Вучићев програм у четири тачке

У дану када је Председништво СНС обзнанило Вучићеву кандидатуру за председника Србије, он је на РТС-у ургентно представио и основе свог предизборног програма.1) Овај програм укратко и у најбитнијем изгледа овако:

1. Према Вучићу, Срби у централној Србији, па чак и они на северу Косова, могу да се „одвоје” од Албанаца, једино то не могу да учине Срби у Грачаници, Косовском Поморављу, Штрпцу. Тиме је кандидат Вучић поручио да ће функцију председника Републике обављати гажењем председничке заклетве прописане у чл. 114. Устава Републике Србије. Јер, употреба речи „одвајање” недвосмислено упућује на закључак да је за Вучића сецесија тзв. Косова свршена ствар. Насупрот томе, заклетвом се председник Републике обавезује „да све своје снаге посвети очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“. Следствено, као председник Републике Вучић не само да не би предузео ни једну радњу којом би се обновио Србијин суверенитет над КиМ, већ би због очувања регионалног (читај НАТО) мира учинио све да цепање територијалне целовитости Србије буде трајно зацементирано, а сувереност тзв. Косова постане политички и економски одржива.

Отуда ће Србија, као чувар регионалног (читај НАТО) мира, развој своје сабраћајне инфраструктуре усклађивати са економским потребама тзв. Косова, а не са интересима државе Србије као целине. То у појединостима изгледа, примера ради, овако: мада је пореским обвезницима у централној Србији преко потребна изградња тзв. Моравског коридор, они ће ипак својом сиротињом финансирати изградњу ауто-пута Ниш-Приштина-Драч, који за тзв. Републику Косово представља „коридор живота”. Овај ауто-пут треба да омогући великоалбанском покрету лакши приступ моравској долини, као саобраћајној аорти Балкана.

2. Иако Срби и Србија, према Вучићевој визији, треба да се „одвоје” од Албанаца (читај Косова), са Бошњацима Срби мора трајно да остану везани, и то не само у Републици Србији, већ, Вучићевом речју, и у БиХ. Овим ставом се кандидат Вучић препоручио Бриселу као доследни локални заступник традиционалног постулата западне политике, по коме између националних права Албанаца (и свих других несрба) и Срба не постоји реципроцитет. Насилно албанизовано Косово мора да се „одвоји“ од остатка Србије, док историјска српска територија Републике Српске ни у ком случају не може да се одвоји од исламистичког Сарајева; наравно, опет због интереса очувања регионалног (читај НАТО) мира.

У име истог тог мира, а ради очувања територијалне целовитости и економске одрживости БиХ, Вучић планира изградњу још једног „коридора живота”, у овом случају за сарајевске вехабије и унитаристе. И овај путни коридор, као и ауто-пут Ниш-Приштина, требали да једним делом финансирају Србијини порески обвезници. Својим предлогом трасе ауто-пута између БиХ и Србије, Вучић заправо реализују стари исламистички сан о „зеленој трансферзали” као најкраћој и најбржој вези између Сарајева и тзв. Санџака. Јер, према ономе што је Вучић рекао на РТС, овај пут би ишао правцем Сарајево-Горажде, то значи преко уске територијалне превлаке Босанско-подрињског кантона, и даље преко Вишеграда и Котромана за Ужице и Пожегу. У Пожеги би се овај ауто-пут укрштао са коридором 11, који одатле треба да се спусти на југ ка Сјеници, односно тзв. Санџаку и граници са Црном Гором.

Вучићева траса није никакав оригинални изум, већ пројекат ауто-пута који је изворно настао у Сарајеву, са циљем да омогући друмско повезивање до сада саобраћајно неповезаних делова Федерације, Босанско-подрињског кантона и Сарајева. На овај начини би се значајно скратило путовање између Горажда и Сарајева и између Сарајева и тзв. Санџак.2) Уколико би Србија подржала овај предлог трасе ауто-пута директно би помогла исламистички пројекат горажданског привредног бума, који треба да омогући реисламизацију Горњег Подриња и стварање муслиманске тампон зоне измеђ српске Херцеговине и осталог дела Српске и Србије. С друге стране, реализацијом Вучић-Звиздићевог плана Романијско-јахоринска регија (Рогатица, Соколац, Пале) би се претворила у саобраћајно слепо црево, што би довело до демографског и привредног пражњења простора који има својство српске стратешке препреке која спречава промену постојеће демографске структуре у Подрињу, као геостратешкој кичми јединственог српског националног простора.

