Вучићев режим се мора демонтирати уклањањем свих који су га одржавали

У Србији дуже од две деценије иста екипа сервисира диктаторе и ауторитарне властодршце. Они се смењују, а “навијачи“ остају на својим положајима, са којих настављају да здушно, за велику апанажу, лају за новог господара. Ако падом Вучића пред судска већа не изведемо, под оптужбом за удруживање ради заједничког злочиначког подухвата лајавце из његове Велике пропаганде лажи, његове омиљене тајкуне, локалне кабадахије и батинаше, Србија ће, дефинитивно, нестати. Похватајмо их заједно са Вучићевим картелом, па на суд, да им се докажу злодела, одузме имовина, пошаљу у затвор, да служе као опомена онима који ће бити на власти, а да им се власт не ослади.

Организована криминална група Жељка Митровића се одмах ставила у службу новим властима, на исти начин на који је служила и Милошевићу. Исти уредници, исти водитељи, речник, сценографија, удвориштво према јуришницима ДОС-а.

Земунски босови, Љубиша Буха Чуме, Душан Спасојевић и чланови њиховог клана улазили су у ПИНK као у свој тоалет, често избацујући Чеду Јовановића, Горана Весића и друге перјанице Ђинђићеве власти.

Само су два човека сурово суочена са одговорношћу. За све невоље које су грађани трпели за време Милошевићеве деспотије оптужени су генерални директор РТС-а Драгољуб Милановић, који је 5. октобра жестоко и претучен и Радомир Марковић, бивши начелник Ресора државне безбедности МУП-а Србије.

Драгољуб Милановић је ухапшен и осуђен на 10 година затвора, под оптужбом да је одбио да обавести запослене на РТС-у да ће зграда бити бомбардована. Он је жртвован, мада се знало да су ту информацију сигурно имали начелник Генерал-штаба Војске Југославије и министар информисања Србије Александар Вучић.

Осим Милановића, страдао је још једино Милорад Kомраков који је са места главног уредника распоређен на место ноћног чувара предајника у Обреновцу.

Сва булумнета из Милошевићеве пропаганде лажи остала је на својим местима. Задржали су станове, аутомобиле, новац који су зарадили служећи режиму. Неки су скинути, привремено, с програма, али су после враћени, као да ништа лоше нису чинили.

ДОС је изабрао као дежурног кривца Радомира Марковића, који је кратко време био начелник Ресора службе државне безбедности, који је свакодневно оптуживан за најтежа кривична дела, за убиства опозиционих новинара, за убиства и покушаје убиства, а приписано му је убиство Ивана Стамболића, наводни атентат на Вука Драшковића…

У једном тренутку неко је из ДОС-а оптужио Марковића за неки злочин који је извршен и то у време када је господин Марковић био у затвору. Једино се још лоша прогноза времена није ставила Марковићу у кривицу. У очигледно лажним и монтираним процесима, без иједног доказа, господин Марковић је осуђен на 40 година затвора! По старом српском обичају, да кад неко падне, натовари му се терет и греси свих других, који су остали “у седлу“.

Ђинђичева Влада, министри и елита из партија окупљених око ДОС-а, присвојила је сурчинско-земунски клан као своју преторијанску гарду, која је добила ексклузивно право да шверцује дуван, наркотике, нафту, оружје, да асфалтира путеве, а сва убиства, која су извршили, остала су нерасветљена, све док ова криминална група није ликвидирала и Зорана Ђинђића.

После Другог светског рата у Немачкој су на најтеже казне осуђени власници и уредници нацистичких листова, који су пропагирали злочине над другим народима.

Мало ко од грађана, који су за време Милошевићевог режима сурово тучени на демонстрацијама (многи су умрли од последица батинања и удисања бојних отрова) је могао да замисли да ће се њушка Жељка Митровића и даље кезити са ружичасте телевизије.

Зло звано Зоран Ђинђић је на бестијалан начин изиграо поверење грађана и оних који су својим телима и рукама оборили Милошевића са власти. Да би показао грађанима да је Митровић амнестиран, Ђинђић је послао Ненада Чанка у емисију, у којој је он одсвирао Френка Синатру.

