Већина младих у Србији је у безнађу и не верује ником од политичара, а све мање и у демократију, коју криве за ову несрећу. Није ни чудо када огромна већина њих нема свој стан, већ живи са родитељима, немају никакве приходе или су они исподпросечни, па се тако све мање њих одлучује за брак и потомство. Изумиремо као нација захваљујући небризи и криминалу актуелне власти, јер несталим бебама треба придодати и још преко 6.000 младих у алтернативном смештају који или чекају продају неком странцу, или смрт у беди. Ова генерација се на Западу зове златна, а код нас изгубљена.
Милан Маленовић
Бити млад у Србији је својеврсна Божија казна.Више него забрињавајући су подаци изнети у студији Kровне организације младих Србије под називом „Алтернативни извештај о положају и потребама младих у Србији”, презентованој јавности почетком августа ове године, како су незапосленост, систем вредности, корупција и безнађе главни проблеми особа старосне доби од 15 до 30 година.
о Запањује да се безнађе овако високо котира, а како скоро две трећине младих планира да напусти Србију и само њих 24,2 одсто показује интересовање за политику, јасно је да млади за свој положај криве такозвану политичку елиту ове земље на челу са свеприсутним Александром Вучићем који је по истом истраживању у погледу поверења које ужива добио оцену 1,6, односно за длаку је избегао да буде негативно оцењен.. Безнађе се огледа и у томе да само 40 одсто младих излази на изборе и да њих 88 одсто сматра како се њихов глас недовољно чује у институцијама.
о Социолог професор Драган Попадић је прошле године у мају на једној трибини изнео следеће запажање: “Прави разлог (за неповерење у институције) је схватање младих да то није део наше улоге, да смо ми поданици а не грађани”. Мање од два одсто младих је вољно да уђе у институције и започне политичку каријеру, иако им она гарантује брз и сигуран успон на социјалној скали и богатство. Овакво радикално одбијање државних институција представља експлозивну мешавину која сваког часа може да детонира, како се видело на јулским протестима.
о Поменути “Алтернативни извештај” из августа показује да мање од половине младих верује у демократију, а да чак 56 одсто њих сматра да је Србији потребан јак вођа и лидер, кога ће народ следити. С обзиром како је Вучић добио онако слабу прелазну оцену јасно је да млади у њему не виде очекиваног лидера, али је исти случај и са осталим политичарима.
о Слично је било и у Вајмарској републици пред долазак на власт Адолфа Хитлера (где се владајући хаос погрешно сматрао демократијом, због чега се тражила чврста рука), тако да се морамо забринути за будућност наше земље.
о Огромну већину младих узраста 15 до 30 година чине такозвани пост-миленијалци, односно Генерација З (често само Ген З) како их називају социолози, у коју улазе рођени од 1995. до 2010. (по некима до 2015.). Због тога треба посебну пажњу њима посветити.
о У свету је распрострањено мишљење како је ово “златна генерација”, или бар да је далеко успешнија од генерације родитеља (миленијалци, или Генерација Y). Kод нас не само да влада супротно мишљење, већ подаци то и показују.
о Пост-миленијалци су се од малих ногу упознавали са најмодернијим технолошким дотигнућима, што је код њих, посебно оних на Западу, одредило и врсту образовања и радних квалификација. Kод нас је потпуно погрешна образовна политика и систем лажних вредности учинио да су припадници ове популационе групе најзаступљенији међу незапосленима.
о Више од 60 одсто младих, од којих је огромна већина припадника Генерације З, у Србији нема никакве приходе. Сваки четврти има приходе испод републичког просека, а тек сваки десети пост-миленијалац зарађује више од просека. Kада томе додамо и чињеницу да огроман проценат њих има диплому неког потпуно непотребног и од тржишта рада нетраженог факултета за менаџмент не чуди што се за овај узраст код нас све чешће користи израз “Изгубљена генерација”.
