Нацртом новог Закона о борачко-инвалидској заштити држава намерава да се одрекне и оног малог броја ветерана и ратних – војних инвалида који данас уживају било какав облик материјалне и друге помоћи. Уместо да мизерну материјалну новчану помоћ овим људима повећа, власт планира да средства из буџета преусмери у приватно хрватско предузеће које део своје овако стечене огромне зараде дели са челницима Министарства за запошљавање, рад, борачка и социјална питања
Министарство за запошљавање, рад, борачка и социјална питања задужено је и за ратне ветеране, ратне војне инвалиде Србије и породице палих бораца. То су они људи који су држави и народу пружили све што су имали, чак и сопствене животе, онда када је било најтеже.
На челу овог министарства је Александар Вулин, некадашњи ЈУЛ-овац, који је деведесетих година прошлог века из свег гласа позивао народ у рат против „мрских завојевача“ из НАТО пакта. Лично није учествовао ни у једном рату, чак ни у оном када је тадашњу Савезну Републику Југославију 1999. напала северноатлантска алијанса и бесомучно је бомбардовала 78 дана и ноћи. Наводно, како је причао, никада није добио позив да се јави у војну јединицу!
Државни секретар у том министарству, управо задужен за питања ратних ветерана и ратних војних инвалида је Драган Поповић. Он је једно време био у војсци која је бранила Србе. У Босни је био подофицир, а највише је познат по томе што је непријатељу, посебно хрватским јединицама, продавао све: од оружја и горива, па до поверљивих информација. Због овога је морао и да напусти војску.
Упркос забрани запошљавања нових кадрова, у поменуто министарство се запошљавају ћерка Поповића, њена кума, али и велики број чланова Покрета социјалиста на чијем је челу Вулин. За њих не важе мере штедње ни забране, они су сви изнад закона. Држава нема чак ни тачне податке колико је људи учествовало у поменутим грађанским ратовима. Процене се крећу од око 400.000 до око 500.000 људи. Не постоје ни прецизни подаци о броју мобилисаних људи у одбрамбеном рату 1999. године. Претпоставља се да их је било око 254.000, али то су подаци који су приватно прибављени. Службених података о броју ветерана нема. Једноставно, када је престала потреба за ангажовањем тих људи, држава их је све заборавила. До следеће прилике.
У свакој војсци света се највише цене и најбоље плаћају официри са ратним искуством. Србија се својих таквих кадрова стиди, најрадије би их се одрекла. Они који нису предати Хагу да тамо буду убијени, предати су овде забораву. Нико их се никада не сети да их позове на неку свечаност поводом неког јубилеја, или сећања на неку битку у којој су учествовали.
Ветерани немају ни нека посебна права, као што би, на пример, била бесплатна улазница у биоскоп или слично што се раније давало. Немају права ни на бесплатно лечење или одласке у бању, осим као и сви други осигураници. Немају предност ни приликом запошљавања, напротив. Управо се спрема последња чистка из Министарства унутрашњих послова кадрова који су отаџбину бранили 1999. Сви они су данас, у време понизне сарадње Србије са агресором, проглашени неподобнима и налазе се на списку за отпуштање. Ветерани немају ни право на здравствену заштиту само на основу тога што су бранили Отаџбину.
Њихов једини грех је што су се борили за Србију онда када су јој требали да се одбрани од Европске Уније и НАТО пакта чији је понизни слуга постао Александар Вучић.
Последњи Закон о борачко-инвалидској заштити, који се односи на ветеране грађанских ратова на простору бивше Југославије, донет је 1998. године и његова решења су застарела, али се она ни таква не примењују. Ветерани се жале да имају здравствене проблеме који нису тог обима да би били проглашени ратним војним инвалидима, али нису ни занемарљива. Када би држава пристала да им омогући правовремено лечење сви би они веома брзо били скоро потпуно здрави. Али, држава на њима штеди.
Када је у питању законска регулатива за ратне војне инвалиде, ту је ситуација нешто боља. Бар што се тиче мртвих слова на папиру. Постоји закон који им гарантује нека права, али се све то министру и његовом државном секретару чини превеликим давањима. Зато се спрема нов Закон о борачко-инвалидској заштити, а он их, фактички, потпуно брише из евиденције.
Нацрт новог закона у свом члану 8. предвиђа да се аутоматски бришу сви они који на дан 27. априла 1992. нису имали пребивалиште на територије Републике Србије. Овај датум је узет, јер је тада проглашена Савезна Република Југославија, која по тврдњама тадашњег руководства није била у рату. Проблем је што је велики део бораца био у рату, јер се до тог дана нису све јединице бивше Југословенске народне армије повукле са територија новопроглашених независних држава. Садашње решење зато предвиђа нешто дужи рок.
