Вучићева девиза је да је лаж предуслов живота: Кад пашчад утихну

Александар Вучић је у пракси применио Ничеову тезу – лаж је предуслов живота. Раније, док је био радикал, лагао је сам о себи, о свом трошку. Откад је, као напредњак, дошао на власт, лажима је направио култ личности и унајмио хорде професионалних лажова, туђим парама плаћених да хвале њега и његове политичке и пословне егзибиције, тврди уреник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев пријатељ и сарадник

У систем колективне хипнозе Александар Вучић је укључио све режимске и већину пратећих приватних медија, бројне новинаре, политичке аналитичаре, интелектуалце, уметнике и спортисте. Лажи, које они пласирају, друштвеним мрежама шире одреди напредњачких ботова. Монструозни механизам већ годинама функционише перфектно. Ескадрони мултимедијалних плаћеника без икаквих моралних дилема оправдавају све Вучићеве преваре и злочине, незаинтересовани за штету коју наносе држави и народу. Важан им је само хонорар.

Као сваки добар накупац, Вучић примењује врло флексибилан ценовник. Већину сујетних апологета је подмирио статусним симболима, убацујући их у државне институције, разне агенције, управне одборе и канцеларије при Влади Србије. Такви су му најдражи. Ем су јефтини, ем апанажу добијају из буџета, а врло дисциплиновано извршавају задатке, не штедећи похвале на његов рачун. На вишем и скупљем нивоу налазе се бројни паразити, који се ките титулама политичких аналитичара или маркетиншких стручњака. Мобилнији су, активнији и кориснији у замајавању јавности. Кад год затреба, било да се промовише нека Вучићева бесмислица или да се изврши напад на опозиционаре, они су на услузи. Смењују се у телевизијским студијима, трујући гледаоце РТС-а, Пинка и Хепија, као и читаоце напредњачких билтена. Тог тешког и срамног посла прихватили су се и одређени појединци за које се основано сумња да су некад били нормални. Ипак, паразитски карактер је надјачао њихову интелигенцију, па без стида обављају прљави посао.

Са сваким од њих Вучић има посебну врсту аранжмана. Већини набацује послове с државним институцијама и фирмама, а неки добијају месечну апанажу. Наравно, хонораре не исплаћује из својих, него из џепова спонзора. Крупније абоненте подмирују Миодраг Костић, Предраг Ранковић Пецони, Богољуб Карић и, највише, Жељко Митровић. За ситније, задужени су Горан Веселиновић и Горан Весић.

Како то функционише у пракси, видело се недавно, кад је Сузана Васиљевић изазвала скандал у Председништву. Непосредно пред Вучићев одлазак у Скопље, на састанак „лидера региона”, у кабинет му је упала саветница за медије. Пред више сведока, врло темпераметно је председнику државе скресала да јој не шаље „своје лудаке”, да је нервирају и траже паре. Узнемирила ју је, наводно, извесна Марија Танасковић, која је тражила да јој се исплати хонорар од 2.000 евра. У сличном контексту, Васиљевићка је поменула и Ђоку Кесића, доајена српског удворичког новинарства, тренутно ангажованог у недељнику „Експрес”.

У свом садо-мазо стилу, Вучић је са уживањем истрпео хистерични испад несташне сараднице, онда је почео да кука како сви од њега стално траже новац и услуге, а он, филантроп, не може да их одбије. С тугом у гласу, рекао је да финансијски помаже Драгомира Анђелковића, Дејана Вука Станковића и Жељка Цвијановића. Тобож забринут, замолио је Васиљевићку да провери да ли им Жељко Митровић редовно исплаћује договорени хонорар.

Иако Вучићу не треба веровати, могуће је да том приликом није лагао, пошто о тој теми често говори и Предраг Сарапа. Љут што му се Митровић ругао због лоше фарбе за косу, Сарапа се пожалио да нема пара за квалитетнију врсту „Ревлона”, јер не добија 3.000 евра месечно као аналитичари Анђелковић и Станковић. Како год било, они солидно одрађују посао.

