Вучићев режим је Владу Р. Србије ставио под пуну контролу „Деливери јунита“. „Национални конвент о ЕУ“ се данас представља као скуп „представника цивилног сектора у Србији“ и контролише Народну скупштину Р. Србије и њене одборе. „Дигитализација рада Владе“, нервозни маневар „Националног конвента о ЕУ“ који захтева „нормализацију односа“ са ненормалном НАТО-државом на Космету и Вучићево слагање са „Конвентом“ показали су да српском Владом и Скупштином илегално управља америчка „дубока држава“.
Kад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: „Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха“
(Милован Глишић, „Глава шећера“)
Под легендом евроинтеграција, установе државне власти Србије су под пуном оперативном контролом моћника из САД (сем правосуђа за сада). Управо им је пала шака и Народна скупштина. Против тога се Милошевићев режим борио, а ДОС-овски режими су се како-тако супротстављали или бар одуговлачили овај процес. Међутим, режим Александра Вучића је извршио све оно о чему је Чедомир Јовановић могао само да сања.
Извршитељи „Деливери јунита“ владају Владом Р. Србије
Од 2015. године, једно страно тело директно управља Владом Србије. Јавност зна да је, врло брзо по Вучићевом ступању на чело Владе Р. Србије, над Владом установљено тело звано „Деливери јунит“. Говорило се да је то „влада у влади“. Да сеВласи не досете, сугерисано је јавности да је узор за ово преузет из Британије. Чини се да је установљење „Деливери јунита“, и наводно ангажовање Тонија Блера као саветника, изведено да јавност стекне утисак да иза овог тела стоје Британци. Носећа улога „Јуесејда“ у командовању Владом Р. Србије је на тај начин ефикасно замаскирана. Ипак, о том страном, неуставном телу јавност тада суштински није знала ништа. Није се знало чак ни о основним стварима као што су његов састав и главне активности. Ово страно тело од почетка управља Владом Р. Србије на сасвим нетранспарентан начин.
фото: архива
Довођењем Ане Брнабић на чело Владе Србије, сазнали смо само да је „Деливери јунит“ постао тело Владе преко кога се спроводи „Акциони план дигитализације управе“. Није то било британско масло, већ програм америчког „Јуесејда“[1]. Кључна реч је била „дигитализација“, једино ново што је Брнабићева умела да понуди. Пажљивом претрагом се о „Јуесејду“ у Србији сада може сазнати по нешто занимљиво. Адреса „Јуесејда“ за Србију налази се у Београду, у амбасади САД а не В. Британије. „Јуесејдови“ људи[2] својим пројектима кроз кључна министарства контролишу управну, економску и финансијску политику Владе. Да се Власи не досете, податке о тој надвлади Србије, њеном персоналном саставу и начину рада нису објавили на српским страницама „Јуесејда“, већ на посебним сајтовима „Јуесејд Пројекта за боље услове пословања База знања“ и Policy Café Serbia. За то постоји важан разлог. Увидом у разлоге и начин ангажовања „Јуесејдових“ људи, види се да се ради о тиму стечајних управника и извршитеља – из чега се види циљ „Јуесејдове“ политике америчке „помоћи“ Влади Р. Србије: што ефикасније распродати презадужену Србију „на добош“.
Правосудни систем на тихој ватри
Америчке политичке чиниоце веома занима и успостављање управе над српским правосудним системом, ради чега би да мењају Устав Србије. Све остало у „уставној реформи“, по свему судећи, препуштају Немачкој као мање важно. О томе сам писао 2017. г. у тексту „Европска трагедија српске уставности“, „чин први“ и „чин други“. Кампању промене Устава води „Јуком“, а тај посао, наравно, ради у оквиру програма „Јуесејда“.