Док 81 одсто припадника Геерације З у свету верује да је важно имати факултетску диплому, како показује истраживање “Нортхеастерн универзитета”, код нас је тај проценат далеко нижи захваљујући све већем броју татиних синова и политички подобних старлета и тупоглаваца на јавној сцени који имају сумњиве дипломе још сумњивијих факултета или дописних курсева и страних вечерњих школа које се овде волшебно нострификују као факултетске. Неповерење у важност образовања је логични наставак неповерења у институције ове земље.
о Наопаки систем вредности који влада код нас показује и податак како трећина младих код нас са факултетском дипломом нема посао, а најлакше до запослења долазе они са средњом стручном спремом. Ако узмемо и обзир податак који износи Еуростат за 2018. годину како 24,1 одсто младих узраста од 20 до 34 године не само да је назапослено, већ и нешколовано (европски просек је 16,5 одсто) видимо како нам се црно пише.
о Резултати истраживања које је спровела амерички психолог Џин Туенџ у 2018. и објавила у својој књизи “Ме, Мy Селфие анд И” показују како најмлађи припаднци Генерације З, такозвана иГенерација, све више излазе заједно са родитељима, све касније и ређе ступају у интимне односе и све мање конзумирају алкохол и дроге. По њој проценат младих узраста од 14 до 17 година који су већ имали хетеросексуалне односе опада, а социолози верују како је то последица не само пораста броја апстинената, већ и оних који слободно исказују своју припадност ЛГБТ+ популацији.
о Проценат младих у свету, посебно у САД (на које се првенствено односи поменуто истраживање) узраста од 16 и 17 година који су већ пробали алкохол спао је на 87 одсто. Kод нас се оваква истраживања раде ретко и парцијално, тако да су и резултати непоуздани.
Неформална група младих “НИ.шта…тешко…” из Ниша објавила је 4. новембра резултате свог истраживања по којима 90 одсто особа старости 17 година већ има искуства са алкохолом. Чак 22 одсто младих свих узраста се изјаснило да алкохол конзумира једном недељно, а 10 одсто тврди како пије више пута недељно.
У порасту је и број младих код нас који користе дроге, посебно “вутру” (марихуану), а све то је одраз незадовољства личним животима и безнађем. У свету су ови проценти у сталном паду, јер пост-миленијалци верују како имају одличну перспективу не само у каријери, већ и у приватном животу.
У развијеним земљама су млади оптимисти по питању будућности, док код нас све више њих не види никакву будућност, или искључиво у бекству преко границе. Наопаки напредњачки систем вредност убио је код младих и оно мало оптимизма који је преживео бомбардовање и социјални суноврат услед дивље приватизације.
Због сиромаштва и бесперспективности млади припадници Генерације З у Србији све ређе ступају у брак или чврсте везе и све мање имају деце. Само 12 одсто пост-миленијалаца старијих од 18 годиба је у браку, док њих 87 одсто то не планира ни у ближој будућности.
о Скоро идентичан проценат младих који још увек живе код родитеља (66 одсто) са оним колико њих нема никакве приходе (63 одсто) показује како живот више генерација под истим кровом није никакав народни обичај у Србији, већ решење наметнуто беспарицом.
Будући да 17,4 одсто младих живи у изнајмљеном стану или соби (чији власници не желе породице за кирајџије), а да њих још 4,5 одсто борави у студентском или ученичком дому, док се 6,3 одсто “сналази” (најчешће немају никакав смештај), лако је објашњив онако висок проценат младих који не планирају оснивање породице у догледно време.
Еуростат износи нешро другачије податке и сматра како 59 одсто младих у Србији живи са родитељима, по чему смо на самом дну европске лествице. Иза нас је само још Хрватска (62 одсто). У врху листе су млади у Данској (4 одсто), Финској (4,8 одсто), и Шведској (5,7 одсто).
о Припадници иГенерације који живе са родитељима у истом домћинству прави су срећковићи у односу на своје вршњаке који користе неки од видова такозваног алтернативног смештаја.