Кад затреба, сатима оптужују албанске терористе за убиство Оливера Ивановића. Онда, опет по директиви, забораве на тај злочин. Обе акције воде Вучићеви апологети с партиотским педигреом, међу којима су и радикалске ведете попут Оливере Милетовић и Саше Адамовића.

Синдикалци су одушевљени непостојећим успоном привреде, који је довео до успоставе робовласничког система.

Успехе у спољној политици тумачи „каријерни дипломата” Зоран Миливојевић, познатији као отац Ксеније Миливојевић, некадашње узданице Млађана Динкића. Миливојевић користи стару реторику, понавља исте рецитације већ 15 година, само сад уместо Војислава Коштунице хвалоспеве упућује Александру Вучићу. И Драгослав Бокан са сузама у очима, ганут Вучићевим русофилством, упорно се диви доследности с којом српски председник одбија притиске Запада и не уводи санкције Русији. Са супротстављених позиција, али једнако горљиво, Вучића хвали Зоран Остојић, бивши новинар и вечити чедиста. Ко год гледа Пинк и Хепи, мора да стекне утисак да Вучића, дакле Србију, подржавају сви светски моћници, од Трампа и Путина, преко Ердогана до маме Ангеле Меркел.

Само, нико не сме да помене да та подршка резултује отимањем Косова и Метохије.

У истим медијима дефилују правници, судије и адвокати, анализирају предлоге измена закона, али међу њима нема јунака који би истакао да је Вучић, потписивањем Бриселског споразума, прекршио Устав и укинуо српски правосудни систем на делу територије Србије. Исти ансамбл из дана у дан води медијску истрагу убиства Јелене Марјановић, певачице из Борче, али нико да се сети чији син је убио девојчицу Андреу Бојанић. О слободи медија говоре Љиљана Смајловић, Никола Врзић и корифеји из Управног одбора Радио-телевизије Србије Владимир Вулетић, Зоран Пановић и, најчешће, Бранко Радун. Сви су задовољни начином на који режимски медији хипнотишу јавност, штитећи диктатора од истине.

Неки од њих се у том глибу ваљају волонтерски, задовољни већ тиме што ће се појавити у медијима, док неки одрађују апанажу. Ипак, без обзира на јединство у лагању, постоји велика разлика у платним разредима. Рецимо, Радун кошта око 120.000 динара, колико прима у „Политици” и на РТС-у. Ко му је крив што није способан и значајан као Небојша Крстић.

– Сви су на продају, сваки човек има цену – тврдио је Вучић. То је и доказао куповином подршке разних политикантских паразита. Није шкртарио, нарочито кад је ангажовао бивше противнике, „жуте лопове” попут Јелене Триван. Раширених руку је дочекао Горана Весића, који му је у мираз донео статус бившег шефа кабинета Зорана Ђинђића. Међутим, највише се обрадовао Крстићу, бившем Тадићевом саветнику за медије.

Крстић је оправдао поверење, постао је најефикасније Вучићево мултимедијално тупо оруђе. Урбан је лик; пристојан, али не и гадљив на простаклуке; нико из ДС-а не сме да се упусти у полемику с њим, па може опуштено да их вређа; не стиди се да Вучића хвали више од имењака др Стефановића… Такав психо-профил Крстић потврђује сваким наступом у медијима и на Твитеру, где се вучићевским речником обрачунава са свим опозиционарима.

„Међу лидерима опозиције нема ниједне особе која није комплетни идиот, то је гомила дилетаната без трунке памети.” „Драган Ђилас је недотупавни лидер нечега што не постоји.” „Вук Јеремић је кловновска варијанта балканског шпијуна.” „Јуловац Саша Јанковић је био у Милошевићевој влади.” „Шутановцу је таст купио пашњак, кућу, ролекс, одела…” „Јанко Веселиновић је ретардиран.” „Ђорђе Вукадиновић нема муда.” „Жарко Јокановић је будала.” И тако редом, Крстић прича и пише све што Вучић мисли. У напредњачком стилу, не само да користи примитивне увреде, него и прети. Уверен да је јак као мали Алек, јавно је запретио режисеру Јанку Баљку, члану Председништва Покрета слободних грађана. Опет као прави напредњак, јуначки је подвио реп кад је њему запретио Александар Шапић.

