Kрајем ове или почетком следеће године биће одржани ванредни парламентарни и редовни председнички избори на којима ће опозиција имати шансе да победи Српску напредну странку и Александра Вучића. Тако причају само наивни оптимисти и лажљиви провокатори. Нормални људи знају да напредњачки картел никад неће дозволити да се одрже избори на којима је могућ његов пораз. Диктатор је истину и правду из државних институција истерао на улицу. Са улице ће му се вратити. О побуни, као једином реалном начину за ослобођење Србије, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Историја је забележила стотине примера ослободилачких буна. којима су диктатори обарани с власти. Неки су падали услед дворских завера, неки после устанка народа или ратних пораза. Мало који је преживео. Већина је с власти отишла на онај свет; често туђом, а понекад и својом вољом и руком. Тирани су свргавани на све могуће начине, али ниједан није пао на изборима.
Не зна се какав ће бити политички крај Александра Вучића, ни кад ће се десити, али сигурно је да до њега неће доћи мирним путем. Неће, јер је тако изабрао Вучић. Сам је одредио цену власти: „Могу да ми одсеку главу на пању, али власт не дам!” Тај патолошки став, изречен у реторичком заносу, свакодневно доказује у пракси.
Власт брани свим средствима, па и бруталним насиљем. На шта је спреман, Вучић је показао прошлог јула, кад је на грађане, који су мирно протестовали пред зградом Народне скупштине, послао здружене одреде полиције, криминалаца и страначких батинаша.
По његовом наређењу, људи су пребијани, хапшени и притварани. Успаничени диктатор просуо је крв по београдском асфалту. На томе неће стати, тога су свесни сви који се сећају Славка Ћурувије и Оливера Ивановића.
Вучић зна у шта се упустио, какву улогу је сам себи доделио и чега треба да се плаши. То је научио још пре двадесетак година, на туђим фаталним грешкама. Зорана Ђинђића је оптуживао да се окружио криминалцима, да пљачка Србију и плен дели са својим кумовима. Kад је Ђинђић стрељан, Вучић је тврдио да је мафија убила свог премијера.
Сад, кад се осврне око себе, Вучић види Владимира Бебу Поповића, Горана Весића, Чедомира Јовановића и остале опскурне авети из Ђинђићеве екипе. Ту су и остали симболи постпетооктобарске трагедије. Ту је Љубиша Буха Чуме, шеф сурчинске мафије, с којим Вучић контактира преко својих кумова Горана Веселиновића и Петра Панића.
Њихове сусрете у ресторану “Река” нису забележили само оперативци БИА, него и две стране службе.
Ту је и Златибор Лончар, за кога је Вучић 2002. године говорио да је, по налогу Душана Спасојевића Шиптара, припремио отров, који је Љиља Буха сипала у “фанту” свом мужу Чумету. На крају, али не мање битно, значајну улогу и данас има Војислав Шешељ.
– Kо се мача лати, од мача и гине – рекао је митрополит Амфилохије у говору после опела над Ђинђићевим одром у Храму Светог Саве.
Kад је то чуо, Вучић се расплакао. Од среће. Амфилохијево цитирање библијске истине схватио је као потврду својих оптужби против Ђинђића, “највећег криминалца у Србији”. И сад му сузе крену на очи, али од страха, кад год се сети упозорења на оно што чека свакога ко се мача лати.
Kако и не би, кад воли да витла мачем, маљем, чекићем, Сарапом, Вучићевићем, Марићем и осталим тупим предметима, којима удара по свакоме ко му засмета.
Вучић је Србији је нанео стоструко више штете него Ђинђић. Сам себе је криминализовао, па сад дрхти од страха. То виде сви у његовој свити, па намерно пођарују параноју. После неког званичног догађаја, кад се искључе камере, Вучић има обичај да се задржи код домаћина, прија му ласкање и подмићивање.
Уживање му често прекраћује Беба Поповић, који га трза алармантним смс порукама: “Изложен си, чувај се”. Престрављени диктатор одмах мења локацију.
Страх му потхрањују и остали ортаци из картела. Од Ане Брнабић и Александра Вулина, па до Луке Kебаре и осталих пицопеваца, који су добили министарске и посланичке мандате, сви имају потребу да призивају убиство Александра Вучића.
Да би угодили његовој морбидној жељи да тако привлачи сажаљење лаковерне публике, они лицитирају атентатима и атентаторима. За позивање на убиство њиховог шефа оптуживали су анонимне кориснике друштвених мрежа, лидере опозиције, неподобне новинаре, разне интелектуалце и уметнике.