„Национални конвент о ЕУ“ влада Народном скупштином Р. Србије
„Национални конвент о ЕУ“ је најпре представљен као нешто наивно: као пројекат одржавања округлих столова евроатлантских организација. „Национални конвент“ је пројекат „Европског покрета у Србији“ (ЕПуС) покренут још 2001. г. по узору на Словачку, а првобитно су га у Србији финансирали Фонд (данас фондација) за отворено друштво (део мреже Open Society Fondations Џорџа Сороша са седиштем у Њујорку) и Балкански фонд за демократију (GMF који је чедо америчког Маршаловог фонда за Немачку)[3]. На челу београдског одсека GMF је данас Гордана Делић. Београдски одсек GMF је основан подршком „Јуесејда“ и „Мот фондације“, попут Black Sea Trust и Fund for Belarus Democracy.
ЕПуС-ов америчко-сорошевски „Национални конвент о ЕУ“ је у Скупштину Р. Србије увео 2006. г. њен тадашњи председник Предраг Марковић из „Г 17 плус“[4]. У то доба је ЕПуС-ом руководио Живорад Ковачевић. Одмах су најавили намеру да се наметну Скупштини као њено посебно тело, али је то измакло пажњи јавности у мноштву споредних докумената Скупштине и опште опијености обећаним брзим чланством Србије у ЕУ. „Национални конвент о ЕУ“ од почетка изричито „има за циљ институционализацију сталног тела у оквиру кога ће се водити структурисана дебата између представника државне администрације, политичара, стручњака, невладиних организација и шире јавности, а у чијем раду учествују и чланови Одбора за европске интеграције и других скупштинских одбора, као и запослени у Одељењу за европске интеграције[5]“. „Национални конвент за ЕУ“ је у Народној скупштини одмах почео да оснива своје радне групе[6]. Установљен мимо Устава и закона, потпуно несметано је годинама развијао своју делатност на запоседању рада Скупштине Р. Србије. Данас ЕПуС-ом руководи Михајло Црнобрња.
Немања Павловић тумачи улогу црног детета у наведеном ТВ филму.
ЕПуС је од почетка одлучивао који ће „представници“ тзв. НВО ући у састав „Националног конвента“. ЕПуС-ови миљеници су од почетка „представници“ тзв. „цивилног друштва“ у Србији. Иако у Србији постоји неколико хиљада НВО, у „Националном конвенту“ су на послу управљања Народном скупштином ангажовани представници само оних организација које се изразито баве лобирањем за евроатлантске интеграције Србије. Да се овакво тело појави у САД, по њиховим прописима би одмах било оглашено за страну агентуру и био би му онемогућен рад. Пошто су то организације које су створиле и најпре финансирале владе САД, чланица ЕУ и НАТО, а потом их све више финансирале евроатлантски опредељене владе Р. Србије, срамно је и неистинито то што себе називају „невладиним организацијама“, свој „Национални конвент“ називају „цивилним сектором“, а своје делегате у том „Конвенту“ „представницима цивилног друштва“ у Србији.
Ко је тај који је неколико десетина евроатлантских агентура под легендом НВО „прогласио“ за заступнике неколико хиљада стварних српских НВО? Њих је за нешто што нису прогласио ЕПуС! На чему ти „представници“ тзв. „цивилног сектора“ темеље своју репрезентативност? На произвољности и самовољи ЕПуС-а! О „величанственој“ репрезентативности самог ЕПуС-а довољно говори то што се у његовој „мрежи“ нашло мање од двадесетак од неколико хиљада српских НВО, а и међу тих двадесетак већина постоји само на папиру. Ипак, приказујући себе као скуп гласноговорника српског „цивилног сектора“, „Национални конвент“ је под руководством ЕПуС-а до сада постао „тело“ које је приграбило кључну улогу у нормативном раду Скупштине Р. Србије. Демократски изабрана Скупштина Р. Србије и њени одбори су постали извршитељи планских и програмских аката тог илегалног тела којим паразитски управља ЕПуС, на исти начин као што је то пре три деценије радио Централни комитет Савеза комуниста. Политички легитимитет који је „Национални конвент“ понудио за овакву делатност је пружање некакве „стручне помоћи“ за европскост у бескрајном процесу евроинтеграција Србије на прелазном путу из никуда у нигде. Скупштина има своје одборе, секретаријате и стручна тела, али ЕПуС је за Народну скупштину „стручнији“ од сваке струке. На њиховом челу се данас налазе бирани старци који су се давно преумили и евроатлантизовали у некадашњој „авангарди радничке класе“.