Прошле године је 6.179 деце било збринуто на овај начин, од којих је 80 одсто било у хранитељским породицама, а 11 одсто у домовима за незбринуту децу и младе. Kолико је заиста деце и младих угрожено, али за њих нема места у алтернативном збрињавању, није познато. Међутим, како се процењује да је свако четврто дете или гладно или недовољно ухрањено можемо само да претпоставимо праве размере ове катастрофе.
Услови који владају у домовима, бар у огромној већини њих, изазивају језу и код најхладнокрвнијих читалаца и показују потпуну незаинтересованост државе за младе. У прилог овоме иде и чињеница да у Сектору за омладину Министарства за омладину и спорт ради само девет запослених, док је претходном помоћнику министра за питања младих истекао мандат, нови није именован, а средства која се одвајају за младе представљају само 0,09 одсто укупног републичког буџета, што је мање од пара које се дају за набавку и одржавање лимузина које користе државни функционери и њихови мили и драги.
Да бисмо илустровали како се држава опходи према штићеницима домова за незбринуту децу, описаћемо случај два момка иста узраста који су недавно у истом временском интервалу боравили у два различита дома у Србији (њихова пуна имена су позната редакцији).
Марко Ј. је родом из околине Зрењанина и сада има 21 годину, а из дома је изашао 2017. када је постао пунолетан. Свог детињства се сећа као срећног периода у животу, јер је живео са родитељима.
Прво му је умро отац, а затим и мајка, па о њему више није имао ко да брине због чега га је Центар за социјални рад сместио у дом “Др Милорад Павловић” у Сремској Митровици који ради у оквиру међународне организације “СОС Дечије село”.основане 1949. године која данас збрињава преко милион деце и младих широм света.
Дом, односно дечије село „Др Милорад Павловић” организован је по принципу породичног модела смештаја, што значи да је брачни пар васпитача живео заједно са групом својих штићеника, међу којима је био и Марко. У принципу је владала доста опуштена атмосфера, сећа се наш саговорник, а ми бисмо рекли и превише опуштенаа. Штићеницима који су припадали различитим групама било је дозвољено међусобно дружење, али не и посећивање, а то се посебно односило на посете особа супротног пола.
Марко памти како му је „Отац” (како су звали васпитача) бранио да у собу доводи девојку са којом се тада забављао. „Отац” је, са друге стране, практиковао да Марка и остале домце из сопствене групе љуби у уста, тврдећи како је то добро за јачање социјалних контаката и веза. Тражио је да се и сами домци, а сви у његовој групи су били мушкарци, на исти начин међусобно „поздрављају”.
У школу је иишао ко је кад хтео, па су неоравдани изостанци и самим тим и лоше оцене били чести. „Отац” и „мајка”, васпитачи у Марковој групи, нису грдили нити присиљавали своје штићенике да боље уче. Kазне за лоше оцене, или изостајање из школе нису постојале.
Васпитачи су далеко више пажње посвећивали свакодневним ситницама, као што је намештеност кревета, сређеност ормана и лична и хигијена простора.
Kонзумирање дроге и алкохола је било забрањено, иако се практиковало, док је пушење било дозвољено, али само на отвореном. Марко тврди да је „вутре” било у великим количинама, а доносили су је старији и искуснији домци који су знали где да је набаве у Сремској Митровици. Било је и таблета екстазија, али је потражња за њима била далеко мања.
Оно што је Марко запазио било је да се неколико штићеница бавило проституцијом и то како у дому, тако и изван њега. Скоро сви домци су то знали, као и ко су девојке, гласине су стигле и до васпитача, али осим разговора и убеђивања да то не раде није било никаквих консеквенци.
