Вучићев режим подстиче масовну смрт народа

У Србији данас има скоро 200.000 деце до 13 година која су неухрањена и налазе се пред вратима болница због хроничне глади. Сваки други човек млађи од 25 година је незапослен. У беди живи и преко 70 одсто инвалида, али и око пола милиона старих лица. Званично, 631.703 особе примале су социјалну помоћ прошле године, али од ње су могли да преживе тек неколико дана у месецу. Пре само пет година, помоћ државних институција тражило је око 500.000 деце и одраслих особа. Данас је тај број дупло већи, али то нико не сме да саопшти јавности. Колико је сиромашних и екстремно сиромашних у Србији, то нико не зна, јер Вучићев режим строго забрањује да се говори о истинској социјалној трагедији. Њега и његов режим занимају само макете лажних пројеката, пљачка буџета и безочна пропаганда о томе како „цвета хиљаду цветова“

Више од половине запослених грађана зарађује једва 200 евра месечно! Два милиона људи никада у свом животу нису добили на руке више од 400 евра, милион њих је стално пријављено у такозваној националној служби за запошљавање. Преко три милиона Срба суочило се са голим опстанком, бедом страшнијом него у оба светска рата, и немају одговор на оно што их је задесило. Лагодно живи само 0, 2 одсто становника.

Неколико специјализованих међународних института проценили су да у Србији има око 400 хиљада деце и младих људи до 16 година старости, којима свакодневно недостаје два оброка, а Влада Србије нема ниједан програм којим би интервентно обезбедила довољне количине хране. Гладују сви, и ђаци и пензионери, и они којим имају срећу да су запослени и они који не раде. Европска мрежа против сиромаштва – Србија (ЕМПСС) позвала је прошле године Владу Србије, Александра Вучића као премијера и сва надлежна министарства да смањење сиромаштва поставе као приоритет, јер су њихова истраживања показала да у Србији 628.000 људи живи у апсолутном сиромаштву.

Али, трагична социјална слика Србије, свима је видљива осим онима који би морали да је виде: владајућој политичкој олигархији и њеним медијима. Ипак, упркос најцрњем медијском мраку, страшне истине о његовој владавини полако избијају на видело. Незапосленост није била никада већа. Гладних није било никада више. Болесних такође.

Никада раније није било направљено толико штетних уговора по државу, никада толико угашених предузећа, уништене пољопривреде, хаотичног школства, криминализованог здравства. Никада није донето толико сурових, дубоко антисоцијалних закона уперених против најслабијих слојева становништва. Никада у новијој историји није запамћен толико број породичних обрачуна, самоубистава, алкохолизма, наркоманије, свих облика криминала и сваке друге замисливе и незамисливе несреће…

Настављајући терор над најслабијим члановима српског друштва, Вучићев режим је још суровије прибегао опорезовању опреме за новорођенчад, напао је око 700.000 пензионера, преко приватних извршитеља, који им узимају две трећине од ионако мизерних пензија, за наплату комуналног дуга, и смањио њихове, ионако сиротињске пензије, ударио је просветне раднике и њихове понижавајуће мале плате…

Безочне лажи које свакодневно изговара овај самозвани реформатор, о томе како се у Србији никад боље није живело, како је „у просеку“ у Србији економско стање боље него и у неким земљама Европске уније, достигле су тачку неподношљивог. Само озбиљан обрачун против њега лично и његовог режима, може донети наду ојађеној, опљачканој, обесправљеној и пониженој Србији. Такав обрачун би упозорио и сваку будућу власт, да никад више не отима из џепа грађана и даје у фондове страних компанија, које овде долазе да зарађују на крви и зноју најјефтиније радне снаге у Европи.

Америчка привреда комора у Београду, која је уствари, друштво лобиста за интересе западних компанија у Србији, била је кључни актер доношења бандитског Закона о раду. На њен притисак, изгласан је закон који је вратио Србију у отомански феудализам. Захваљујући томе, радник више нема никаквих права, а његовим животом у потпуности располажу компаније и њихове газде.

Слике бахате Вучићеве владавине, видљиве су на све стране. Његова страначка армија ждере и лоче, путује и троши незарађено, а сиротиња која све то плаћа, сваким даном је све ближе свом физичком нестанку. Дрскостима његовог режима нигде нема краја. Тако, на пример, док у Србији више од 950.000 људи на бироу и чека, у Националној служби за запошљавање склопили су уговор укупне вредности 1.700.000 динара за ресторанске услуге у 33 града у којима имају филијале.