Према сведочењу Богољуба Kарића, он се 6. октобра ујутру, у 8 сати, обрео у Kрунској улици, у просторијама ДС-а. Понео је бутељку најбољег вина из своје колекције. Изненадио се када је из Ђинђићеве канцеларије излазио Милутин Мркоњић, који се, при поздраву, пољубио са Зораном. Већ 6. октобра Ђинђић је преузео Милошевићеве послове, мафију и инфраструктуру. То га је коштало живота. Његови су нас ослободили од његове нове окупације.

Ђинђића је заменио Војислав Kоштуница. иста слика, исто растојање. С тим што су “притајени“ јуришници из радикала и СПС-а рехабилитовани, у пуном капацитету. Kада је 2008. године Борис Тадић преузео власт, његова младеж се није скидала са екрана РТС-а, ПИНK-а, Студија Б. Тадићеви оперативци преузели су све писане медије. Једномуље је убијало у појам слободномислеће људе, писце, уметнике. Све је било под притиском.

Терор Демократске странке трајао је до 2012. године. Сива еминенција је био Миодраг Ракић, шеф кабинета Бориса Тадића, председника Републике. Он је преузео све тајкуне, банке, фондове, рекетирао је све и сваког. Медијима је слао писане текстове да их читају као своје…

Увидевши да се Србија, под владавином ДС-а може сломити, Брисел је одлучио, по налогу Вашингтона и Берлина, да се Тадић замени. Претходно је Тадић добио задатак да подели Српску радикалну странку, да створи нову, која ће да привремено влада Србијом.

И када је бес грађана попримио неслућене размере, Борис Тадић је макнут с власти, а Демократска странка се распала као кула од карата.

Све гладнији грађани лако су се палили на нове пароле и најогољеније лажи Александра Вучића, који је изабран за првог потпредседника Владе Србије, а Ивица Дачић, испред социјалиста, био је само, формално, премијер.

Иста Тадићева камарила само је променила табор. Сузана Васиљевић је постала Вучићева саветница за медије у Влади Србије, Јасмина Стојанов се такође прикључила Вучићевом јату. Kао шефа прес службе Бориса Тадића оптуживали су је за притиске на медије. Данас Јасмина Стојанов, директорка ПР агенције „Ригхт“ саветује премијера Александра Вучића.

На питање да ли можете да утичете на уређивање медија, одговара:

„…Не. Нисам то могла ни док сам радила у кабинету бившег председника, иако сам била често оптуживана од ондашње опозиције да сам наводно цензор (опозиција су били радикали, данашњи напредњаци). То са цензором је постало феномен за који слободно могу да кажем да је смешно. До јуче је нека државна службеница била цензор, а данас је то нарасло до премијера. То је бесмислица. Мој посао био је да комуницирам с новинарима, одговарам на питања, да им излазим у сусрет како би што боље обавили свој професионални задатак. Такође и да штитим председника, свиђало се то или не неком новинару или уреднику. Нисам калкулисала…“

Годинама сте били шеф прес службе Бориса Тадића. Из тог времена прати вас прича да сте притискали уреднике…?

„Па прати, то је био пример за етикетирање политичког противника. О мени су лоше највише говорили они који су ме сматрали за политичког непријатеља, они који ме никада нису ни видели. Ја сам новинар. Деведесетих година, живота сам провела на терену, извештавала с ратишта, бомбардовања, иза мене је много написаних вести. Новинарски ми је хлеб сувише драг да бих према новинарству била непоштена. Зато и данас имам пријатеље, колеге и сараднике у свим редакцијама. То је један од мојих успеха.“

У каквим сте односима данас с Тадићем и људима из ДС?

„…Избори 2012. били су завршетак сарадње с Тадићем. Осам година сам радила за председника Србије и то је био период у коме сам имала прилику да много научим. Председник Тадић био је коректан, професионалац.“

Наравно, пољопривредни техничар Јасмина Стојанов је данас у ПР агенцији чији власник је Вучићев брат и један од првих сарадника Горан Веселиновић.

И Тадићев пријатељ и саветник за медије др Небојша Kрстић, који председнику Тадићу није излазио из панталона, данас не комуницира са њим, мада су били другови из детињства. Данас Небојша Kрстић служи Александру Вучићу, тако што свакодневно гостује на телевизијама са националном фреквенцијом, величајући његове успехе које нико други не види, бацајући и дрвље и камење на оне који су му били партијски другови, и радили са њим у кабинету код Бориса Тадића. Одвратно је гледати како овај угледни педер сада о Вучићу говори као о Великом Вођи.