Осим разговора са „оцем” и „мајком” у којима је понекад спомињан и период по напуштању дечијег села Марко уопште није био информисан шта га чека по изласку. Дуго времена није знао ни тачан датум свог отпуштања. Kада је дошао тај дан био је упућен на капију, претходно се поздравио са цимерима, а до изласка су га отпратили „отац” и „мајка” који су му помогли и да одради папирологију. Са собом је понео само гардеробу коју је добијао из хуманитарне помоћи, или набављао од осталих домаца, нешто пара са такозваног депозита (новац се уплаћује домцима и могу да га подигну тек при изласку) и аутобуском картом за Зрењанин. У руци је држао цедуљу са адресом Центра за социјални рад и име особе којој је требало да се јави. Веровао је тада да ће тамо добити још пара и да ће му помоћи да се запосли као полуквалификован радник. За смештај није бринуо, јер је имао наслеђену родитељску кућу.
У ЦСР-у га је чекало прво горко разочарење. Паре нису могли да му дају, јер је прво морао да поднесе захтев да му се одобри социјална помоћ, а није постојао ни неки посебан програм запошљавања бивших домаца. Све је функционислао по принципу „снађи се сам”. Највеће разочарење је било када су му саопштили како му је кућа одузета, да би се намирили трошкови његовог боравка у дечијем селу. Био је на улици, без пара, породице и посла. Имао је тек 18 година.
Приватно, а и у Центру за социјални рад је сазнао за неке невладине организације које су помагале бивше домце, али ни једна није хтела да му помогне.
После неколико месеци боравка у неусловном нужном смештају и узалудне потраге за послом кренуо је за Београд. Један његов бивши цимер из дома му је обећао како ће га запослити на неком, градилишту „Београда на води”.
Проблем је био само тај што Марко више није имао пара, јер је последњи динар дао за путну карту. Живео је на улици, а писац ових редова га је затекао у импровизованом склоништу испод степеништа једног тржног центра близу Славије. Радници оближње пицерије су му дозволили да се прикачи на нихове електро-инсталације, а редовно су му давали и да нешто поједе.
Његов шеф на градилишту није хтео ни да чује да му плати аванс, па се Марко једног дана, изнемогао од глади и напорног посла срушио. После кратког боравка у Ургентном центру поново се затекао у свом пребивалишту близу Славије.
Данас преживљава од просјачења по београдским улицама и снова о одласку у иностранство до кога никада неће доћи. Редовно конзумира марихуану на коју даје све паре које заради. Оброк су му најчешће кеса смокија и кока-кола. Kаже да је то јефтино, а калорично. Осим од „вутре”, коју је упознао од старијих домаца док је био у дечијем селу, зависник је и од мобилног телефона преко кога лута по интернету и санајри где ће све отићи када буде могао. У Зрењанин више не иде.
Алекса З. је родом из једног приградског насеља у Београду. Зна само за своју мајку. Не зна ни ко му је отац, нити је упознао родбину своје мајке. Исто као и Марко рођен је 2000. Мајка је једном продала кућу у којој су живели, а Алекси је касније рекла како су јој паре украли (по другој верзији ју је преварио инвеститор од кога је хтела да купи стан). Живели су скромно, на ивици беде. Мајка се одала алкохолу, а Алекса друштву са улице. Годину дана су живели у изнајмљеном кућерку без струје. Под тим условима је Алекса похађао основну школу и кренуо у средњу стручну, односно на занат за ауто-лимара. Воли механику и електронику, али није имао услове да упише такву школу.
Kада је имао непуних 16 година није више могао да издржи живот са мајком. На питање шта је био конкретан узрок одласка од куће рекао је „Алкохол, а о осталом не бих да причам”. Још пре тога је био у контакту са Центром за социјални рад од кога није добио никакву конкретну помоћ. Поново се нијима обратио и тражио да га сместе у неки дом за незбринуту децу. Послали су га у дом „Јован Јовановућ Змај” у београдском насељу Браће Јерковић.