Уз то, саобраћајна, а после ње и свака друга маргинализација Романијско-јахоринске регије, помогла би исламистичком Сарајеву да лакше привредно и демографски апсорбује туристички и безбедоносно атрактивно источно српско побрђе. Једном речју, реализацијом Вучић-Звиздићеве идеје Република Српска би уместо аутопута за Београд, који би повезао и привредно оживео целокупни источни део Републике Српске, од Пала до Зворника, добила аутопут за Нови Пазар.

3. У првом предизборном наступу на РТС-у, Вучић није оставио ни најмање сумњи у то како би као председник Србије заступао права Срба у Црној Гори. Црна Гора је независна држава и зато он, у интересу очувања регионалног (читај НАТО) мира, не сме ни да прокоментарише монтирани судски поступак који се води против политичких лидера Срба у Црној Гори. Највише што за њих може да уради је да упути понизну молба неоусташком подгоричком режиму. Наравно да ствар није у независности Црне Горе, већ у лекцији коју је недавно у Београду председник подгоричке Владе очитао Вучићу, подсећајући га на личне дугове према монтенегринском поглавнику и његовој братији која контролише много што шта у Србији.

4. И најзад, у свом првом предизборном наступу Вучић није оставио ни најмању дилему у вези са тим кога сматра кривцем за садашњу дестабилизацију Балкана. Учинио је то тако што је, као и по претходним тачкама предизборног програма, изашао у сусрет давнашњем захтеву Чедомира Јовановића да већ једном обелодани име државе која руши балканску НАТО идилу. С друге стране, политички прагматизам је налагао Вучићу да код означавања кривца за дестабилизацију Балкана сачува какву такву дискрецију, која ће му омогућити да у очима просечног бирача СНС-а остане и даље мали, наводно неутрални Броз. Свакоме ко, пак, није такав просечан бирач, јасно је на кога је Вучић циљао када је, говорећи о дестабилизацији Балкана, као пример навео, ни мање ни више, него Румунију. Јер, уз Пољску, Румунија је најважнија НАТО тврђава на антируском коридору Балтик-Јадран; дакле Вучић је забринут због тога што неко изазива нестабилност унутар зидина једног НАТО бастиона. Ко може да буде оптужен за такву политичко-безбедоносну субверзију? При том, Вучићев жал за некаквим румунским привредним бумом представља најочигледнији облик пронатовског спиновања, јер свакоме ко познаје румунске прилике јасно је да новац са Запада стиже у Букурешт, као и у Варшаву, само са једним циљем и у тој мери – да се подгоји месо за нови поход на Исток.

Осим у делу у коме је говорио о лажној борби против корупције и у коме се клео у нова Потемкинова села западних инвестиција, из неког разлога посебно потхрањујући наду Краљевчанима, први Вучићев предизборни наступ и није био усмерен ка бирачима. Била је то још једна Вучићева Каноса пред глобалном плутократском врхушком, којом је требао да потврди оданост идеји очувања регионалног (читај НАТО) мира и спремност да до последњег Србина ради на подршци независној тзв. Републици Косово, неоусташком Монтенегру и исламистичко-унитаристичком Сарајеву. Уз то, Вучић је своју правоверност доказивао и пред незаменљивим окупаторовим супер-комесарима – Чедом, Чанком и Љајићем, не би ли добио њихову подршку за своју кандидатуру. Оваквим избором публике, Вучић је, заправо, поручио да резултат избора у окупираној Србији много више зависи од бриселског војне и цивилне команде, него од воље бирача у Србији. Бирачи су после Вучићевог наступа на РТС могли једино да закључе да је отпочела предизборна трка са једним троглавим прозападним тркачем, чиме је актуелизована дилема коју је одавно истакао потписник ових редова – лажни избори или стварна слобода.

1) www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2631640/vucic-za-rts-ponosan-sam-na-posao-premijera-postignuti-su-znacajni-rezultati.html
2) www.radiosarajevo.ba/vijesti/lokalne-teme/cesta-sarajevo-gorazde-u-planu-tunel-duzine-pet-kilometara/227848

Зоран Чворовић, Фонд стратешке културе