Успут, док пљује по дојучерашњим партијским друговима, често погађајући мету, Крстић се не уздржава од хвалоспева садашњем идолу. Вучић је увек у праву, свака реч му је на месту, сваки потез историјски. У сваком детаљу тражи харизму, па се диви и томе што Вучић, као прави рокер, у интервјуима цитира Дејвида Бовија. С умом, позајмљеним од Драгана Ј. Вучићевића, Крстић оцењује да „протести у Нишу имају циљ да се Вучићу отвори рана из које ће да крвари током преговора о Косову и Метохији”. Напросто, Крстић може све. И узима све.

Преласком из Тадићевог у Вучићев табор сачувао је уносне послове. У последње три године владавине ДС-а, Крстићеве маркетиншке агенције „Нова ПР” и „Нова Цоммуницатионс” оствариле су приход од 546.390.000 динара. За прве четири године под напредњачком влашћу његове фирме су обрнуле 451.710.000 динара. Дакле, укупно 998.100.000 динара, односно нешто више од осам милиона евра.

Само у једном послу, који је у јесен 2016. године реализовао с Аеродромом „Никола Тесла”, Крстићева „Нова ПР” зарадила је 492.000 динара. Та агенција одржала је тренинг „Организација састанака са представницима медија” за руководство Аеродрома. Посао је, наводно, добила путем наруџбенице, а по основу најповољније понуде.

С обзиром на труд који свакодневно улаже у одбрану Вучићевог лика и злодела и нападе на опозицију, Небојша Крстић је заслужио да му се испуни и жеља да постане директор Радио-телевизије Србије. Ако се то деси, на место уредника Информативног програма могла би да дође Јасмина Стојанов, звана Џеси. И Џеси је занат испекла у врху Демократске странке, уз Тадића. Пре доласка на власт, Вучић није пропуштао прилику да јавно извређа Џеси, чак је лично писао увредљиве транспаренте, којим су напредњаци махали на протестима пред РТС-ом. Наравно, све је заборављено кад је романтични пар Крстић-Стојанов схватио да је Вучић најбољи и најпаметнији вођа на свету. Стојанов је постављена на место директора Вучићеве маркетиншке агенције „Ригхт”, коју је водио Горан Веселиновић.

Управо Веслиновић личним примером показује колико је опасно бити у близини Вучића. Њих двојицу вежу дугогодишње познанство, сарадња и кумство. Одмах по доласку у секретаријат Српске радикалне странке, Вучић га је изабрао за пратиоца, односно шофера и слугу. Кад је доказао лојалност, Веселиновић је постао Вучићу најзначајнији оперативац у сивој зони. На његово име Вучић је основао своју прву ПР агенцију, а касније му је поверио и друге, осетљивије и крупније послове. Временом, Веселиновић је постао незванични чувар трезора похлепног диктатора. Нико, чак ни бата Андреј, није упућен у токове новца малог Алека као Баба. Такође, адвокатска канцеларија Горанове супругу Невене добила је прилику да заступа најистакнутије напредњаке, тајкуне и остале припаднике дворске свите.

Ипак, идили је дошао крај. Веселиновић се дислоцирао на безбедну удаљеност, у своју резиденцију у Атини. Иако Вучић покушава да бекство кума представи као инцидент који ће се лако и брзо превазићи, у врху СНС-а је завладала паника. Логично, ако је диктатор могао да се замери најближем и најискренијем сараднику, онда сви остали знају шта их чека. Целу ситуацију додатно компликује то што нико не зна прави разлог сукоба. Тешко је поверовати у гласине да је Веселиновић ухваћен у финансијским махинацијама. Не само што никад није био алав, него се истицао беспрекорном послушношћу и лојалношћу. Пре ће бити да је много знао, али то није умео да чува само за себе. На то указује и спекулација коју пласирају добро обавештени појединци из диктаторовог окружења, који тврде да је раздор изазвала Јадранка Јоксимовић.