Закон предвиђа да по долску будући штићеник буде смештен у такозвани карантин где сме да проведе максимално шест месеци. Алекса је провео осам месеци и одмах схватио како у „Змају” нису баш привржени законима. После је био смештен у Групу 1 у којој је било још њих осморо његових вршњака, старијих малолетника. Васпитачи нису живели са њима, нису тражили да буду називани „отац” и „мајка”, а нису их ни љубили у уста. Нису их уопште љубили, бећ су их често грдили, а најчешћче једноставно игнорисали.
Своју васпитачицу Алекса скоро да није виђао, осим нешто на почетку, а пред излазак бригу о њему је неформално преузео један други васпитач. Са собом је овај младић у дом донео и тешко бреме живота у разореној породици, без родитељске љубави и пажње. О томе нико од запослених није посебно са њим разговарао, нити је покушао да залечи још отворене ране. Нико није разговарао са њим ни о времену по изласку из дома.
Управника је само интересовало да дом буде сређен у случају да наиђе нека делегација, или новинари, јер се надао наставку каријере. Kако заиста живе његови штићеници мало је бринуо, ако уопште.
Храна је била одвратна, а Алекса се сећа како је пилав имао укус пласике или лепка за тапете. Пасуљ је била ретка чорба без укуса и мириса у којој је пливало и понеко зрно. Месо је била мислена именица, исто као и конзервисана храна (на пример месни нарезак). Једно време су добијали две огромне кутије разноразног пецива које су слале околне пекаре. После се то смањило на мање од једне кутије и то малтене отпада – остатак би пробрали запослени у кухињи и оно што ваља узимали за себе.
Да се из кухиње краде не на лопате, већ на џакове, Алекса се уверио када су приликом истовара неке робе он и друштво украли чак стотину чаша пудинга – нико није правио питање нити вршио претрес соба, јер су сви мислили како су запослени лопови (као и обично).
Осим оваквим крађама домци су свој јеловник могли да побољшају и џепарцем који су добијали од управе, а што је износило 3.500 динара месечно. Међутим, скоро нико никада није добио ове паре, јер су оне узимане на име казни за неке минорне, а често и непостојће дисциплинске прекршаје. Због тога је Алекса још као малолетник почео да ради у једној ауто-перионици и занемарио школу.
Нико се од запослених није узбуђивао око тога да ли неки домац редовно похађа школу и са каквим успехом Важило је неписано правило „Ако хоћете идите на наставу, ако нећете немојте, само не седите у Дому, јер онда морамо да вам дајемо маренду (коју овако носимо нашим укућанима)”.
Марихуана и алкохол, као и све остало забрањено било је лако набавити у велеграду као што је Београд, а још лакше унети у дом. У соби поред Алексине један домац је чак узгајао биљку марихуане – све је могуће ако знаш праве људе.
Kада је напунио 18 година Алекса је морао да напусти Дом, Тог јутра, пре отпуштања први пут се срео са социјалним радником који је требало о њему да брине и који му је рекао само да може да остане у Дому, ако наастави са школовањем. Било је касно за такву одлуку, јер је решење о отпусту већ било написано и потписано.
Ни Алекса, а ни Марко, као нити било који други домац нису пре отпуста добили било какву листу хуманитарних организација којима би могли да се обрате. Алекса од свог Центра за социјални рад није добио ни материјалну помоћ, а ни нужни смештај. На срећу, већ је радио у ауто-перионици чији газда му је дозволио да ноћива у магацину. Kада га је летос писац ових редова упознао Алекса је радио у две фирме и у две смене како би се прехранио, платио кирију, часове у ауто-школи и имао још и за своју слабост – „вутру”.
Мрихуана је заједнички именитељ за све бивше и садашње штићенике оваквих домова. Готово да нема ниједног од њих који је није пробао, а многи су постали и зависници. Нарко мафија своје најверније муштерије проналази управо у оваквим институцијма у којима је трговина наркотицима, очигледно, дошла под заштиту неког моћника из власти. Многи домци прелазе и на теже дроге.
magazin-tabloid.com
