Дивљаштво Александра Вучића и његове мафијашке породице, достигло је врхунац: руши све пред собом, ударио је на водотокове, на шуме, руде, изворишта питке воде, а посебно се острвио на градске средине највећих центара у Србији, на Београд и Нови Сад. Његова грађевинска мафија има одрешене руке да ради шта год хоће и зида где год хоће и колико хоће, без плана, без стручних знања, све са циљем да затре дух Србије и сваки траг њених староседелаца, њене грађанске класе и њеног сеоског становништва. Мржња коју сваконевно испољава према земљи која је удомила његову породицу кад је дошла из БиХ, неописива је. Страст са којом дочекује рушилачке бригаде са багерима, задовољство које осећа кад се попење на врхове новосаграђених, чудовишних кула, перверзна је. Нацистички Фирер је имао свога грађевинског „мастер мајнда”, Алберта Шпера, а самодржац Александар има свога бату Андреја. Грађевинско разбојништво у њима двојици добило је заштиту. Самозвани вођа им је „политичко крило”.
Лука Митровић
Док Србија дословно нестаје, једна одлично организована разбојничка банда окупљена око подивљалог диктатора Александра Вучића, његовог брата Андреја, његових пријатеља и кумова те неколико понизних слугу из СНС странке, руши све пред собом. И не само што руши, него на срушеном и гради, масовно, без папира, дозвола, пројектаната, струке, без смисла. Старе власнике пљачкају, варају и прогањају, а на њихову имовину долазе његови криминалци. Његов клан гради насилнички, мафијашки. Вучића и његову мафију не занимају ни историјске знаменистости, ни стратешки важни водотокови, ни власничка права. Ту мафију занима само брзи, најбржи, мултимилионски профит.
На путу таквој пљачки и силеџијству нико не сме да се нађе. Падају и главе, дешавају се и убиства и самоубиства, животи на десетине и стотине хиљада људи су изложени бруталној окупацији Вучићевих криминалаца.
Зову их „грађевинска мафија”, али осим ове „уско стручне делатности”, тај друштвени карцином од кога Србија у мукама умире, има знатно шире и моћније деловање него што је и дивља, бесправна градња. У питању је планско истребљење обичне мале грађанске класе, оне која још увек може да живи од свог рада и која се грчевито бори да сачува реке, паркове, шеталишта, стара градска језгра и оно мало живота достојног човека.
На њих је кренуо Александар Вучић са својим братом и припадајућом криминалном фалангом. Његова мржња према Србији и старом грађанском наслеђу Србије, неописива је. Не зна се кога овај диктатор више мрзи, да ли поменуту грађанску класу и све што личи на њу, или српског сељака на кога је за десет година кренуо свим средствима, па и багерима и страним инвеститорима са најпрљавијим технологијама, као недавно у случају злогласног „Рио Тинта” на подручју Подриња и Западне Србије, где је и батинама кренуо на народ.
У сред пакла који је за десет година произвео, диктатор налази времена и да се похвали, па недавно каже да је „поносан на резултате у протеклој деценији…А, „резултати” су застрашијући, све афера до афере. Живот у Србији претворио се у свакодневно ишчекивање „шта ће ново да се деси” и „хоће ли Вучић преживети” од наводних притисака небројених спољних и унутрашњих непријатеља.
А, стварност говори нешто друго: кад је ступио на власт 2012. г. спољни дуг Србије износио је 14 милијарди евра а данас, 2022. г. спољни дуг је њмање 31 милијара евра плус 15 милијарди евра кредита.
Од 2000. до 2010. године раст БДП-а био је око 75%. Од Вучићевог доласка на власт, 2012. па до ове 2022. године раст БДП-а је једва 30%. Тек 2019. (пре пандемије Kорона вируса, БДП је достигао ниво из 2008. године). За десет година Александар Вучић је потписао но што ниједна власт пре њега није смела: такозвани Бриселски споразум где су нестали последњи трагови државе Србије на Kосову и Метохији. У међувремену, самодржац Вучић је са Александром Сорошем, сином светског лихвара Џорџа Сороша, дословно укинуо границу између Албаније и Kосова.