Из Веселиновићевог друштва је недавно потекла прича да је Јоксимовићка својевремено била у емотивној вези с Марком Николићем. Николић је у јулу прошле године у Центру за социјални рад у Раковици убио своју супругу и сина и ножем повредио троје радника и једног пролазника, који су покушали да спрече злочин. У ћелији београдског Централног затвора, у децембру, Николић је комадом стакла себи пререзао врат. Лекари Ургентног центра нису успели да га спасе. С обзиром на све то, разумљиво је што министарки није пријатно да је повезују с убицом, независно од тога да ли је у питању трач или истина.

Не би било чудно да се Јоксимовићка заиста пожалила Вучићу. Познато је да она има изузетан утицај на вођу, али сигурно то није једини разлог за скандал ових размера. Веселиновић је свакакав, али није наиван. Уосталом, кад дође време за свођење напредњачких рачуна, Веселиновић ће бити фаворит за добијање статуса заштићеног сведока. Ако неко зна шта и како раде актуелни власници Србије, онда је то он.

У страху је и Жељко Митровић. Ружичасту медијску империју изградио је ослањајући се на сваког владара. У почетку, да би се пробио, учланио се у Југословенску левицу. Уз Миру Марковић је био свим срцем све до 6. октобра 2000. Експресно, уз помоћ Млађана Динкића и Ненада Чанка, прешао је на страну победника. Морао је да уведе информативни програм и да испуњава прохтеве Владимира Поповића, званог Беба, па и да дрхти пред Љубишом Бухом, званим Чуме, али исплатило се. Опстао је. Време владавине Тадића и Коштунице, и сам је признао, памти као најнормалнији период. Сад само с носталгијом може да се сећа тог доба, али то не сме да помене.

– Прави власник Пинка није Митровић, него Вучић. Вучић уређује програм и управља пословањем те телевизије – тврди Вилибалд Јунцел Ерић, први председник Савета за медије СНС-а.

Програм Пинка заиста личи на Вучића. Такво је и пословање. Држави не плаћа порез, али добија кредите од по више милиона евра. У оваквим околностима, кад су у Вучићевим рукама и нож и погача, Митровић мора да ћути и трпи. Не сме да ризикује, да му из ормара не искоче судски списи о трагедији Иве Бодрожић или Андрее Бојанић.

Управо Митровићев страх показује колико је Вучић опасан. И Миломир Марић добро зна ко је и какав је јуродиви господар судбина. Међутим, научио је да плеше с вуковима. На исту фору превеслао је све претходне владаре, нада се да ће и овога. Од Мире Марковић је створио медијску атракцију, главну звезду „Дуге”, Зоран Ђинђић му је на чување поверио Карићеву телевизију, подржавао је све Тадићеве аутодеструктивне потезе, а за крај каријере запао га је најинспиративнији медијско-политички експеримент – како да од Вучића прави будалу, а да овај то не примети.

Иако се у почетку плашио да ће му се Вучић осветити за све старе увреде и провокације, којима није штедео ни његову породицу, Марић се временом опустио и уживео у улогу дегутантног полтрона. Трик је успео. Главни уредник Телевизије Хепи толико добро глуми да му није поверовао само Вучић, него и сви гледаоци.

– Сви ме мрзе, вређају ме на улици и интернету. Зар не виде да се спрдам с Вучићем? Требало би да ми се захвале што сам ставио Вучића пред огледало и омогућио целој Србији да види какав човек је на власти – брани се Марић.

У праву је. Само је Марић успео да доведе у емисију Вучићеве родитеље, па да их навуче тату Анђелка да објашњава да ли је малом Алеку отац он или Фахри Муслиу. После тога, Марићу је све опроштено, заувек је обележио Вучића, приказујући га онаквим какав заиста јесте.