Иако се „Национални конвент“ у Народну скупштину уфуљао као дебатни форум, он се одавно понаша као организација. На страницама о структури „Националног конвента“ пише да он има Програмски савет, Радне групе и Ужи стручни тим, а да је његов секретаријат ЕПуС. Међутим, јавности више не представља ни једно једино име својих битних функционера. На појединачним страницама се могу сазнати тек имена координатора и сарадника радних група, ако су истакнута, али су то лица углавном ангажована у „аутсорсингу“. Персонални састав сталних тела, која чине структуру „Националог конвента“, данас је сасвим скривен, иако постоји. Изненађујуће, у подацима о садашњој структури „Националног конвента“, на његовом новом сајту, уопште се више не помиње његово Председништво. О постојању и персоналном саставу ранијег Председништва можемо сазнати тек из давне а недатиране странице у архиви њиховог старог сајта. Ево ко је некад био у Председништву: Божидар Ђелић, Славица Ђукић Дејановић, Милица Делевић, Живорад Ковачевић, Соња Лихт и Саша Пауновић. Међутим, ваља знати и да у почетку ЕПуС није био само секретаријат „Националног конвента“: он је до 2009. године био истовремено и његов партнер и организатор! Од 2010. године је ЕПуС напустио партнерство у „Националном конвенту“, препустивши га директним протагонистима: сорошевској Фондацији за отворено друштво Србија, Мисији ОЕБС у Србији и „Сустејнабл Комјунитис“ из САД, међу чијим многобројним партнерима су „Клинтон Глобал Инисиејтив“ и, наравно, „Јуесејд“. На новом сајту „Националног конвента о ЕУ“ више нема ни навода о његовим оснивачима, нити навода његових партнера.
Црно дете гризе главу шећера, сцена из наведеног филма.
На први поглед, чини се да „Национални конвент о ЕУ“ у Србији није чак ни правно лице, јер га нема у списку Агенције за привредне регистре Р. Србије. До данас је од српске јавности сасвим скривено која лица функционално чине тела „Националног конвента“, иако он у улози „скупштинског тела“ илегално управља оперативним и нормативним радом демократски изабране Народне скупштине и њених одбора! Међутим, негде у иностранству ово тело и те како правно постоји. Мора бити да је тамо и регистровано као правно лице, чим је на свом новом сајту истакло приватни копирајт: „2014 Nаciоnаlni kоnvеnt о Еvrоpskој uniјi u Srbiјi. All Rights Reserved“.
Где је „домовина“ илегалног „Националног конвента о ЕУ“ који се угнездио у Народну скупштину и њоме влада? На то, очигледно непријатно питање, посредно можемо потражити одговор тамо где отворено пишу о свему, али не на српском језику. Сетимо се да нам је „Национални ковент о ЕУ“ у Србији основан 2001. године, а у српску Народну скупштину 2006. године инсталиран по словачком узору из 2001. године. По истом словачком узору је 2012. године инсталиран „национални конвент о ЕУ“ и у Македонији. Операција инсталације „Националног конвента“ у Македонији коштала је 222 милиона америчких долара, а „Јуесејд“ и „Словакејд“ су овом сумом платили овладавање Скупштином Македоније ради спровођења програма Стејт Департмента САД[7]. Све, дакле, указује на то да је и „Национални конвент о ЕУ“ који влада нашом Народном скупштином, у ствари, прикривена а добро уходана агентура „Јуесејда“, односно његовог „Бироа за Европу и Евроазију“, уз помоћ још две америчке фондације.
„Гнездо параноје“, последња збирка песама Вујице Решин Туцића, 2007. година.