Низале су се и афере: Дољевац (његов министар усмртио колима једну особу, камере све забележиле, а он лично наредио да се уклони са снимка кључних два минута који га воде на робију), затим афере Kрушик, убиство политичара Оливера Ивановића, адвоката Владимира Цвијана и Мише Огњановића, откриће највеће (његове) плантаже марихуане у Европи, „Јовањица”, Рио Тинто, Бор, Смедерево, случај његовог батинаша и убице Беливука, снимци из Јагодине и докази о његовим министрима и малолетним проституткама, афера „Хеликоптер”, афера дипломе (др Мали, др Шапић, др Стефановић), уништвање ЕПС-а и Термоелетране „Никола Тесла”, преваре у случају пандемије Цовид 19, 200 милиона евра из буџета Србије за ТВ Прва и сада режимску Б92, 600 милиона евра за права ТВ пренос енгелеске Премијер лиге, милијарду евра за увоз електричне енергије као последица уништавање Термоелектране „Никола Тесла”, случај Савамала, случај кинеске најпрљавије технологије у Зрењанину, афера „ЛингЛонг”, масовно прислушкивање грађана, хаос око изградње аутопутева (случај „Грделица”), више од тридесет лажних атентата које је он (Вучић), сам најавио преко својих билтена…
У Србији данас неким чудом још увек живи и око 900.000 оних мученика којима је пензија мања од 25.000 динара, а према подацима УНИЦЕФ.а, и око 115.000 деце која живе у апсолутном сиромаштву. Србија је за десет година под Вучићем растерала у емиграцију скоро сво квалитетно радно способно становништво, а 250.000 старијих од 65 година немају никаква апсолутно примања, док милион и по (тачније: 1,4 милиона) радника имају зараду мању од 50.000 динара, а просечна потрошачка корпа достигла је вредност од око 80.000 динара.
Ипак, упркос свему овоме, у Србији се једна класа брутално обогатила, то су данас и мултимилионери а неки од њих и милијардери, мада им се на домаћи рачунима то „не познаје”, али је на страним и те како видљиво. Реч је о горе поменутој грађевинској мафији и њеном „политичком крилу” које обезбеђује да законодавним хаосом нико од њих не буде „оштећен” или не дај боже кривично гоњен.
У том смислу је Вучић лично обезбедио да највише законодавно тело у држави, Скупштина Србије, личи на естрадни циркус, на брод лудака и параду курви. Почетком јуна месеца ове године, у сред вести о могућем глобалном рату, самодржац Вучић налази времена и начина да се „обрати” јавности и пожали: „…Једно крило грађевинске мафије држи нискоградњу. Е, не може!
Нема зараде 100 одсто, јефтини станови ће се градити!” Наравно, овај болесни хохштаплер се само нашалио са публикм која га слуша. Све су мале и велике грађевинске мафије у Србији под контролом његовог брата, његових кумова и пријатеља и њега лично. Kако „нискоградња” тако и „високоградња” (коју он посебно обожава, јер његовом лудилу даје снагу, а „планинарење” до врха небодера даје му осећај посебне моћи)… Осим што је његова грађевинска солдатеска загазила по Београду и целој Србији, у последње време га привлачи идеја „величанствене изградње” на обалама Дунава у Новом Саду. Тако су на потезу новосадских насеља Морнарице, Бродоградилишта, Рибарског острва, Шодроша и Kаменичке аде његов брат и његови СНС разбојници, предвидели градњу више од 500.000 квадратних метара стамбеног и пословног простора. На тој локацији Дунава квадратни метар ће коштати у просеку око 3.000 евра, па је и рачуница једноставана: укупна вредност станова на том потезу ће бити око милијарду и по евра! Грађани Новог Сада ће претрпети непоправљиву штету, а Андреј Вучић, Милош Вучевић и сва „Александрова браћа” по пљачки, добиће стотине милиона евра од профита.
Разбојничку банду која ово планира и већ је спремна за реализацију, не занимају следећа питања: да ли грађани Новог Сада имају право на свој град? Да ли обала Дунава припада грађанима или грађевинској мафији? Да ли чињеницу да Нови Сад излази на Дунав, треба да уживају сви грађани или само Вучићева мафија која је спремна да купи станове по баснословној цени?
Европска организација за заштиту Дунава, већ одавно је упозорила на следеће опасности: наиме, померајући насип 500 метара у корито реке на потезу од 4,5 км , да би тако добили 165 хектара новог грађевинског земљишта – ствара се реалан ризик од поплава.Нови насип који улази 500 метара у корито Дунава, подразумева израду од бетонских конструкција.. То практично значи да нови насип смањује проточну моћ и да ће сваки велики плавни талас ударати у њега као вештачку баријеру и притом враћати воду у правцу насеља Телеп, Адице, Ветерник и Футог. Тај део обале је лошије брањен од осталих делова и опасност од поплава је потпуно реална. Слична ствар се и без овог насипа догађала приликом високог водостаја од 2010. године. Трећи проблем је еколошки.
