Вучићева демократија: Поред тајних уговора добијамо и тајне седнице скупштине!

Уколико влада буде затражила одржавање затворене седнице парламента на тему спољнополитичке ситуације у којој се налази Србија, то, највероватније, неће бити пре септембра. Министар спољних послова Ивица Дачић боравиће крајем августа у Немачкој, где ће се састати са немачким министром спољних послова Франком Валтером Штајнмајером. У тим разговорима ће, очекује се, ближе сазнати шта најважнија земља ЕУ мисли о садашњој позицији Србије према украјинској кризи. Поред тога, треба имати у виду и да се међувладина конференција о отварању првих поглавља приступних преговора са ЕУ не најављује пре октобра, тако да Београд до тада има времена да одлучи шта ће и како ће.

Премијер Александар Вучић је, одговарајући на посланичко питање, рекао да иако Србија није добила никакав ултиматум, није ни у мало лакој спољнополитичкој ситуацији. „Не могу да кажем колико ноћи не спавам надајући се миру на истоку Украјине, јер то би решило проблеме Србије. Тресем се од сваког метка који тамо опали”, рекао је том приликом, најављујући могућност одржавања затворене седнице Народне скупштине.

Таква седница не би, иначе, представљала преседан. Посланици су иза затворених врата већали и пре три године, када су разматрали планове и извештаје у области одбране. Било је посланика који се нису слагали са таквим начином рада. Тако је председник Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић тада изјавио да су такве седнице, колико се он сећа, одржаване једино када је било ратно стање.

О седници без присуства јавности спекулисало се и раније, поводом проглашења косовске независности. Али се од такве идеје одустало.

Министар спољних послова Ивица Дачић јуче није директно коментарисао могућност одржавања седнице иза затворених врата у вези са евентуалном променом спољнополитичког курса, наводећи само да је Србији потребан што шири консензус о томе.

Према скупштинском пословнику, седница скупштине може бити затворена за јавност ако то предложи влада, одбор или најмање 20 народних посланика, с тим што предлог мора да буде образложен, а о њему се одлучује без претреса.

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцењује да јавност ипак мора да зна шта представници народа мисле о овој кризи. Како каже, о таквим стварима треба да се прича у скупштини, јер скупштина треба да утиче на креирање спољне политике – али о томе треба причати на отвореним седницама, јер, прво, треба да отворено чујемо шта политичари о томе мисле и, друго, да и ми сами немамо дилеме око њиховог става. А не да буде једна ствар за јавност, а друга у интерној комуникацији.

„Ја разумем да буде део седнице затворен, где се износе евентуално неки безбедносни подаци, нека врста реферата посланицима од стране одређених органа, институција, ако постоји безбедносна опасност и слично. На пример, наш капацитет да се супротставимо ултиматумима. А у оном делу где се износе вредносне оријентације, ставови шта треба радити и где се опредељују политичари на овај или онај начин, то мора бити јавно, то треба причати пред грађанима – да знамо шта заступају, какви су им ставови, у крајњој линији да можемо сутра да се држимо за то”, каже Анђелковић.

Дајући примат политичарима у вези са доношењем спољнополитичких одлука, он није за организовање референдума на ову тему, бар не на начин који заговара, рецимо, драмски писац Душан Ковачевић, који сматра да би о евентуалном увођењу санкција Русији због „агресије” у Украјини морао да одлучује народ на референдуму. Поводом спекулација о ултиматумима из Брисела, он је за „Информер”, изјавио да би за тако велика и судбоносна питања одговорност требало да преузму грађани, а не влада или један човек.

Анђелковић мисли управо супротно. Како истиче, о спољнополитичким питањима се не организују референдуми и подсећа да је Слободан Милошевић позивао грађане на референдум око тога да ли ћемо имати међународно посредништво или не. „Али, посао политичара је да одлуче они, да заузму став о тим стварима, а на грађанима је онда да тај став казне или подрже”, каже он, уз додатак да би подржао референдум када би се политичари изјаснили, па тек онда да траже потврду од грађана на референдуму, и то у циљу националног консензуса и хомогенизације, ако се суочавамо са нечим што је притисак или у изгледу озбиљан сукоб са Западом који би од грађана изискивао да поднесу велике жртве.