Осим тога, пуно је избеглица пристигло у Србију после тог датума и доста њих је узело учешћа у одбрани од НАТО агресора 1999. године. Њих ова држава не сме да заборави исто као ни све остале храбре војнике који су је бранили.
Чланом 60 предложеног нацрта новог Закона значајно се умањују средства која се дају за ортопедска помагала, тако да ће се убудуће куповати она лошијег квалитета. А то управо и јесте циљ законодавца, јер неко мора и на несрећи ратних-војних инвалида да заради.
Немачка компанија „Оттобоцк“ своје седиште за овај регион има у Загребу, тако да се овде сматра хрватском фирмом. Директор у Загребу је Марко Хусић. Предузеће се бави израдом и велепродајом ортопедских помагала и делова за исте, која највише користе ратни-војни инвалиди, а која се набављају средствима из републичког буџета.
Директор Хусић је својевремено преко једног некадашњег народног посланика безуспешно покушао да нађе везу у Министарству како би било одобрено поскупљење делова за ортопедска помагала у висини од 5 до 10 одсто. После извесног времена, неким својим каналима, директор је успео да стигне до самог државног секретара Поповића и министра Вулина. После састанка са њима, делови за помагала су изненада поскупели 17 одсто, више од три пута у односу на најниже поскупљење које је Хусић помињао у разговорима са некадашњим послаником. Више је него јасно да разлика између потребног и одобреног поскупљења иде Вулину, Поповићу и осталима у Министарству и Влади који су упетљани у ову крађу.
„Оттобоцк“ после тога отвара производни погон у Крагујевцу, где је директор Никола Лукић, само да би се замазале очи јавности, како се, наводно, поспешује домаћа индустрија. У суштини она се уништава.
Наиме, одобрено је поскупљење делова за помагала, чији је највећи произвођач и лиферант „Оттобоцк“, али не и самих помагала. Домаћи произвођачи финалних производа тако тренутно раде или уз минималну зараду, или чак са губицима. Једини који од овога има користи јесте сам „Оттобоцк“ који другима делове продаје по цени вишој за 17 одсто у односу на цену коју зарачунава самом себи када исте те делове користи за израду помагала.
Новцем из буџета Вулин и Поповић на тај начин финансирају не само свој луксузни живот, већ и пропаст домаће индустрије ортопедских помагала, како би тржиште у потпуности било предато хрватској компанији. С обзиром на то да је у време рата Поповић имао финансијску корист од сарадње са хрватским „бојовницима“ овакав његов потез није нелогичан.
Осим уништавања привреде, Министарство за запошљавање, рад, борачка и социјална питања буквално убија и овдашње ратне-војне инвалиде и породице палих бораца. Члан 80 нацрта новог Закона о борачко-инвалидској заштити фактички предвиђа чистку међу најтежим ратним-војним инвалидима и увођење дискреционог права Министарства ко ће и даље добијати материјално новчана примања (МНП) из буџета. Предвиђа се, наиме, увођење поступка процене преостале радне способности, што није ништа друго него поновна процена степена инвалидитета, али овог пута под другим именом.
Лакши инвалиди ће по поменутом члану изгубити право на МНП, ако се утврди да су у последњих 10 година посао изгубили својом кривицом. То значи, да ће од права на оваква примања бити искључени и они инвалиди који управо због степена своје инвалидности нису били у стању да испуне захтеве и очекивања послодавца.
Такође се предвиђа да материјално – новчана примања не могу да добијају ни инвалиди који поседују најмање пет хектара земље. Ово не би било толико нелогично, да је законодавац предвидео о каквој земљи се ради, јер хектар плодне војвођанске земље није исто што и хектар у неком планинском кршу.
Члан 225 нацрта новог Закона предвиђа да првостепена, али и другостепена комисија коју формира Министарство може по слободном нахођењу на нову процену степена инвалидитета да пошаље сваког ратног – војног инвалида за кога само посумња да је нерегуларно стекао своја права.
Лекарске комисије које ће вршити поменуте процене одређује Министарство, а њему незадовољни инвалиди могу и да упуте жалбу. Кадија те тужи, кадија ти суди.
Европска Конвенција о људским правима забрањује државама – потписницама да доносе законе који укидају стечена права, као што је право на материјално – новчана примања за ратне – војне инвалиде. То нашу државу, која је такође потписала Конвенцију, очигледно не обавезује. Да би у буџету остало више пара које владајућа олигархија може да опљачка, смањиће се издаци за оне најугроженије, који су здравље или животе изгубили бранећи државу која их се данас одриче.
Игор Милановић, Таблоид