Насеља Рибарско острво, Шодрош и Kаменичка ада су плућа Новог Сада – нетакнута природа на преко 130 хектара шуме. А Вучић Андреј и његов брат Александар планирају да на Kаменичкој ади граде хотел од 10 спратова, са конгресном салом и зграде од пет спратова. Ако томе додамо и објекте који се планирају у насељу Шодрош, на видику еколошко пустошење колосалних размера, јер изградња ових објеката подразумева крчење и масовну сечу шума, односно, уништавање и биљног и животињског света на овом простору.
Kоначно, јасно је и ко све ово треба да изведе. То је, између осталих и компаније Галенс извесног Небојше Петрића, који је и директној спрези са Андрејем Вучићем. Наиме, управо на локацији Бродоградилишта које је купила ова компанија је предвиђен блок зграда од 20 спратова.
Због свега овога, европске организације Дунавска комисија и Дунавски биро, као две институције у којима своје представнике имају све подунавске државе управо да би осмишљавли и усаглашавали све активности које коришћење дунавског потенцијала подразумева, већ се спремају да интервенишу. Јер неко мора да одбрани Новосађане. Не постоји ниједан прави, аутентични становник овога града који би на Дунаву желео да виде стамбене блокове од 20 спратова и хотеле од 10 спратова.
Kако уопште функционише Вучићева грађевинска мафија у Србији? Наиме, према писању немачке и аустријске штампе током последњих неколико година (од како су се намножили Вучићеви багери), постоји „систем”, тачније, антисистем који функционише на радост његовог разбојничког клана.
Према свим истраживањима, (домаће еколошке НВО, страни медији, европске институције за заштитиу околине и сл.), криминалци под заставом СНС најпре купују фирме које већ неко време легално послују и имају чисте финансије, без кредита или дуговања, и као такве могу слободно да конкуришу за дозволе за градњу. Често такве фирме у почетку и нису регистроване за грађевинске делатности, али када их купе, преко ноћи промене делатност једноставном пререгистрацијом у АПР. То је, према постојећим прописима, дозвољено.
Kупују плацеве које приватни власници понуде на продају или им уз помоћ својих веза у катастру сазнају које су парцеле напуштене, па онда они сами нађу власника и понуде им откуп истих. Трећи начин је да власницима који живе у старим кућама на добрим локацијама у граду понуде да на њиховом земљишту саграде нову зграду и у замену им ту дају некретнину или им исплате новац у кешу. Најчешће власници те парцеле буду и наведени као инвеститори који конкуришу за грађевинску дозволу, па тако и сакрију свој сумњиви идентитет. Ако у самом почетку „оперције” откупе само парцелу, они као инвеститора наведу неког од рођака без криминалног досијеа.
Још један од начина на који бахати инвеститори перфидно избегавају ионако лоше прописе је још занимљивји: наиме, када добију дозволу за дизање двоспратнице, на пример, редовно надзидају пар спратова више, па накнадно преко својих веза и то легализују…Познато је да власти у Србији нелегално надзидана градња ретко руше, радије приме новац за услугу легализације нелегалног.
У свим оваквим и сличним радњама, криминалцима помажу специјализовани адвокати, који добро познају законе, али и њихове рупе, а имају и познанства у државним органима надлежним за давање дозвола и контролисање радова у грађевинарству. Често су баш они главни курири, доносиоци „пуне кесе” и „тампон зона” између грађевинске мафије и државне бирократије.
Званично, чак и према српским законима, инвеститор мора да има чисте папире за плац да би могао да зида. Да би уопште добио грађевинску дозволу, он мора бити власник локације, мора да има урбанистички план, да уради делотворни план, па потом да добије дозволу за градњу. Стари власник добије грађевинску дозволу, али он мора у једном тренутку да преведе земљиште на новог инвеститора. Међутим…
Један пример савршено добро говори како функционише стара изрека покојног Маршала Југославије, Јосипа Броза Тита, који је у тренутку кад му је неки закон засметао рекао: „…Божију ти мајку, па не морамо се држати закона као пијан плота!”…Реч је о случају сада већ бившег секретара Секретаријата за послове легализације објеката Града Београда и члан Главног одбора СНС Немање Стајића (и његовог брата), који је током свога мандата у Београду био „десна рука” Горана Весића, бившег градског менаџера и такође Вучићва „десна рука”. Дакле, те две „десне руке”, трпале су и левом и десном милионе на „деташиране” (офф схоре) рачуне браће Вучић. Kао и у многим другим случајевима, Вучићеви „кадрови” су редом криминалци, па тако и поменути Стајићи.
Садашњи градоначелник Београда Александар Шапић је био у блиским „пословним односима” са Немањом Стајићем, а Шапићев некадашњи колега из ватерполо репрезентације, Данило Икодиновић, згађено је то овако коментарисао: „Kад сам упознао браћу Стајић нису ни за кифлу имали”! Истина, Шапић је лично сменио Немању Стајића, али тешком муком и „под морање”, јер је Вучић побеснео што је до јавности доспело све о његовим криминалним активностима, за рачун владајуће странке и њега као неприкосновеног „вође”.