Да би „Национални конвент“ овладао Народном скупштином, радили су и „Национална алијанса за локални економски развој“ (НАЛЕД)[8] и „Међународни републикански институт“ (IRI). Пробрали су 2014. године одговарајуће српске посланике да од њих у Народној скупштини формирају „економски кокус[9]“ који је активан до данас[10]. Иако се НАЛЕД труди да се јавно представи као некаква „нестраначка, непрофитабилна и независна организација“, мора се знати ко су његови кључни партнери: „Делегација ЕУ у Србији“, сорошевска „Фондација за отворено друштво“, немачко „Друштво за међународну сарадњу“ (GIZ) и наравно – „Јуесејд“. У рад „Националног конвента“ је НАЛЕД од почетка чврсто интегрисан као једна од његових радних група са двадесетак чланова, данас под координацијом Слободана Крстовића[11]. „Међународни републикански институт“ (IRI), који је присутан у „економском кокусу“ Народне скупштине, на Балкану делује у сарадњи са немачком секцијом Маршаловог фонда, али усклађено са програмима „Јуесејда“[12]. Путем „економског кокуса“ у раду „Националног конвента“ обезбеђује се присуство крупног капитала у непосредној контроли Народне скупштине, па је сасвим логично да су остављена отворена врата и за присуство IRI као представника политике америчких републиканаца. Међутим, за IRI је сиромашна Србија данас сасвим незанимљива.
Вучићеве драматизације и стварност
Писао сам недавно како је председник Р. Србије, Александар Вучић на бизаран начин обесмислио „Унутрашњи дијалог о Косову“, да би се сложио са ставовима „Националног конвента о ЕУ“ упркос ставовима најумнијих Срба, али и ставом Српске православне цркве[13]. Суштински, он се сложио са ставовима „Јуесејда“ и америчких фондација о судбини Косова и Метохије, упркос становишту српског националног интереса, националног и међународног права и Српске православне цркве. Притом је, најпре, изнео драматичну паралелу о историјској судбини Космета са Кенигсбергом и Прагом.
Био је то Вучићев покушај сугерисања јавности да је Немачка „главни протагониста“ одрицања Србије од Косова[14]. Поновио је стари трик из 2015. г: сугерисао је „британски узор“ а допустио да Владом Р. Србије завладају „Јуесејдови“ извршитељи. Сада је извео исти трик: на завршној сесији „Унутрашњег дијалога о Косову“ увео је илегално страно тело у дебату, па пред „Националним конвентом о ЕУ“ скандализовао јавност нетачностима о Кенигсбергу и Прагу. Тиме је скренуо пажњу јавности са инсталације потпуне управе „Јуесејда“ и његових помагача над Народном скупштином Р. Србије.
Добар мађионичар никада два пута пред истом публиком не изводи исти трик. Осим тога, Вучићева драматизација, ипак, није прикрила чињеницу да је нервозни евроатлантски политички чинилац извео све главне ефективе на бојно поље психолошког рата и разметљиво јавно показао своју надмоћ у српској Народној скупштини. На „Петој пленарној седници Националног конвента о ЕУ“, 23. априла 2018. године, агенти „Јуесејда“ и његови помагачи су, са својим колегама из Владе и Скупштине, одржали „допунску наставу“ српским народним посланицима са јасном фабулом: ми смо газде, извршићете што вам ми кажемо.
Америчка „транспарентност“
Стрпљивим и пажљивим испитивањем Вучићевих драматизација и низа симулација „НВО“, „фондација“, „мрежа“, „тела“, „форума“, „програма“, „саветника“ и „помоћи“, открива се проста и неумољива истина: Владом и Скупштином Р. Србије не управљају ни Британци ни Немци, а камоли ЕУ. Њима преко „Јуесејда“ и његових помагача управља „Стејт департмент“ САД. Европска унија суштински нема ништа чак ни са евроинтеграцијама Србије, јер се и овим процесом управља из САД.
Постоји српска поука о једној верској деноминацији пореклом из САД, која је пре више од сто година била изузетно активна међу Србима. Срби тврде да се њени припадници владају по пословици: „Окатог није грех преварити“. Американци су у суштини заиста транспарентни и прикажу истину ономе ко уме стрпљиво да гледа, слуша и прати њихов рад.