На нижем нивоу гмижу остали плаћени идолопоклоници. Веран Матић је цео век на Б92 провео ратујући против свега што симболизује Вучић. Онда се, преко ноћи, прихватио најпрљавијег задатка, да води бесмислену дилетантску истрагу убиства новинара, како би опрао Вучићеву савест за прогон Славка Ћурувије. За добро обављени посао, награђен је местом председника Буџетског фонда за лечење обољења, стања или повреда које се не могу успешно лечити у Србији. У односу на њега, Драган Ј. Вучићевић, власник Вучићевог билтена „Информер”, изгледа као морална громада. Јавно, без стида, заступа све Вучићеве ставове, на суђењима сведочи у интересу свог бахатог другара Николе Петровића, а на улици бежи од жртава својих лажи.

Сваки од њих допринео је пропадању Србије, али Вучићу нису довољни домаћи, плаћа и белосветске преваранте. Међу таквима најопскурнији је Ентони Чарлс Линтон Блер. Док је, као британски премијер, предводио медијску и војну кампању против Србије, Блер је тврдио да су Срби „болестан народ, који убија и силује албанску децу”. Вучић му је одговарао истом мером: „Блер је хомосексуалац и педофил с нацистичком амбицијом да уништи или пороби све слободне народе”. Чим су им се интереси спојили, заборавили су на увреде и на хиљаде жртава њиховог политикантства. Кад је постао премијер, Вучић га је узео за саветника. Исту грешку је 2009. направио Муамер Гадафи. Колико га је паметно саветовао види се по томе како је скончао либијски диктатор.

Блеров српски клијент можда ће имати више среће, па ће, после пада с власти, добити прилику да седне на оптуженичку клупу и одговара за све злочине над Србијом. Сведока и доказа има у неограниченим количинама. Нису у питању само кум Горан Веселиновић и остали припадници дворске свите, него и многи други напредњаци који већ траже начин да побегну из кола у које су се неопрезно уплели. Неки од њих све чешће долазе у редакцију Магазина Таблоида. У покајничком заносу признају да су погрешили што су поверовали Вучићу, очекивали су да ће направити странку која ће донети промене, а не злочиначко удружење.

Чим почне да пада, Вучића ће напустити и плаћени јуришници, пси медијског рата. Неки ће се сакрити у рупе, други ће покушавати да оправдају све што сада раде, а биће и оних који ће му се светити за сва претрпљена понижења.Казну ће поднети Вучић, таква је судбина диктатора.

А 1. Митровић направио Шешељу кућу и базен

По повратку из Хага, Војислав Шешељ је политички пропао. Странка му је испод цензуса, као и он лично. Ипак, поразе добро подноси, има позамашну финансијску компензацију.

На плацу његове покојне мајке Данице недавно је подигао зграду са три стана и затвореним базеном. Сараднике, разочаране таквим бахаћењем, замајава причом да новац за нову кућу није добио од Вучића, него од Жељка Митровића. И јавно је, баш на Пинку, говорио да ће парама зарађеним наступима у „Задрузи” купити станове синовима.

Можда му је новац заиста дао Митровић, али не добровољно. Познато је шта власник Пинка мисли о вођи радикала. То је и Шешељ описивао.

– Око Жељка Митровића је био један случај кад је забранио унапред плаћену емисију доктора Татомира Дринчића, познатог као доктора Талета, који је експерт за примену једне варијанте акупунктуре којом се лече болести кичме и нервног система везано за дегенеративне промене кичме. У емисији је требало и ја да гостујем као човек кога је др Тале спасао од друге операције. Међутим, када сам се ја појавио у студију, Жељко Митровић је забранио ту емисију и на лицу места вратио новац др Талету и рекао да ја не могу да гостујем ни по коју цену – причао је Шешељ.

Тако је некад било. Сад Митровић мора да пушта емисије у којима гостује Шешељ, нема храбрости да врати паре Вучићу.

Шешељ је и недавно оправдао сваки евро који је у њега и базен у Батајници уложио његов бивши потрчко. Због радикалског ђурђевданског пикника у Срему, сви светски медији извештавају о повампиреном фашизму у Србији, распреда се о осуђеном ратном злочинцу који опет прети хртковачким Хрватима, а нико и не помиње да су истог дана Павелићеви следбеници направили сличан пир код Јасеновца. Као у време Милошевића, Шешељ је овим поступком оправдао статус омиљеног Вучићевог опозиционара.

Предраг Поповић, Таблоид