Вучићев режим у сарадњи са ММФ се спрема да нам после плата и пензија отме и пијаћу воду!

УПОЗОРЕЊЕ: Изгледа да ми, грађани Србије, спадамо у групу колонизованих робова, који су, поред права на управљање територијом, изгубили право на управљање и експлоатисање сопствених ресурса воде без да смо свесни да нам се то десило и да потпуно поробљавање по налогу ММФ-а и “Светске банке” тек следи. 

По резервама здраве и питке воде у свету, Уједињене нације рангирале су Србију на 47. место, што је веома значајна чињеница ако се имају у виду очекивања да ће се у скоријој будућности водити жестоке борбе за изворишта воде. Стручњаци кажу да ће борба за питком водом обележити 21. век, и то по узору на исте борбе које се на планети Земљи воде због експлоатисања нафте. С тим у вези неки показатељи говоре да Србија има више од 400 изворишта здраве питке воде највишег квалитета, од чега се експлоатише мање од 20 одсто. У највећој мери експлоатацију проводи 27 предузећа, која се баве флаширањем и продајом воде на тржишту. 

Другим речима, политичари у Србији су домаћим и страним приватним “компанијама” омогућили “убирање енормног профита” (читај: паразитирање), и то на бази “црплљења” (читај: отимања) природног ресурса – воде. Веома брзо ће на исти начин кроз тзв. модел „приватно-јавног партнерства”, уследити и “приватизација”(читај; отимање) јавних комуналних предузећа која се баве пословима водоснабдевања грађана. Неспорно је да ће таква неолиберална шема на дугорочном плану са аспекта разума произвести несагледиве последице по нас грађане. Притом треба отворено и на време признати јавности и грађанима даје распродаја водних ресурса је договор представљен као ултиматум који “послушници” финансијске мафије ММФ и Светска банка постављају/уговарају са корумпираним и похлепним режимима земаља у развоја, у које се свакако убраја и Србија. 

ПРИВАТИЗАЦИЈА ИЗВОРА “Српски” Закон о водама

1) утврђује да су воде „добро од општег интереса” и да су „у државној својини”, као и то да воде и водно земљиште у јавној својини представљају „јавно водно добро”, које је „неотуђиво”

(Члан 5). Такође је прописано да се над јавним водним добром може стећи „право коришћења” искључиво у складу са законом. Кроз десетогодишњи процес приватизације и транзиције у Србији на импровизованим тендерима и јавним аукцијама режим је немилице распродао фабрике воде без утврђених критеријума и услова концесије. 

Неке од власника познатих страних компанија постали су водећи произвођачи флаширане воде у Србији, а уз купљену фабрику стекли су право од 99 година на експлоатацију природних изворишта воде. Страни тајкуни су до изворишта воде долазили и преко Београдске берзе куповином акција пунионица воде, што је случај прехрамбене индустрије „Колинска” из Словеније. Ови власници стране компанија је 2002. године прва стекла власништво над домаћом пунионицом воде „Паланачки кисељак” из Смедеревске Паланке тако што је откупила контролни пакет акција на берзи. 

Једна од најзначајних приватизација фабрика воде у Србији одиграла се 2004. године, када је већински пакет акција српског бренда „Књаз Милош” из Аранђеловца откупила “за сада непозната” група српских политичара власника компанија Данубе Фоод Групе. Иначе, ова “компанија” је регистрована на Британским Девичанским Острвима и послује у саставу инвестиционог фонда „Салфорд”. 

У фебруару 2005. године власници светске корпорације Цоца-Цола и Цоца-Цола ХБЦ купили су по цени од 21,5 милиона евра српску фабрику “Власинка” која производи минералну воду “Роса”. За 26,5 милиона евра Београдску индустрију пива, која експлоатише и флашира минералну воду, купили су у јулу 2007. године власници литванске фирма Алита и власници шведске фирме Унитед Нордиц Баверагес. У септембру 2008. године за четири милиона евра тадашњи политичари на “власти” (како их медији називају како би им створили лажни ауторитет у народу) је продала предузеће Нова Слога из Трстеника, које производи Мивелу, једну од најквалитетнијих домаћих вода. Купац Мивеле је био београдски Фриком, чији је заправо власник Агрокор хрватског тајкуна Ивице Тодорића. 

