Смедерево добија рафинерију-тровачницу, јер је Миодраг Ракић примио мито.
Наводна рафинерија нафте у Смедереву је само шифрован назив за операцију великог прања пара добијених као мито да би се негде упослила застарела и прљава америчка технологија која ће затровати целу северно-источну Србију. Истовремено је то и димна завеса иза које треба да се сакрије легализација коришћења генетски модификованог семена биљака из којих би се добијао биодизел. Ни за једно, ни за друго, никада нису урађене стручне анализе штетности по живот и здравље становништва али је анализа профита до детаља смишљена, само још треба обавити акцију инсталирања рафинерије тамо где јој није место…Александар Вучић је добио задатак од своје љубави Миодрага Ракића да рафинерију прогура по сваку цену, и да тако оправда два милиона долара мита које је он добио од власника Комика
У енглеском језику постоји израз „нафтни барони“ и односи се на магнате који су своје милионе стекли трговином нафтом. У Србији све мора да буде другачије него у нормалном свету, тако да челни људи Комико оила, предузећа које би да гради рафинерију у Смедереву, највише подсећају на барона Минхаузена, легендарног лажова.
Првих дана 2009. године, градске власти Смедерева су, „по овлашћењу Владе Србије“, потписале „меморандум о разумевању“ са холандском фирмом Комико оверсиз (Comico Overseas) о изградњи рафинерије у том граду. Домаћа пословница те холандске фирме, Комико оил, најавила је да ће у изградњу рафинерије у наредне три године уложити 250 милиона долара, а само у првих 36 месеци, док буде трајала изградња, буџет Смедерева би од свега тога приходовао чак 4,5 милиона долара.
Да нешто са овим послом од самог почетка није у реду показује и званична интернет презентација Комико оверсиза на којој се види да је све унапред разрађено и да се одлично знало како ће српске власти да реагују. Што би се рекло: добро режирана фарса.
Тако, на пример, Комико као датум почетка пројекта и потписивање меморандума наводи 30. децембар 2008. године иако, као што се види, у то време смедеревске власти још нису имале овлашћење за тако нешто.
Надаље, у објављеном плану реализације пројекта, прецизно су наведени датуми почетака сваке појединачне фазе радова и то далеко пре него што је било шта потписано са градом Смедеревом или било ким другим у земљи Србији, бар не званично. Незванично је већ све било утаначено.
Да би се схватило са каквим преварантима Србија има посла, потребно је прво добро упознати главне актере ове циркусијаде коју ће Србију скупо да кошта.
Циркус Комико поново у Смедереву
Најекспониранији у медијима је Радомир Раша Радивојевић, један од укупно два запослена у Комико оилу, наводном гиганту. Рођен је 1975, пушач је (омиљена марка цигарета му је плави Pall Mall), љубитељ животиња (има мачку), данас на радном месту помоћника, по потреби и заменика генералног директора Комико Оила. Дипломирао је права на београдском Правном факултету и то после упорног студирања које се одужило скоро деценију. Године 2004. године напушта Србију и по сопственим тврдњама датим још 2006 овдашњим медијима, почиње да ради за СYП, компанију из Цириха, и то као генерални менаџер захваљујући свом животном делу – српском пословном именику?!
На страну то што српски пословни именик није никакво Радивојевићево откриће, јер се исти већ увелико штампао и продавао у Београду још деведесетих година прошлог века, а у време када је он доспео у Цирих постојало је и електронско издање, остаје питање на које никада није дат одговор: како је Раша Радивојевић као српски држављанин добио швајцарску боравишну визу и радну дозволу? И, да ли их је уопште и добио или је радио на црно? Узгред, о наводној светски познатој и признатој компанији СYП нема нигде никаквих трагова.
Пошто је овако успешно апсолвирао прве кораке хохштаплераја, Радивојевић је почео да се појављује и по српским медијима убеђујући наивни народ како доводи светске инвеститоре који ће овде да уложе милионе евра. Најдаље је догурао са пројектом монтажно-демонтажне рафинерије коју би да гради у Смедереву. Људи су му чак и поверовали, што је највећи успех за једног преваранта.