Ресторанске услуге су уговорене у ресторанима у Београду, и то за дирекцију од 100.000 динара, и посебно за потребе филијале Београд у износу од 50.000 динара. Исто толика је уговорена цена услуга за огранке ове службе у Бору, Чачку, Јагодини, Кикинди, Крагујевцу, Краљеву, Новом Пазару, Крушевцу и још 24 града у Србији. Јавном набавком се траже организација и послуживање пословних или свечаних ручкова и вечера, као и радних доручака за 15-20 особа. Невероватно изгледа и понуђени мени: морски плодови, пршута, телетина испод сача, јагњећи котлети…

Такозвана Национална служба за запошљавање не зна како да запосли скоро милион пријављених људи, али одлично зна како да плати и нахрани страначку армију. Али, док милиони људи гладују, Вучићева коалиција једе и пије, чак и у најмањим локалним самоуправама, каква је, на пример, општина Житиште.

Наиме, на завничном порталу јавних набавки ове општине, објављен је план јавних набавки за 2016. годину. Увидом у овај документ, који потписује председник општине Житиште Митар Вучуревић, може се видети да је локална самоуправа 13. јануара, на седници већа (на коју медији по обичају нису позвани) усвојила план јавних набавки за 2016. годину. Према овом плану локална самоуправа Житиште наменила је 4,2 милиона динара (35 хиљада евра) за угоститељске услуге, кафу, чај , безалкохолна пића и сродне производе!? Када се овај износ од 4,2 милиона динара подели на број радних дана, види се да је план председника општине Житиште и његових сарадника да у току 2016. године потроше преко 16 хиљада динара дневно на угоститељске услуге и репрезентацију, што је невероватан износ за овако сиромашну општину!

Али, са друге стране, социјалног старања државе нема. Гладна сиротиња се сналази како зна и уме. До којих граница је беда стигла, говори и чињеница да у последње време подносе захтеве за развод брака и траже од за издржавање детета од 500 до 1.000 динара што суд одобрава. На тај потез се одлучују јер овај износ се одбија од социјалне помоћи. Пријаве се на различитим адресама и када добију нова решења да су корисници социјалне помоћи наставе да живе заједно.

У пракси се дешава да се родитељи фиктивно разведу и свако (такође фиктивно) узме код себе по једно дете. Тако уместо да добијају социјалну помоћ за четворочлану породицу од 14.000 динара, добијају два пута толико јер се фактички воде као две независне породице. Али, то је само део слике колективне несреће у којој се Србија нашла услед Вучићевих „реформи“.

Много горе ствари се дешавају кад људи не налазе никакав излаз из социјалног забрана у који су насилним путем стављени.

Не прође ниједна недеља а да се не деси породична трагедија, најчешће самоубиство због беспарице и уништених живота услед отказа на послу или вишемесечног чекања на плату. Чести су наслови: „Самоубиство брачног пара због беде“ (а у опроштајном писму су као разлог навели тешку финансијску ситуацију), „…Пилот Војске Србије, Ацо Петровић, убио се због беде: хлеб из касарне носио да прехрани децу!“, „Мајка двоје деце извршила самоубиство јер није могла да их прехрани“, …“Радник краљевачког Магнохрома, Лука Грабовчић, извршио је самоубиство вешањем због беде у коју је запао јер више од годину дана у фирми није примио ни динара…“, „…Ужас у Сурчину, трочлана породица умрла од глади…“.

Српска сиротиња све чешће диже руку на себе због немаштине и беде у којој живи али то више никога не занима. Вучићева дневна штампа такве трагедија ставља у исту раван са интригама проститутки и лудака које пуне ријалити шоу програме.

Центар за социјални рад у Раковици, прошле године је показао како држава додатно понижава гладне грађане, па је на огласној табли направила „списак сиромашних“, што је натерало Родољуба Шабића, повереника за заштиту података о личности, да покрене поступак у циљу заштите ових несрећних људи, које је до те несреће довела држава својим дивљањем.

Ко још не верује да глад у Србији није добила масовни карактер, треба да зна и ову чињеницу: робне резерве Србије немају довољно стратешких производа! Нема довољно брашна, уља, шећера, меса…Нема ничега у количинама које би могле да привремено спасу већину грађана од изумирања. А, истовремено, увози се све и свашта, углавном храна која није бактериолошки, хемијски и на сваки други начин исправна. Нема ни народ пуно избора- или ће заиста бити масовни помор од глади, или ће бити побуне против незапамћеног терора мале групе људи која је зајашила Србију и све њене природне ресурсе којима располаже у довољним количинама да храни, најмање још једну овакву државу.

Никола Влаховић, Таблоид

фото: Васељенска ТВ