Вучићев лоповски режим и даље крије уговор о концесији за аеродром “Никола Тесла”

Пре годину и три дана министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић, главни извршни директор Ванси концесије и председник Ванси ерпортса Никола Нотбар, Масимо Бруцо из компаније Ванси ерпортс Србија и в. д. генералног директора Аеродрома Никола Тесла Саша Влаисављевић потписали су уговор о концесији.

Три месеца и пет дана је прошло од званичног преузимања аеродрома од стране Вансија и уплате једнократне концесионе накнаде од 501 милиона евра. Ово је према прошлогодишњој изјави премијерке Ане Брнабић требало да буде услов за објављивање уговора.

Ипак, уговор о концесији и евентуални анекси уколико их има још нису видели светлост дана. Ова чињеница уз искуства која имамо са великим пословима државе где су се уговори по правилу крили све док под притиском јавности нису објављени па се сазнало да и нису тако повољни за државу као што је најављивано уноси нелагоду код јавности шта би могло све да пише у уговору о концесији која је недавно проглашена за најбољу трансакцију у Европи у 2018. у области аеродрома.

Јуче су на наш захтев да нам доставе уговор те да дају објашњење зашто он још није објављен остали неми и кабинет председнице владе и у министарства саобраћаја и финансија. У кабинету министарке Михајловић упутили су нас на кабинет премијерке, а тамо смо добили информацију да „немају ништа ново да кажу и да је премијерка недавно одговорила на ово питање“.

А још у марту прошле године из кабинета председнице Владе Данас је на упит када ће бити објављен уговор добио одговор да „уговор о концесији Аеродрома „Никола Тесла“ неће бити објављен до септембра ове године, када ће трансакција бити финансијски затворена“. Тада су нам ставили до знања да и када буде објављен нећемо га видети целог јер „приступ јавном уговору… као информацији од јавног значаја, неће бити омогућен тражиоцу ако би слободан приступ јавности могао битно отежати остварење економских интереса јавног и приватног партнера…“ као и да ће уговор бити објављен „у свим деловима осим деловима који садрже пословну тајну и њихов кноw-хоw, као и комерцијалне услове пословања током 25 година концесије“.

Годину дана касније, 5. марта, премијерка је одговарајући на питање новинара рекла да ће уговор бити објављен „у блиској будућности“. У септембру прошле године министар финансија Синиша Мали је изјавио да ће уговор бити објављен до краја прошле године.

Такође званичници су имали и контрадикторних изјава, па је тако министарка саобраћаја Зорана Михајловић у априлу прошле године изјавила да се у уговору о концесији не спомиње нишки аеродром, да би неколико дана касније рекао да „држава има обавезу да се с концесионарима консултује ако број путника пређе милион“.

Управо ова ситуација показује да се у уговору могу наћи и неке не тако повољне клаузуле за Србију иако смо до сада од званичника само добили информације од парама које Французи треба да уплате, 501 милион евра једнократне надокнаде, 4 до 15 милиона евра годишње надокнаде и 732 милиона евра за инвестиције.

Шта све може да се нађе у уговору о концесији аеродрома најбољи је пример загребачке ваздушне луке. Услови на тендеру које је поставила хрватска држава обећавали су нестварно добар уговор за Хрватску.

Међутим, након што је 2012. завршен тендер и изабрана француска компанија АДП кренуло се у додатно преговарање па су додата два анекса уговору. Више од годину дана хрватска јавност је покушавала да дође до уговора, а надлежно министарство није хтело да га покаже чак ни граду Загребу који је био власник 32 одсто Аеродрома.

На крају, када је уговор објављен (мада без анекса број два) грађани су сазнали да није баш све тако сјајно, али ни да владини званичници нису баш говорили истину. Према писању хрватског аналитичара Алена Шћурица иако је Влада тврдила да ће концесионар сам сносити ризик пословања испоставило се да је анексом дозвољено да концесионар не плаћа концесиону накнаду у случају непрофитабилности пословања или ако дође до смањења промета и то у периоду од три године.

Такође, наводи он у својој анализи на специјализованом порталу Тангосикс да концесионар може узети из гарантног фонда део новца, као и да не мора да плаћа ни фиксну, ни варијабилну накнаду ако Kроација ерлајнс оде у стечај, смањи број летова или те не плати рачун аеродрому.

Такође једним од анекса концесионар је поскупео вредност инвестиција са 195 на 365 милиона евра, а истовремено смањио физички обим радова и фактички га учинио јефтинијим. Такође је новооснована фирма за управљање аеродромом ЗАИЦ изборила да држава гарантује за кредит од 150 милиона евра за инвестицију.

Занимљиво је да је Аеродром Фрањо Туђман у 2017. години исказао губитак од пет милиона евра након добити од 6,5 милиона у претходној години. И то у условима значајно повећаног броја путника и поскупљења аеродромских такси. Занимљиво је да је у тендеру за избор концесионара истакнуто да неће бити могуће поскупљење такси. Kако наводе хрватски медији променљиви део концесионе накнаде зависи од прихода концесионара који су у тој години драстично пали.

Дакле тешко је замислити да се и Ванси није заштитио од ризика, посебно с обзиром на износ накнаде, али проблем је што јавност о томе још не зна ништа.

Не дају ни студију изводљивости

Транспарентност Србија је још претпрошле године када је тендерски поступак за концесију сурчинског аеродрома био у току поднео захтев прво од Министарства саобраћаја, а затим и Владе Србије да им се достави анализа на основу које је изабрана концесија као оптималан модел за аеродром. У овом тренутку, према речима Немање Ненадића води се управни спор против Владе РС због недостављања студије и то други. Након првог упита Влада није уопште одговорила па им је суд то наложио, да би на поновљени захтев Влада одговорила да не може да достави документ због заштите интереса Србије јер би објављивање информација угрозило избор концесионара.

„Сада када је избор завршен нема никаквог разлога да нам не дају ту студију. Проблем је ако нам је не дају, али је још већи проблем ако је уопште немају, односно ако нису ни радили анализу зашто је концесија боља од других решења као што је приватизација или сопствене инвестиције“, објашњава за Данас Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија. Он напомиње да према закону о ЈПП и концесијама нема законске обавезе да се уговори објављују у целости, те да необјављивањем држава формално не крши закон. М. О.

Пише: М. Обрадовић, Данас.рс