Други запослени у Комико Оилу је Венцислав Тианков Иванов, бугарски држављанин, оснивач и директор Комико Оила, директор Комико Оверсиза у Холандији, али и директор и власник Титан Промета д.о.о. из Загреба (све три фирме имају укупно осам запослених). Иванов је потпуни анонимус што се тиче великих грађевинских пројеката, није познат ни у свету нафташа, али нас упућује на једну бугарску фирму са којом је уско повезан, а која је кључна за разумевање преваре која се спрема у Смедереву.
Сва три предузећа, којима директорује Иванов, набројана су као клијенти бугарске консултантске куће Галус (Gallus), регистроване на адреси Књаза Бориса Првог 130, пети спрат у Софији. Галус има и једно представништво у иностранству, у тексашком граду Хјустону, мада по подацима то више личи на обичан поштански претинац на коме се прикупља пошта и прослеђује примаоцу који је у иностранству.
Галус у својим референцама наводи како је ангажован не само за рафинерију нафте у Смедереву, већ и за изградњу термоелектране у истом граду. Надаље, у прегледу пословања овог бугарског консултанта наилазимо и на рад на пројектовању рафинерије нафте у Силистри, малом бугарском граду на доњем току Дунава.
Када упоредимо планове за рафинерију у бугарској Силистри и српском Смедереву, видимо да су идентични, иако она у бугарској има упола мање капацитете од ове планиране у Србији. Како је то могуће?
Код барона Минхаузена од Смедерева, све је могуће, али је кључно то да они у овом тренутку ни не располажу адекватним пројектом на основу кога би добили грађевинску дозволу.
У пословном путујућем циркусу званом Комико, наилазимо на још једног пажње вредног учесника, управо оног који нам указује на стварне домете и коначне циљеве целе операције. Ради се о америчкој компанији Фармерс Етханол, специјализованој за производњу биодизела.
Неће Нигерија али хоће Србија
У Сједињеним Америчким Државама се биодизел добија скоро искључиво из генетски модификованих (ГМО) житарица, чије увођење се управо ових дана намеће Србији као основни услов за улазак у Светску трговинску организацију. ГМО производи годишње доносе милијарде долара прихода власницима лиценци, а то је само неколико компанија управо из САД.
Вендел Дрив (Wendel Dreve), генерални директор Farmers’ Ethanol-а, и Ерл Сокуп (Earle Soukup), саветник у поменутом предузећу, боравили су марта 2010. у Београду где су на конференцији за штампу бранили идеју Комико Оила да гради рафинерију у Смедереву. Далеко важније од ове манифестације, био је сусрет њих двојице са тадашњим председником Србије Борисом Тадићем. На том састанку је са Тадићевим шефом кабинета Микијем Ракићем договорено да Србија изда све потребне дозволе Комико Оилу за изградњу рафинерије у Смедереву, за шта су поменутом Ракићу одмах трансферисана средства у висини од милион долара.
У сенци приче о рафинерији, међутим, Дрив и Сокуп планирају да Србији наметну преузимање генетски модификованог семена биљака од којих би се затим производио биодизел. Да прича није нимало наивна потврђује и чињеница да су људи из Farmers’ Ethanol-а после поменутих почетних милион долара наставили са плаћањима, у међувремену за рачун новог владара Србије, Александра Вучића, али и даље користећи раније успостављене везе са Ракићем.
Колико су чиста пословања Комико Оила и Farmers’ Ethanol-а, чији представници нису могли да наведу ни адресу свог београдског представништва, будући да је оно потпуно измишљено, види се и из судбине Маје Фрагнер. Ова млада девојка је на конференцији за новинаре од 15. марта 2010. представљена као представник за штампу Комико Оила. У својој каснијој радној биографији госпођица Фрагнер, међутим, нигде не спомиње ни Комико Оил, ни Farmers’ Ethanol нити поменуту конференцију, јер се стиди што је уопште била део те преваре.