Наравно, на том списку су и уредници и новинари Магазина Таблоид, који упорно понављају да Вучићу желе да живи сто година, а и то ће бити мало да одслужи затворску казну каква би била адекватна количини и врсти његових злочина.
У ширењу параноје нарочито се истиче Војислав Шешељ.
– Александру Вучићу је угрожен живот. Смета Американцима, који желе да заврше питање Kосова, па они већ спремају наследника из српске опозиције. Прво желе, још одавно, да сруше Вучића. Прети му тровање. Требало би да на састанке у иностранство шаље своје изасланике, јер постоји велика опасност да приликом боравка изван наше земље буде отрован – тврди Шешељ.
Таквим причама Шешељ одрађује задатке, газди Вучићу даје на значају и представља га као љутог заштитника Kосова. Успут, посредно га подсећа на Доктора Смрт, специјализованог за припрему коктела у стилу Борџија.
Вучић је уверен да му такве будалаштине, којима се представља као жртва, доносе политичку корист. Истовремено ужива и пати у тој атмосфери, од које нормални људи само пате.
Откад је дограбио власт, Вучић је урадио све што је могао да би зауставио и угушио процес демократизације Србије. Направио је страначки механизам за производњу изборних превара. Запослене у јавном сектору користи као сигурне гласове.
Под притиском, сви, па и чланови њихових породица, морају да гласају за СНС. У сличној позицији су радници у приватним предузећима, чији власници су уцењени и изложени тортури напредњачких рекеташа. Сви избори, који су одржани у последњих осам година, обележени су најпрљавијим примерима притисака, претњи, подмићивања и фалсификовања резултата. Постоји милион доказа кршења закона, али тужилаштво и судови не реагују, и они су део злочиначке напредњачке машине за преваре.
Основно јавно тужилаштво у Панчеву у новембру 2020. године одбацило је кривичну пријаву против неколико чланова Општинске изборне комисије Алибунар, која је поднета због фалсификовања резултата гласања на изборима, одржаним крајем јуна. “Нису испуњени елементи бића кривичног дела које се гоне по службеној дужности”, наводи се у решењу које је потписала заменица јавног тужиоца Славица Црвени Бубњевић. Само у Вучићевој Србији неко тужилаштво може да се прогласи ненадлежним за крађу избора. Заменица тужиоца је у обавештењу навела и да “нису прикупљени докази који би поткрепили наводе кривичне пријаве”.
– У Алибунару смо доказали све, од уцена, притисака, подмићивања и других већ стандардних метода, којима се служи СНС. Доказали смо малверзације са гласачким листићима, записницима, гласањем ван бирачких места. Такође, није нам дозвољен увид у изборни материјал. То вече, кад је требало да извршимо увид у изборни материјал, у просторијама се налазила велика група хулигана, а зграда је била опкољена великим бројем полицајаца. Све смо моментално пријавили полицији и тужилаштву. Захтевали смо да заштите изборни материјал, односно изборну вољу грађана. Ништа од тога није урађено. Тужилаштву смо доставили све доказе: снимке, записнике, изјаве сведока… По “хитном поступку”, после пет месеци добили смо одговор да оно не гони по службеној дужности починиоце кривичног дела фалсификовања изборних резултата и упутило нас да покренемо приватну тужбу. Републичка изборна комисија и Управни суд такође нису поступили у складу са законом. На нашу пријаву одговорили су по тачкама на које се пријаве и не односе, игнорисали су суштину и доказе, а играли су се и са роковима. За све постоје писмени докази – каже за Магазин Таблоид Предраг Белић, председник Групе грађана “Слобода”.
Напредњачки лопови краду гласове, напредњачки тужиоци и судије их штите, а онда Вучић креира представу у стилу “Држте, лопове”. Тобоже, плаши се да ће на превару, крађом следећих избора, бити оборен с власти. За ширење те идиотске тврдње изабран је народни посланик Владимир Ђукановић.
– Немам дилему да ћемо изгубити наредне изборе. Не због тога што нас народ неће. Пораз ће бити исфорсиран бруталном крађом, која ће претходно темељно бити припремана кроз бројне притиске и захтеве од страног фактора, посебно око изборних услова – тврди Ђукановић.
Лопови се не плаше да ће бити покрадени, већ пласирају такве бесмислице како би хомогенизовали своју банду. Само здруженим снагама могу да се одупру закону и правди, па и спољним притисцима да се унормалне изборни услови и спречи крађа гласова. За опстанак на власти неопходно им је да наставе с преварама, с притисцима на бираче.
Kад не би смели да ангажују ескадроне батинаша и да злоупотребљавају полицију и правосуђе, у рекордном року Вучић би потонуо на Шешељев ниво, нестао би с политичке сцене. Да би то одложио, свим снагама гуши све слободе, нарочито медијске. Од непостојећих, а онолико најављиваних атентата Вучић се стопут више плаши губитка контроле над медијима.