Фабрика минералне воде Хеба из Бујановца продата је у новембру 2008. године, за 2,5 милиона евра предузећу Нецтар из Бачке Паланке. У априлу 2011. године политичари на позицијама у јавној администрацији су за 165 милиона динара власнику београдског предузећа “Инвест-импорт интернатионал” продали фабрику минералне воде Милан Топлица из Прокупља. Међутим, на продајама свих ових фабрика и изворишта минералне воде у Србији политичари се неће зауставити док не распрода све што може. 

ВОДОВОД НА МЕТИ ММФ 

Отимање (приватизација) пунионица и извора минералне воде у Србији које су завршиле у рукама “странаца” ( у “влади” Србије) само је увод у оно што тек следи, а то је приватизација државних предузећа која се баве водоснабедевањем нас грађана. Политиканти у “Влади” Србије ће овај задатак обавити по експлицитном договору са ММФ а уз координисане активности Светске банке, Европске инвестиционе банке и Европске банке за обнову и развој. Јавна је тајна да неколико година уназад неолибералне технократе ММФа праве договор са политичарима у Србији да се што пре крене у „реструктурирање” (читај: продају белосветским тајкунима) и отимање/приватизацију) свих 700 јавних предузећа. 

Да тутори из Вашингтона остају истрајни у својим намерама види се и из последњег “Меморандума о разговорима” Владе Србије и ММФ од 26. маја 2011. године 2). „Реформа (отимање кроз приватизацију) највећег броја великих државних предузећа треба да има за циљ привлачење стратешких инвеститора (читај; ванземаљаца)”, наводи се у тексту меморандума и додаје: „Постигнут је начелан договор да би већину великих државних предузећа требало приватизовати ( читај:отети)”. Ово треба схватити као перфидно условљавање Србије у замену за преко потребну кредитну подршку, што је у пракси већ виђено на катастрофалним примерима Боливије и афричких земаља. 

Професор Грађевинског факултета Универзитета у Београду и експерт за водно богатство др Бранислав Ђорђевић још у фебруару 2006. године апеловао је на јавност и политичке странке да се не продаје ЈКП Београдски водовод и канализација (БВК). „Присуствовао сам преговорима ММФ у Београду и чуо сам поједине чланове ове делегације како говоре: ‘Продајте БВК’. То је речено пре подне, онако незванично, а већ послеподне су поједини наши “менаџери”(читај: посредници политичара у Србији) тај предлог претворили у “званичан захтев”, открио је тада професор Ђорђевић. Он је обелоданио и то да је израђена студија под називом „Јавно-приватно партнерство за БВК”, која је коштала 4,1 милиона евра. 

Како је тада говорио професор Ђорђевић, за припрему приватизације (отимања) ангажован страни је „трансакциони саветник” (читај: сестрићина тамо неке Ангеле Меркел), која ће своје услуге наплатити 1,3 милиона евра. Од тога Град Београд сноси трошкове од свега 10.000 евра, док ће остатак платити понуђач који победи на тендеру. А консултант коме за руком пође да у БКВ доведе „стратешког партнера”, требало би да добије провизију од пет одсто, што је око 25 милиона евра. Према речима порфесора Ђорђевића, држава не сме да допусти продају БВК, од кога зависи цео Београд јер би то представљало ропство 99% Београђана у сваком смислу. 

ПАД ПРВОГ ВОДОВОДА У СРБИЈИ 

Да режим у Србији показује опредељеност у беспоговорном извршавању договора са ММФом, говори чињеница да су политиканти у прошлој “влади” донели “Закон о јавно-приватном партнерству”, који „отвора врата” “ванземљацима” (онима који имају сакривено око 17 трилиона долара/евра у европским пореским рајевима и на рајским острвима), који желе да загосподаре државном инфраструктуром и природним ресурсима. Истовремено актуелни “режим” (скуп врхунских криминалаца – политичара и технократа) прави “Стратегију реструктурирања комуналних предузећа у Србији”, чији нацрт тренутно предвиђа да се приватизују (отму) само специјализовани водоводи. Према речима секретара “Удружења за комуналну делатност Привредне коморе Србије” Бранимира Љумовића, реч је о водоводима који се „баве искључиво производњом, каналисањем и пречишћавањем воде”. 

Он каже да су у питању водоводи у Суботици, Београду, Нишу и Новом Саду. Дакле, то су уједно и највећи комплекси водоводне инфраструктуре, па нема сумње зашто су се нашли на мети потенцијалних „инвеститора”. Међутим, без обзира што закон још увек не постоји, поједина државна предузећа на локалу већ су „закорачила” у “приватно партнерство” са “странцима” (читај:ванземаљцима). 