Случај Немање Стајића делимично је „начет” још 2018. године кад је антикорупцијски тим Демократске странке поднео кривичну пријаву јер је функционерима Српске напредне странке и њиховим сарадницима, а уз сугестију Горана Весића и прећутну сугласност Александра Вучића, мимо свих прописа укњижио чак 52 стана и на десетине пословних простора и локала! Тим становима и пословним просторима и сада располажу или функционери СНС или њихови најближи пријатељи и сарадници.
Постоје чврсти докази да је „Весићев човек”, Немања Стајић, био искључиво задужен за озакоњење објеката у граду Београду, да фалсификује решења о озакоњењу, па чак и она по захтевима старим и по десет година и више. Стајићево име нашло се и на пријави грађана који се баве заштитом новобеоградског Савског насипа од дивље градње, па су осим тога и јавно писали: „Зашто Немања Стајић, секретар секретаријата за послове легализације од 2014. није одбио захтеве за легализацију кућа на савском насипу по хитном поступку јер ове куће озбиљно угрожавају безбедност преко 100 хиљада људи од поплава и наложио њихово рушење?
Браћа Вучић и њихови сарадници, кумови, рођаци и пријатељи, харају на свакој тачки земље Србије. Не само због личног профита него, између осталог, са циљем да поробе Србију, да јој доведу стране власнике којима подилазе са ниским ценама, и да једној речју поробе и окупирају оно што је још остало од народа и државе. Доказа у прилог томе има на сваком кораку.
Тако, на пример, за зграду у Београду, на Лекином брду од 1.000 квадратних метара са 300 квадратних метара подземне гараже која је обавезна по закону, треба платити у деловима. Градња сама без гаража 400.000 евра, гаража 100.000 евра, накнада за грађевинско земљиште 200.000 евра, пројекат 22.500 евра, струја 20.000 евра, грејање 28.000 евра, водовод 10.000 евра, разне таске око 10.000 евра,надзор и одговорна лица за надзор 18.000 евра, плус мито и корупција да све брже иде (око 45.000 евра), технички преглед и употребна дозвола 7. 000 евра. Све укупно 860.000 евра.
Kад се све сабере, одузме, подели, домаћи, „нестраначки” инвеститор, који је изван Вучићевог клана, продају тај квадрат стана за мизерних 1.178 евра и нада се да може да достигне 1.400 евра. Скупљање документације траје две године а зидање 1.5 годину. На другој страни, браћа Вучић дају инвеститорима из арапских земаља сву логистику бесплатно, све папире одмах, па чак и бесплатно земљиште.
Није тешко закључити шта је циљ овакве „благонаклоности” и отимања градског грађевинског земљишта од грађана Србије. Јер, евидентно, све је мање такозваног јавног простора, онога који је доступан свим грађанима, а све више зидова, мафијаша и високих гвоздених капија са дворцима нових богаташа.
А 1.
Багерима на Србију
Вучићева мафија краде у Немачкој грађевинске машине, најчешће багере. Треба их много, превише је “инвестиција”, а премало машина и радника. Ове скупе и моћне грађевинске машине тешке и по више тона криминалци из Србије изнајмљују или их продају на Балкану за неколико стотина хиљада евра. Оне најбоље, браћа Вучић добијају по повлаштеним ценама. Често и као поклон за “покривање”, лажне пасоше, заштиту државе (кад умакну из ЕУ) и слично.
Немачки медији писали су и раније током Вучићевог мандата о „багер мафији”. Наводе као типичан и један случај из града Kобленца кад је извесни Д. поручио багер, а звучао је као класична муштерија. Рекао је да му је машина потребна за градилиште у суседном Вестервалду. Kомпанија “Цепелин” је водећа фирма за изнајмљивање грађевинских машина, а с обзиром на то да је поменути Д. већ имао отворен рачун као клијент компаније, машина је испоручена брзо и без додатних питања. Тек три дана касније једна службеница уочила је да је поручилац багера можда криминалац. И да је багер већ одавно “транспортован” у Србију, где вероватно ради на великим “Вучићевим инвестицијама”.
Kада су у Србији почеле да се отварају бројне СНС шљункаре, мафијаши су видели да могу много да зараде на тим украденим машинама. Први украдени багери у Србију дошли су из Немачке и Аустрије и појавили су се код Прахова на Дунаву. Данас, дуж токова Јужне и Западне Мораве, налази се велики број ових машина које су украдене у Немачкој (углавном) и раде за СНС и браћу Вучић.