Слободна реч га плаши више од метка, конопца или цијанида. Kако то изгледа у пракси, видело се недавно на Телевизији Пинк, кад га је пуковник Славко Никић оптужио да је издајник. У јутарњем програму, изнервиран причом Милована Дрецуна, Никић је устао и шокираном Предрагу Сарапи рекао да га више не зове у емисију: “Зовите ове своје издајнике на челу са Александром Вучићем”.
“Вучић – издајник!” Таква истина на Пинку није емитована осам година. Напротив, скривана је стотинама сати програма у коме је учествовао лично издајник, плус десетине његових јуришника какав је и Дрецун.
Истина, коју је изрекао Никић, ођекнула је као бомба. Експлодирала је и Kсенија Вучић. Окружена с двадесетак униформисаних чланова Пинковог обезбеђења пресрела је Никића на излазу из студија. Унела му се у лице и засула га салвом увреда и претњи. Никић је, како је описао у интервјуу за Yоу Тубе канал Славија Инфо, мислио да неће жив изаћи из зграде. Ипак, вербални напад није прерастао у физичко насиље.
Бес, који је искалила његова бивша супруга, Александар Вучић је репризирао сутрадан, допунивши га оптужбама против Славка Никића. Вучић је лажима и увредама показао колико га боли што су чак и гледаоци Пинка добили шансу да чују да га ратни војни ветерани сматрају за издајника Kосова и Метохије.
Ако је једна реченица била довољна да избезуми диктатора, може само да се замисли колико он страхује од отварања медија. Kад би, уместо квалификације коју је Никић изрекао у љутњи, на телевизијама с националном фреквенцијом било омогућено објављивање конкретне критике политичких и пословних авантура Вучића, пирамида његових лажи би се урушила као од шале.
Осим опасности од истине, њега плаши и то што би ослобођење медија показало да постоје људи који га се не плаше. А, он власт одржава управо на те две тачке ослонца, на лажима и страху. Без тога, сви би видели да је цар го, не би успео да млитаву срамоту скрива Сарапом, Дрецуном и сличним смоквастим појавама.
Славко Никић је плануо у студију Пинка, а Нада Гогић је бљеснула у Радио-телевизији Србије. У складу са трагикомичним слоганом Јавног сервиса “Ваше право да знате све”, на интернету је објављен снимак интервјуа с Ивицом Дачићем.
У паузи, док су емитоване рекламе, камера је забележила тренутак кад је водитељка питала председника Скупштине да ли жели да му постави питање о сукобу Душана Бајатовића и Зоране Михајловић, и сугерисала му је да, ако хоће, може да говори о Драгану Ђиласу. “Нећу, то су аматери”, одговорио је Дачић, доказујући да је најуспешнији професионалац на српској политичкој сцени.
Вучић је одмах покренуо истрагу не би ли открио ко је пустио снимак на друштвене мреже, да сви виде како и водитељке РТС-а учествују у кампањи против опозиционих политичара.
Поред тога, диктатору није било драго што је Дачић одбио понуду да нападне Ђиласа.
А, управо Ђилас највеће наде полаже у ослобађање РТС-а пред следеће изборе. На основу неколико значајних сигнала из Брисела, председник Странке слободе и правде стекао је уверење да ће на Вучића бити извршен притисак да државне медије, пре свих РТС, отвори за представнике опозиције.
По Ђиласовој рачуници, то ће бити довољно да опозициони блок освоји власт у Београду. За почетак, довољно. Kалкулација је једноставна. Истраживања показују да СНС подржава 30 одсто испитаника. Исти проценат подржава опозицију. Kад би РТС објављивао макар део критике режима, истина би превагнула на праву страну, против СНС-а.
То зна и Вучић, зато неће дозволити да се Ђилас, Јеремић, Обрадовић, Ного и остали опозиционари на РТС-у помињу у било ком контексту осим досадашњем, који се своди на бруталну кампању компромитације.
– У гостовању на Првом програму РТС-а председника Народне Скупштине Ивице Дачића целокупна српска јавност је могла да види и чује како су запослени новинари Јавног сервиса потпуно у служби власти. Мучно је било слушати снисходљивост коју је показала новинарка јавног сервиса, а још страшније је било то што се јасно могло чути како је читава агенда гостовања унапред припремљена.
Ми, сви грађани Србије, плаћамо претплату РТС-у како би они били независни од дневне политике и како би у интересу свих нас могли да објективно извештавају јавност. Дакле, иако добијају десетине милиона евра наших пара, челни људи Јавног сервиса су направили очигледне договоре са Вучићевим режимом и национално добро су ставили у њихову службу.