Велика прашина подигла се око припрема “градских власти” (читај: пребогатих политиканата у јавној администрацији који треба да спроводе одлуке народа у корист народа, а који себе воле да називају “власт” коко би наметнули ауторитет) за увођење “јавно-приватно партнерства” у ЈКП Водовод и канализација у Новом Саду. План јавне администрације је да град остане власник 51 одсто акцијског капитала предузећа, а да они преузму 49 одсто. Интересовање за овако примамљиву понуду показале су власници две “компаније” (свеже основане: као Бус Плус у Београду) из Француске и по власник “компанија” из Немачке, Грчке и Израела. У јавности се шушка да би “венземљаци” могли да ставе шапу на предузеће, што није немогуће ако се зна да је “немачко” предузеће ЦИП изабрано за “консултанта”, који ће предложити „најбољи” модел партнерства (читај: паразитирања).  

Осећај синдиката и грађана је да ће нови власници утицати на двоструко повећање цене воде, као што је случај у Румунији, Буграској и Мађарској су потпуно оправдани. Тако ће и бити. И још горе. С друге стране, “градоначелник” ( читај: папан) Новог Сада не искључује скок цена воде, али то правда објашњењем да ће град инсистирати да се „поскупљење одвија постепено и у дужем, вишегодишњем периоду”. Дакле, грађани Новог Сада ће ванземљацима поклонити инфраструктуру водовода и све изворе воде да би потом та они диктирали цену и убирала профит на продаји домаће воде становништву. 

ЛОБИ ИЗ БРИТАНИЈЕ И СЦЕНАРИО ИЗ БОЛИВИЈЕ

Да се у сфери отимања водоводних система не дешава ништа случајно, сведочи и једна публикација НВО Светски развојни покрет из Велике Британије, под називом „Прљава помоћ, прљава вода: Притисак британске владе да се приватизује водовод и канализација у сиромашним земљама”. Аутори публикације упозоравају јавност на чињеницу да Велика Британија користи новац својих пореских обвезника како би зарад интереса мултинационалних компанија (превод са енглеског: ванземљака) вршила притисак да земљама у развоју отму водоводе и канализације. 

Наиме, политичари у “влади” Британије су до сада потрошили милионе фунти као помоћ при запошљавању “Консултаната” из своје земље, који су имали задатак да преговарају са полтичарима у земљама у развоју, односно да за њих преговарају о предаји воде и водоводне системе “ванземљацима”, и то најчешће из Велике Британије или Француске. На овај начин “велики играчи” (ванземљаци) стичу монопол у отимању вода и водоводне инфраструктуре, а самим тим и контролу на одређеним територијама. Цео процес се одвија под маском „међународне помоћи” која великодушно стиже од “хуманитарних организација” и “финансијских институција”. 

Са каквим проблемом може да се суочимо нас 99% грађана Србије уколико прихватимо договор да нам отму изворе воде и нашу водоводну инфраструктуру, сведочи пример грађана Боливије, који су пре деценију и по поклекли пред притисцима “Светске банке”. Политичари у “влади” Боливије је ванземљаку Агуас дел Тунари поклонила на експлоатацију и снабдевање грађана Боливије водом. “Концесија” је подразмевала експлоатисање свих водних ресурса, комуналних водоводних система, па чак и кишнице која се прикупи. 

Први корак ванземљака био је повећање цене воде и то за 35 одсто, што је почетком 2000. године изазвало масовне демонстрације у Боливији против приватизације водних ресурса. Протести су се проширили по територији целе земље, људи су гинули по улицама, демонстранти су хапшени, а све је довело до тога да политикуси Боливије прогласе ванредно стање у земљи. Да су политичари Боливије начинили катастрофалну грешку због “концесије” и „трговине водом”, најбоље илустрије наслов новинског спина „Боливија жали експеримент ММФ”, који је децембра 2005. године освануо у „Њујорк тајмсу”. 

Док ММФ и политикуси у Србији припремају репризу сценарија из Боливије, грађани Италије су средином јуна изашли на референдум и поништили Берусконијев закон о приватизацији водовода, који је предвиђао да локалне власти приватизују водоводне системе до краја 2011.године. Дакле, изгледа да ми, 99% грађана Србије спадамо у групу колонизованих робова, која су поред права на управљање територијом, изгубили право на управљање и експлоатисање сопствених ресурса воде?!? 

Ажуриран текст аутора Ивана Нинића, објављеног 2011. године

99одсто.орг