Вучићев кум у служби терора, убистава и династије Чогурић

Петар Панић био је један од вођа екстремно-терористичке групе која се бавила недозвољеном трговином оружја, експлозива, муниције и утеривањем дугова – наводи се у документу Петог одељења Центра Ресора државне безбедности за град Београд, који је, под насловом „Војислав Шешељ – пресек сазнања“, заведен у архив 18. октобра 2000. године.

Панића су аналитичари СДБ-а означили као „човека од Шешељевог поверења“ који је 1992, кад је СРС организовала одлазак добровољаца на ратишта у Хрватској и Босни, у ту сврху „неретко контактирао и лица из криминогених средина“.

– Као илустрацију односа у странци и обима Шешељевог апсолутизма који не трпи дисонантне тонове и размишљања међу својим сарадницима, наводимо податак да је, након јавног иступања Слободана Јовића, бившег високог функционера СРС-а, против политике коју води странка и Војислав Шешељ, крајем 1994. године од стране непознатих лица убијена његова жена Паска.

Непосредно након овог догађаја, путем медија, Јовић је као наручиоца убиства, које још увек није разрешено, означио најуже руководство СРС-а. До данас извршиоци злочина нису откривени, иако су многе индикације упућивале да је у читав случај директно умешан Шешељев лични телохранитељ Петар Панић. Располажемо подацима да је Панић директно учествовао у организовању акција подметања експлозива у објекте на чије је власнике вршен притисак из политичких разлога – наводи се у спису Државне безбедности.

По Шешељевом налогу, а што је и сам признао, Панић је прогонио новинара Вању Булића, а у сарадњи с Вучићем направио је порно-памфлет којим је, почетком 1998, покушао да компромитује Славка Ћурувију. Тек 2004. године Панић је осуђен на седам месеци затвора због пребијања адвоката Николе Баровића. На одслужењу казне, у КПД Падинска скела, затвореници су га претукли и избили му десно око. Пре тога, 1998, због свађе око пара, у Панића је шест метака испалио припадник сурчинског клана Љубомир Јовановић, звани Стаклени. Панић је успешно оперисан, а крв су му дали Шешељ, Томислав Николић, Александар Вучић и Милован Бојић, који су тада били чланови кабинета Мирка Марјановића.

Панић данас ужива заштиту свог кума Александра Вучића. Истакнут је члан Главног одбора Српске напредне странке и шеф батинашких одреда који су спроводили насиље у свим изборним кампањама откад је тај картел на власти у Србији.

Ту се не завршава улога доказаног криминалца, јер он није само некрунисан краљ Вучићевог подземља већ и мафијашког правосуђа којим између осталих руководе Никола Селаковић, Загорка Доловац, Младен Ненадић, Александар Ђорђевић и Александар Степановић.

С обзиром на положај кума батинаша који понекад добије и значајну улогу у државним билатералним преговорима, правда за Панића као и за Николу Петровића не постоји, јер они механизме кумовско – мафијашких односа са Вучићем користе да монтирају поступке против свакога ко је опасност за напредњачки картел, посебно против новинара који их раскринкавају.

Панићев близак пријатељ, што потврђује и фотографија, јесте Милисав Чогурић, некадашњи најближи сарадник Николе Селаковића а сада адвокат. Важнији податак јесте да је Милисав стриц суткиње Вишег суда у Београду Маје Чогурић, која по речима новинара, неретко усмерава ток поступака у корист најближих Вучићевих сарадника. У то сам се и лично уверио у поступку који кум рекеташ Никола Петровић води против новинара Милована Бркића и Предраг Поповиц, а у ком поступку је очекивано и вероватно намештено да поступајућа суткиња буде Маја Чогурић.

Иако је Маја Чогурић наследница Радована Чогурића, некадашњег судије Врховног суда Србије који је у саобрачајној несрећи усмртио дете и за то био само условно кажњен, она се не либи да бахатост према антирежимским новинарима а понизност према Вучићевом куму изнова доказује. Крв није вода, па ни Маја не може да се много разликује од оца и стрица који мешетаре српским правосуђем. За сада никога није убила као што је урадио њен рођени брат, убивши једног човека на Жаркову. Да ли има претензије ка томе, не знам.

СИн Милисава Чогурића је био осуђен због шверца експлозива и оружја али је применом Закона о амнестији који је потписао Томислав Николић а у чијем писању је учествовао и Милисав, изашао на слободу.

Због повезаности династије Чогурић са врхом Српске напредне странке и криминалцима, новинар Предраг Поповиц је неколико пута тражио изузеће суткиње Маје Чогурић која претенциозно суди у корист Николе Петровића и пристрасним понашањем прејудицира пресуду, док му њен стриц Милисав поручује да може да му попуши к…. од 66 година, председник Вишег суда Александар Степановић, кишобран за криминалце, је захтеве за њено изузеће одбацио. Оставио је Мају Чогурић да суди прогонивши новинаре а истовремено штитивши политичке интересе диркетора ЕМС-а Николе Петровића, у јавности познатијег као свемоћног кума Александра Вучића.

На овом примеру се недвосмислено види спрега политике и правосудне мафије. У Србији се правда не остварује већ купује. У Србији судије не суде у складу са законима већ у складу са политичким налозима. Крај том терору се не назире. Част малобројним изузецима, имају моје поштовање, али је њихова судбина неизвесна. Сетимо се судије Вучинића који није желео да суди по диктату Александара Вучића, те је након тога био изложен стравичном прогону од стране председника Вишег суда у Београду Александра Степановића.

Зашто ћутите колегинице и колеге? Имате ли бар мало правничке савести и грађанске храбрости?

Uzbuna – online medij