Димитрије Бањац (десно) тумачи улогу „академика, доктора, професора Кишпрдилов Светислава који комшији показује црно дете. Скеч из ТВ серије „Велика Србија“, ТВ Б-92, 2012. г.
Доласком Александра Вучића на власт, САД су у Србији успеле оно што нису могле са Ђинђићем, Коштуницом, па чак ни са Тадићем. Да би успели до краја, српску Владу и Скупштину су, у доба Вучићевог режима, сасвим претворили у извршни биро „Јуесејда“ кроз кога делују агенти нижег реда ангажовани у „аутсорсингу“ „Националног конвента“, а које, по свему судећи, плаћају и две америчке фондације од којих је једна сорошевска. Ето зашто је крајем 2017. године Сорошев син срдачно поручио Председнику Р. Србије: „Thank you @avucic for the opportunity to discuss strengthening open society in Serbia and European integration[15]“.
Црна деца стечајне управе над Србијом
Алек Сорош је ипак само једно од црне деце на грбачи Срба. Црна деца „Јуесејда“ од почетка Вучићевог режима успостављају потпуну оперативну управу над Владом и Скупштином Р. Србије. Тиме се показало да су „европске интеграције“ само еуфемизам за потпуно америчко овладавање извршном, законодавном и судском влашћу у Србији. Успостављање америчке хегемоније, легалне српске установе свих видова власти потпуно отуђује од њиховог народа, кршећи сва начела демократије, уставности и законитости.
Показало се и да су „реформе“ у Србији само еуфемизам за нову фазу принудног извршења током поступка општег стечаја у кога је уваљена наша окупирана отаџбина. Тај процес се одавно проширио ван привреде и напао је приватна домаћинства. У процесу евроинтеграција приходи измичу, посла нема, зараде су све мање, а само финансијске обавезе расту и умножавају се. Радно способно становништво се разилази трбухом за крухом, тражећи негде на Западу онај замаштани рај на земљи у коме ће „једном моћи да бар живе као људи“. Међутим, тог раја на земљи нема ни за кога, а нарочито не за њих.
Димитрије Бањац тумачи улогу Ђорђа Чвакрова који упозорава запањене колеге на црно дете. ТВ серија „Државни посао“, епизода „Привида“, бр. 777, РТ Војводине, 2017. г.
Дух српских уметника је увек на време умео да изрази дубоку опасност која се надвила над народ у виду масовне појаве принудних извршења. Већ 1875. године се црно дете појавило у приповетки „Глава Шећера“ Милована Глишића, издатој у часопису „Отаџбина“. Године 1991. се црно дете указало домаћој јавности у истоименом филму кога је, по Глишићевој приповетки а сценарију Јована Радуловића, снимио Дејан Ћорковић. Црно дете се поново појавило 2007. године у песми „Гнездо параноје“ Вујице Решин Туцића. Од 2012. године се против црног детета борио „академик, доктор, професор, Кишпридилов, Светислав“ у тумачењу Димитрија Бањца, у ТВ серији „Велика Србија“. Године 2017. је своје колеге са „Државног посла“ на црно дете упозорио Ђорђе Чварков (такође у тумачењу Димитрија Бањца). Проблем црног детета је српска уметност провела из прозног, преко поетског у комичан облик скеча. Ванредно је издржљив дух великог, иако малобројног српског народа.
Црну децу „Јуесејда“ и његових помагача, која су део америчке дубоке државе, у Србији данас не види само онај ко неће да их види. Али, ноћ не траје вечито. Скоро рассвет, скоро встанет солнце, это солнце будет сиять для нас!
