Радна група за одбрану од лажних вести чије је формирање предложио министар Ненад Поповић, опасна је идеја јер ће борба бити усмерена против неподобних медија и друштвених мрежа док ће таблоиди остати нетакнути јер њихово свакодневно ширење лажних вести иде наруку властима, оцењују за Раскрикавање поједини новинари и представници новинарских удружења. Председник Александар Вучић и министар полиције Небојша Стефановић претпрошле недеље су упозорили на опасности од лажних вести реагујући пре свега на панику која се створила у јавности због навода на друштвеним мрежама да је вода у Београду загађена.
Након њихових изјава Поповић је председнику предложио формирање радне групе за одбрану од лажних вести истакавши да је „оно што се дешавало претходних недеља, посебно у Београду, само проба за неке будуће лажне вести”.
„Ја се у влади бавим иновацијама, а ове лажне вести су нешто ново што се појавило последњих година”, објаснио је Поповић порекло своје идеје.
У радној групи, према његовој замисли, седели би представници владе, стручних тела, агенција, НВО, а идеја је да се „успостави правни и институционални оквир како грађани не би били изложени лажним вестима”. Остало је нејасно, међутим, шта би тачно та група радила и које би биле њене ингеренције.
Међутим, ни Поповић, као ни Вучић и Стефановић, никада нису реаговали на бројне лажне вести које свакодневно шире управо провладини медији. Парадокс да власт хоће да се бори против лажних вести само када јој не иду у прилог, док са друге стране финансијски помаже најпроблематичније медије, за новинарку Истиномера Милку Домановић доказ је да „прича о радној групи није порука за таблоиде и да су они најмање забринути”.
„Кристално је јасно да се ово не односи на професионалне произвођаче лажних вести у виду таблоида и да неће да удари свој на својега, нити да се оволика галама због лажних вести дигла зато што је неко напокон прогледао и схватио какви су нам медији, већ да би то једино могло да води контроли и кажњавању неподобних”, наводи Домановић.
Сличан став има и новинарка Времена Тамара Скрозза која истиче да ће на овај начин за ширење лажних вести бити оптуживани медији критички оријентисани према власти, блогови, онлајн издања и друштвене мреже. Она страхује да ће им бити дотуране лажне вести, како би потом били затварани.
„Оваква група би лако могла да се претвори у некакву инквизицију усмерену ка истребљењу медија”, наводи Скрозза.
И председник Удружења новинара Србије Владимир Радомировић истиче да медији треба да раде свој посао, а држава свој и да ће се „свако мешање државе у посао медија лоше завршити”.
„Зато се слажем са министром Поповићем да одлуку о формирању радне групе за борбу против лажних вести треба донети мирне и хладне главе. У ситуацији када већина новинара у Србији ради за 20.000 динара у медијима који нису сигурни да ће дочекати следећи месец лако је ширити лажне вести. Зато држава најпре треба домаћим медијима да омогући равноправан положај који ће водити њиховом снажењу и самим тим смањивању утицаја лажних новинара и лажних вести”, наводи Радомировић.
Спрега политике и лажи
Да није опасна, идеја министра Поповића била би комична. Овако споменуту иницијативу оцењује председник Независног друштва новинара Војводине Недим Сејдиновић, наводећи да би „орвеловска власт за коју је лаж истина, а истина лаж, то тело искористила за додатно слуђивање јавности”.
Оно мало медија, додаје, који се држе стандарда биће проглашени лажовима јер нам власт, која влада помоћу лажних вести, свакодневно презентује да је истина релативна.
На сличном трагу је председник Независног удружења новинара Србије Славиша Лекић: лажне вести и актуелна власт су неодвојиве. Он подсећа и на недавно истраживање портала Истиномер који је током годину дана оценио око 140 изјава 32 домаћа политичара и јавна функционера – од укупно 92 оцене, политичари су у 83 одсто случајева говорили неистину, а само је шест изјава оцењено као истинито.
„Кад било ко из власти закука због ширења лажних вести „чији је циљ дестабилизација Србије” сетите се једне једине непатворене истине: срж политике ове власти је лаж”, сматра Лекић.
А да власт заиста хоће да се бори против лажних вести, њих једноставно не би било. Такав став има Тамара Скрозза оцењујући да властима то ипак не иде у прилог јер су „њихови медији истовремено и њихови највећи промотери и најубојитија оружја”.
„Без тих и таквих медија, ова власт би била далеко краћег века и није уопште чудно што за то добијају финансијску компензацију”, наводи Скрозза.
Више штете него користи
Радне групе су лажна вест по себи, према речима новинарке Милке Домановић, јер најчешће само стварају привид да се нешто ради, расправља и трага за најбољим решењем. У најбољем случају, каже она, резултат рада ове групе био би једно велико ништа. У свим осталим случајевима – она би могла да донесе више штете него користи.
У њој би, уверен је Славиша Лекић, седели они који се представљају као медијски стручњаци и аналитичари, а заправо су људи блиски властима. С обзиром на количину лажних вести у таблоидима и неким националним телевизијама, они би били у непрестаном заседању, али не задуго.
„Реално највећа опасност јесте да би сами себе ухватили у лажи тако да би рок трајања те групе био изнимно кратак”, закључује Лекић.
(извор: раскрикавање.рс)