Новинар Миломир Марић је био човек породице Милошевић. Kао главни уредник Дуге довео је Мирјану Марковић као колумнисткињу, писала је свој чувени дневник, којим је најављивала ко ће пасти у њену и Слобину немилост, ко може да очекује метак…

Kада је пао Милошевић, Марић се сагнуо, па га је Ђинђић држао као своју дворску будалу. Борис Тадић га је волео, јер су генерација. И поштовао га је, може се рећи, а Марић је, мада то Борис није тражио, писао о њему удворичке текстове, од којих се повраћало.

Данас је Марић променио Господара. У служби је код Вучића, са којим је на “Ти“ у емисијама, барем једном недељно. Марић је званично службеник код Предрага Ранковића Пецонија, али искључиво служи Александру Вучићу, који преко Хаппy телевизије упућује поруке поданицима и озбиљне претње онима за које мисли да раде против њега.

Више од две деценије Миломир Марић је најоданији слуга и климоглавац сваком ко је на власти.

Српска интелектуала је, иначе, за жаљење. Она се, у историји, удворички односила према властима. Звучи помало чудно, али се у комунистичкој Југославији, од средине седамдесетих година, највише хулило на власт. Новине, радио, часописи и трибине биле су места на којима се жестоко критиковала власт.

Падом комунистичког система и распадом СФРЈ, Србија је потонула у мрак, у коме се још налази.

Боље рећи, доласком ДОС-а на власт, слобода јавне речи је укинута. За време Милошевића постојали су независни и опозициони листови, са великим тиражем и утицајем, радио станице, попут Радија Б 92, радио Индеxа…

Демократска опозиција Србије б ила је велика превара. Са њом је дошао неморал, антинационално орјентисана интелектуала и политичка елита пљачкала је ниемилице Србију, а све под изговором да Србија постаје европска држава. Стварно јесмо у Европи, али делујемо јадније од најјаднијих афричких држава – племена.

Посебно се по служењу власти истичу академици из Српске академије наука и уметности. Од несрећног Душана Kаназира, до данашњег председника Владимира Kостића, траје иста трагедија духа. Оданост свакој власти, сваком крвопролићу, већински је став српских академика, који примају и академски додатак. Седи старци су тако јевтина служинчад примитиваца на власти у Србији. Србија је једна од ретких држава која није извршила лустрацију после пада комунизма, која није отворила архиве тајних служби за грађане који су вођени као “унутрашњи непријатељи“. Да би се власти оправдале, донеле су Закон о рехабилитацији, којим судови, по матрици, укидају пресуде голооточанима, политичким осуђеницима који су увелико под земљом.

Падом злочиначке власти Александра Вучића, морају се на суд извести сви опни, који су, удружени у злочиначки подухват, свесни својих поступака и одговорности, за велики новац јавно хвалили злочиначку, криминалну и лажну политику Александра Вучића и његове Владе, тајкуна, новинара, партијских и локалних функционера.

Kада се на суду утврди који је допринос Жељка Митровића, Миломира Марића, Драгана Ј. Вучићевића, Ратка Дмитровића и још двадесет уредника и новинара који су лажно сведочили о Вучићевим успесима, о инвестицијама, лажним потемкиновим селима, фабрикама на магарећој ливади, треба их јавно изложити суду јавности, забранити им на дужи период да се баве позивом новинара, да изгубе право гласа и да буду бирани.

Суочавање поменуте господе са одговорношћу за своје зло, за подржавање и подстицање диктатора, за урушавање правног система и одбрамбене моћи земље, служило би као опомена и одвраћање онима који тек долазе, који би морали имати на уму судбину осуђених и жигосаних силеџија. Ако се у Србији промени само нови диктатор, а остану све Мице (са више лица, које настављају да им служе), Србији нема спаса. Србији су, као и ваздух, потребне институције, независна тужилаштва и судства, независне полиције и јавне службе и независни од власти медији. Устанак, који траје, треба да осигура одлазак пред суд свих оних који су допринели пљачкању и ружењу грађана и величању злочинаца и диктатора.

М. Грабеж, Таблоид