Душан Ковачев
———-
Упутнице:
[1] USAID Business Enabling Project (USAID BEP) Introduces Serbian e-Government Champions to Best International Practices
[2] Сви „Јуесејдови“ људи који владају Владом Р. Србије су директно везани за одређене пројекте те организације, а Владом Р. Србије управљају преко „Пројекта за боље услове пословања“. Стварни владари Владе Р. Србије су: Драгана Станојевић која је директор „Пројекта за боље услове пословања“ где је дошла са места заменика директора „Јуесејдовог“ „Програма за унапређење стечаја и извршења“, а лиценцирани је стечајни управник; Душан Васиљевић је заменик Драгане Станојевић, oдавно ангажован на пројектима „Јуесејда“ и члан East-West Bridge). Маја Сејдеј је директорка тима за макроекономску политику и управљање јавним финансијама истог „Јуесејдовог“ Пројекта и такође је одавно службеник ове организације; Милан Стефановић је у истом пројекту ангажован као стручњак за привредну регулативу и економско управљање; Сандра Родић је у истом пројекту стручњак за развој финансијског тржишта, нарочито портфолиима капитала; Страхиња Митровски је ангажована у Пројекту као стручњак за комуникације; Наташа Тапушковић је ангажована као аналитичар тима за финансијско тржиште; Тања Стојковић је у оквиру Пројекта ангажована за финансијске операције; Саша Јелић ангажован за оперативне IT послове у вези аутоматског вођења стечајева и економско извештавање. Душка Медић је специјалиста за мониторинг и евалуацију, али и разне врсте логистичке подршке, од области медија до административног рада: Урош Васиљевић је преводилац; Александар Зарић је у оквиру пројекта задужен за израде закона и други општих аката и тренинге за извршитеље; Јована Стефановић је ангажована као аналитичар тима за регулаторне реформе; Алан Ковачевић је ангажован као аналитичар тима за Регулаторне реформе „Јуесејда“; Јована Колоски је ангажована као аналитичар тима за економско и финансијско управљање. Како је из приложеног стручног састава ангажованих лица која владају Владом Р. Србије у „Јуесејдовом“ „Пројекту за боље услове пословања“ јасно да су стечај и принудно извршење главни циљ тог пројекта, није чудо да је већ милион имовински упропашћених Срба на удару извршитеља. Видети: К. П – Утеривачи дугова јуре милион Срба! Телеграф, 3. 5. 2018. г.
[3] Национални конвент о ЕУ (НКЕУ), ЕПуС.
[4] У Дому Народне скупштине почео са радом Национални конвент о Европској унији у Србији, Народна скупштина Р. Србије, 30. 9. 2006.
[5] Извештаји о раду одбора 2004-2006, Сектор за међународне односе, Народна скупштина Р. Србије, децембар 2006. г.
[6] Евроинтеграције је „Национални конвент“ употребио да развије оперативне одсеке које у форми „радних група“ управљају српском Скупштином по одсецима који су развијени према „преговарачким поглављима“, а њима управљају координатори тих група.
[7] National Convention on the European Union in the Republic of Macedonia, USAID.
[8] Судећи по Листи чланова NALED Serbia za 2018. г, ово је инсталација привредног лобија у Србији, који је под америчком контролом.
[9] Народна скупштина добила економски кокус, Озон прес, 22. 11. 2014. г.
[10] Латковић, Наташа – Конституисан економски кокус Скупштине, ево ко су чланови, Блиц, 3. 10. 2016. г.
[11] Страница NALED на сајту „Националног конвента о ЕУ“.
[12] Balfour, Rosa; Bouchet, Nicolas – IRI’s Work in the Balkans Cited by the German Marshall Fund; Supporting Civil Society in Eastern Europe and the Western Balkans: Old and New Challenges The German Marshall Fund, IRI, 27. 3. 2018.
[13] Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора, СПЦ, 10. 5. 2018. г; Вучић контра СПЦ, Н1, 11. 5. 2018. г.
[14] Ковачев, Душан – Вучић најзад мора да отворено заигра кључну улогу у одрицању Србије од Косова и Метохије, Аналитички форум, 8. 5. 2011. г.
[15] Вучић разговарао са Сорошем о сарадњи у региону и реформама, Н1, 20. 11. 2017. г.
ИЗВОР: АНФОР
————–
20.5.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