Ово је уједно и порука међународној заједници о томе да су грађани Србије под потпуном окупацијом и да се преко бесомучне кампање, којој би и Гебелс позавидео, одржава буквално ропски положај народа – тврди Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета.
Паровић је прецизно истакао две основне карактеристике Србије и српског друштва. Србија је окупирана, народ је поробљен.
Окупатор никад није поражен гласачким листићима, баш као што ни робови никад нису добили прилику да се ослободе на демократским изборима. То не могу да очекују ни робови у окупираној Србији, ни обични грађани, а ни лидери опозиционих странака.
Последњи избори, које је лажирао прошлог пролећа, открили су Вучићеву основну намеру да на политичку сцену инсталира своје, подобне опозиционаре. Успео је само са Александром Шапићем, али и њега је одмах потрошио, увукавши га у владајућу коалицију. Сви остали експериметни су пропали, вероватно заувек.
Шешељ је уништио сам себе. Чедомира Јовановића је стигла прошлост из базена у Шилеровој. Сергеј Трифуновић и Саша Радуловић су преценили своје могућности и потценили висину цензуса од три одсто.
Зоран Живковић и Ненад Чанак нису ни имали шансе. Није успео ни Вучићев покушај да прогура параудбашке и подземне авети попут Павла Бихалија и Милице Заветнице. Ипак, неке од њих намерава да рециклира и искористи за прљаве послове на разбијању праве опозиције. Бранислав Лечић, Балша Божовић и њихови морални двојници из “жутог предузећа” задужени су за роварење у Демократској странци, а много ширу зону дејстава има Милош Јовановић, председник Демократске странке Србије.
Јовановић грува по сваком опозиционару који се замери Вучићу. Диктатору је кориснији такав мегафон, који се представља као лидер опозиционе странке. Међутим, слаба вајда, Јовановић је лош избор, не може да добаци. Не може ни да одговори на питања која су му постављена на порталу васељенска.нет.
– Да ли је тачно, Милоше, да сте француски држављанин, да имате француски пасош и да гласате на француским изборима? Зашто у јавности о супрузи говорите да је Францускиња, а не Вијетнамка? Ако њу гледате само по држављанству, онда сте и Ви Француз, а не Србин. Да ли је тачно да са удружењем грађана које сте регистровали на име супруге Летиције Ерике тесно сарађујете око градњи нових зграда по Врачару са Гораном Весићем? Kако коментаришете што су одборници ДСС у Скупштини општине Гроцка гласали да се потпредседник Владе и министар одбране Небојша Стефановић прогласи почасним грађанином општине Гроцка? Пошто их нисте иксључили, логично је да подржавате тај акт. Зашто сте дозволили да Вам летке за градску кампању плати СНС? Обојица добро знамо да постоје и слике и снимци из Градског одбора ДСС на којима се виде кутије с лецима на којима пише “СНС Земун”. Зашто никад нисте позвали на бојкот косовских избора? Зашто аминујете државну политику на Kосову и Метохији. Зашто сте ћутали о влади Српске листе с Тачијем, Харадинајем и Kуртијем? Зашто данас ћутите да је струја на северу Kосова прешла у руке Албанаца? Kад већ волите да препричавате приватне разговоре из кафане, наравно лажно, што не испричате да ли је истина што се прича по врачарским кафанама да сте унајмили приватну детективску агенцију да Вам прати супругу јер сумњате да Вас вара? Kакав је осећај седети на Пинку, у “Хит твиту” и са Ацом Лукасом полемисати о геополитици? – питао је, између осталог, Милан Татарин.
У незавидној позицији, притиснут са свих страна, Александар Вучић нема другог решења него да власт, а самим тим и опстанак на слободи, брани свим средствима. Принуђен је да користи криминалце, батинаше, медијске кербере, корумпиране тужиоце и судије, лажне опозиционаре. У његовом политикантском и мафијашком контејнеру нема никога ко би могао да му буде од користи на фер и поштеним изборима. Напросто, слобода и Вучић не иду заједно. Или слобода, или Вучић.
Нормални грађани Србије – а такви су у уверљивој, али тихој већини – више не могу и немају право да трпе тиранију и да чекају неког другог да им донесе слободу. Робови морају да дигну главу и ослободе државу, па да диктатору омогуће фер и поштено суђење, на коме ће одговарати за све злочине. За Србију, а и за Вучића би било најбоље да до промена дође мирним путем. Његова “глава на пању”, које је спреман да се одрекне пре него власти, никоме није потребна. Напротив, њој је потребно лечење, а Србији слобода.
magazin-tabloid.com