Комико Оверсиз, власник овдашњег Комико Оила, у својим референцама наводи како су његови власници B.V. Murray & Co, Global energy group – PLC и Basic equipment. B.V. Murray нема никакве везе са нафтом, то је инвестициона група са седиштем у Њујорку и филијалама у Аустрији и Великој Британији. Највеће инвестиције је Murray извео у Мађарској, Чешкој, Италији, Русији, Татарстану, Туркменистану и Јужној Кореји.
Global energy group је нафтна компанија са седиштем у Хјустону, где би представништво требао да има и бугарски Gallus. Бави се производњом и дистрибуцијом нафте и деривата, а наводно поседује рафинерије у Нигерији (Африка) и у Азији, а послује и са Венецуелом. Управо је и за афричке појмове застарела рафинерија у Нигерији планирана за пренос у Смедерево.
Мала фирма три са три…
Занимљиво је једино да овако моћне светске компаније нису успеле да напабирче шест милиона евра потребних за плаћање закупнине за земљиште у Смедереву, већ је Комико Оил посегао за кредитом од пословних банака, при чему је цео посао и пропао. Јер, сви ти вајни, наводни стручњаци, које су окупили Комико из Холандије и Комико из Србије нису приметили да у уговору о закупу недостаје кључна парцела, управо она која би рафинерију требала да споји са Дунавом, већ је то за око запало банкарима који су затим и одбили да дају кредит уз образложење да не виде како ће рафинерија уопште да послује.
Комико Оил, „гигант“ који води плагијатор телефонског именика, своје седиште у Смедереву има у просторијама некадашње поморско – речне агенције Југоагент, где би удобно могла да се смести просечна бакалница, што је још један доказ да ово предузеће не располаже ни минимумом потребног капитала за почетак било каквог посла…
Од целог пројекта рафинерије Смедерево Србија је до сада видела само медијски шоу, који је неретко био потпуно бесмислен. Тако на почетку, 26. јуна 2009. тадашњи градоначелник Смедерева Предраг Умићевић јавно упозорава како енергетску дозволу треба што пре издати јер „инвеститори планирају да у случају неуспеха рафинерију граде у Вуковару“.
Како је Умићевић могао у јуну 2009. да зна ко су инвеститори, када је јавни конкурс за доделу земљшта за изградњу расписан тек септембра 2009, а у свом решењу број 02-398/2009-11 од 18. септембра 2009. Умићевић од комисије тражи избор најбољег понуђача? Коначно, када су настали проблеми са закупом земљишта у Смедереву, зашто комичари из Комика нису отишли у Вуковар? Вероватно зато што је хрватска власт слабије поткупљива од ове домаће, српске.
Неозбиљност са којом је државни и градски врх приступио целом пројекту види се и из једног новинског извештаја од 24. јула 2011. по коме је градско веће Смедерева свом Одељењу за урбанизам и Одељењу за локални економски развој издало налог да израде студију о могућим „бенефитима“ за град од планиране изградње рафинерије, а изградња рафинерије је прихваћена много пре тога, дакле на невиђено?! Када нема шта друго да се објављује како би се јавност припремала за одобравање овог сулудог пројекта, добро је и пуцати самом себи у ноге – резоновали су из Комико Оила и града Смедерева.
Како би се домаћој јавности приказало да се заиста ради о озбиљном послу са озбиљним инвеститорима, прибегава се и отвореном лагању. Тако, на пример, Радомир Радивојевић 26. јула 2012, пошто је град Смедерево суду већ поднео тужбу за раскид уговора пошто закупац није у предвиђеном року извршио своје обавезе, домаћим медијима преноси како су челни људи Комико Оила два дана у Београду преговарали са члановима надзорног одбора Комико Оверсиза и да је коначно донета једногласна одлука да се не одустане од планиране инвестиције у Смедереву.
Који су то „челни људи“ Комико Оила, када то предузеће има само два запослена? Још је интересантнији одговор на питање какав је то „надзорни одбор“ Комико Оверсиза, када та фирма има једног јединог запосленог и последњи промет на рачуну још из 2010. године?!
Све је само невешта драматизација како би се јавност придобила за ову лакрдију са трагичним исходом.
Милан Маленовић
Таблоид
