Репрезентација Србије у фудбалу савладала је Швајцарску у Лесковцу у оквиру трећег кола Лиге нација са 2:0, а дуго ће се причати о поготку Александра Митровића.
Сјајни нападач је већ имао прилике да на највећој сцени тресе мрежу „омражених“ Швајцараца, али се тек на стадиону „Дубочица“ радовао првој победи којом је Србија остала у игри за пласман у четвртфинале.
Добро издање и заслужено славље српских фудбалера који дуго нису обрадовали нацију јер је иза нас био период лошијих резултата.
Само, уместо да се прича само о фудбалу, мајсторији Александра Митровића и чињеници да је Драган Стојковић Пикси са десеткованом екипом због отказа и повреда успео да оствари велики тријумф, у први план је дошло скандалазно стање терена на лепотици у Лесковцу како је често називан један од три нова стадиона којим се српски фудбал дичи.
Лозница, Лесковац и Зајечар су добили нове и модерне објекте што је за генерално лошу инфраструктуру у српском фудбалу представљало право освежење.
На страну нелогична одлука да се за локације изаберу градови који немају прволигаше, а Зајечар и Лозница у овом тренутку ни друголигаше, па озбиљног фубала има тек у траговима, много је већи проблем био што на практично новим објектима готово и не може да се игра озбиљан фудбал.
Меч који је требало да буде спектакл и празник фудбала на крају није био ни незанимљив ни толико лош, али је било видљиво колико се екипе муче да играју на нечему што више личи на ораницу него на терен за озбиљне мечеве и који је како је меч одмицао бивао све гори.
А, није то проблем само у Лесковцу.
Са сличном ситуацијом, у још већој размери сусрео се и стадион „Лагатор“ у Лозници који је од сва три, предмет највећих конторверзи од самог почетка.
Тамо је овог лета одржано обележавање годишњице „Олује“, која је оставила велике последице.
Тако је ОФК Боеград који нема услове за играње фудбала на Карабурми уместо у Лозници као домаћин због подлоге завршио у Зајечару.
Новоиграђени стадион „Лагатор“ стављен је ван употребе због катастрофално лошег терена у августу. Видело се с почетка суперлигашке сезоне да трава на Лагатора није баш у најбољем стању. Хибридни терени изискују специфичне методе и технике одржавања и очигледно да је већ било изгледнијих проблема с првим топлијим данима и жегама.
Некако су организоване утакмице, „спаљена трава“ није била толико видљива, али се све нагло променило.
Државно обележавање Дана сећања на страдале и прогнане у хрватској акцији „Олуја“ начело је терен на новим местима и практично стопирало играње фудбала. Суперлигаши ИМТ и ОФК Београд преселили су се у Зајечар, на Лагатору неће моћи да се играју ни српсколигашке утакмице.
Дакле, чак ни Лозница није могла да заигра на тсадиону у свомм граду, који је коштао преко 20 милиона евра.
Да ствар буде још гора, ОФК који је првобитно требало да игра у Зајечару у Лозницу је дошао јер стадион у Зајечару није имао потребне дозволе за такмичење у Супелиги Србије, али је бар терен био у исправном стању, па се ипак тамо заиграло.
Проблем је још већи ако се у обзир узму две чињенице.
Прво, крајем прошле године је основано предузеће „ФСС стадиони д.о.о“ које је у аманет добило да управља и одржава поменута три објекта. Годину дана након формирања овог предузећа ситуација је измакла конторли.
За директора фирме именован је Љубисав Секулић, председник комисије за стадионе, безбедност и сигурност у ФСС. У последњој деценији Секулић је био један од најбољих оперативаца у ФСС.
Занимљиво је да је неколико месеци пре оснивања овог предузеће председник Србије Александар Вучић причао како у земљи нема ко да управља стадионима.
„И ту ћемо дати некој од светских агенција да управља овим новим стадионима, да би могли да на најбољи начин управљају догађајима, да осмишљавају догађаје на годишњем нивоу и да зарађују новац“, објаснио је тада Вучић, али од тога на крају није било ништа
Након меча у Лесковцу огласио се Бранко Радујко, нови генерални секретар Фудбалског савеза Србије који је истакао да је све последица тешког јавашлука.
„Чињеница је да је утисак после тако велике победе донекле покварило лоше стање терена, за које Фудбалски савез Србије преузима одговорност.
Реч је о последици неадекватног одржавања у претходном периоду, а пропусти које смо затекли, попут овог са тереном у Лесковцу, су јасан показатељ затеченог јавашлука и неодговорности. Није држава градила стадионе и терене да би их неко неодговорно користио. Они су вредност за будућа времена и тако ћемо се према њима односити“.
Други проблем лежи у чињеници да су према доступним информацијама три стадиона коштала 78 милиона евра, па је питање како је могуће да инвестиција у коју је уложен огроман новац доспе у стање једва погодно за игру.
Занимљиво је и да је у српском фудбалу одржавање поменутих хибридних подлога постао хроничан проблем јер очигледно они који су доносили одлуке да се поставе такви терени нису узели у обзир одржавање нити обучавање људи да такву подлогу држе у адекватном стању.
А треба подсетити и да је у Лозници било проблема и током градње, а сведоци смо на крају и готово комичних одлука.
Сам председник Вучић је на отварању стадиона рекао да је било проблема, попут оног са травом коју је напала бактерија, као и да је вода је приликом поплава продрла и у поједине просторије на стадиону.
„Била је нека вода, али су то решили. Била је поплава овде, да ли Јадар? Болнички поток, ето још горе. УЕФА дође и онда вам каже морате да доградите нешто око тоалета, морате да обезбедите бокс за гостујуће навијаче и сад су нам сва три нова стадиона (Лозница, Лесковац и Зајечар) по највишим УЕФА стандардима изграђени“, уверавао је Вучић.
А подсетимо се и невероватног гафа са столицама.
Пракса и у Србији и у свету је да се столице на стадионима постављају у бојама клуба који на њима игра. Тако су на стадиону Партизана црно-беле, на стадиону Црвене звезде црвено-беле, Земуна плаво-зелене, Ливерпула црвене и тако даље…
Тешко је разумети онда како је дошло до тога да су столице на стадиону Лознице, која традиционално игра у зелено-белој комбинациј, плаве, док су на стадиону Тимока у Зајечару који игра у плавим дресовима столице – зелене.
С обзиром на то да стадионе граде различите фирме, тешко је претпоставити како је све кренуло наопако.
Сада можемо оправдано д апоставимо питање шта нас чека са „Националним стадионом“ који је почео д асе гради.
