Понедељак, 17. април, Александар Вучић пред огледалом – разбарушена коса, подочњаци, очи пуне суза, усне подрхтавају… Такво га јутро чека, без обзира да ли ће победити или изгубити на председничким изборима. Какав год буде резултат избора, његов политички картел ће наћи у расулу, а Србија ближе ослобођењу од диктатуре. То зна и он, зато је у паници.
У ову изборну авантуру Вучић се упустио како би испунио сан свог политичког идола, који се водио девизом „ један народ, једна држава, један вођа”, у оригиналу „еин Волк, еин Реицх, еин Фухрер”. Фалсификаторов циљ је јасан – преузимањем функције председника државе отераће Томислава Николића у пензију, а бајчетински клан најурити из Српске напредне странке, неког од верних слугу поставиће за марионетског премијера и тако ће обезбедити лебенсраум (животни простор) за себе, родбину и кумове. С председничким мандатом осигурао би себи пет година власти, моћи и провизија.
Да би то урадио, Вучић злоупотребљава све што може: службени положај, државне институције, полицију, правосуђе, медије, тајкуне, па и марионете из других странака. Опет, узалуд, није му кренуло како се надао.
– Савладао сам хаос, у државу сам вратио ред, јако повећао производњу у свим областима…Успео сам да обезбедим нове послове за незапослене, чије су нам невоље тако дирале срца. Не само да сам политички ујединио нацију, већ сам је такође и поново војно наоружао – рекао је Адолф Хитлер у Рајхстагу 28. априла 1939. године.
Овог марта те тезе, до последњег детаља, понавља Александар Вучић. У том стилу српски фирер је приредио прва три предизборна спота. Првим, у коме он спасава турбулентни српски авион, покушао је да застраши бираче – ко не гласа за њега ризикује пад и смрт. Другим, у коме нестрпљива породица жели да што пре једе хлеб, Вучић глађу прети свима који се усуде да примете да рерна није ни укључена. У трећем, педерском, заблистао је као никад пре.
Лажи из тог спота разоткрио је портали „Истиномер”. За шанком, са чашом пива, Вучић је сину Весне Ривас објаснио да је „отворио 130.000 нових радних места”. Према подацима Националне службе за запошљавање, које цитира „Истиномер”, за последњих пет година у Србији је забележено 40.000 мање незапослених. Републички завод за статистику бележи веће промене, али на основу питања – да ли си у прошлој недељи радио макар један сат и за то зарадио нешто у новцу или натури. Одлично трик питање, којим се сакрива истина. Незапослени грађанин, који је на бувљаку у бесцење продавао књиге, намештај или било шта, по тој статистици добио је посао захваљујући Вучићу. Колико је брутална лаж у питању показују и подаци према којима није порасла уплата пореза и доприноса, па и лична потрошња.
– Успели смо да сачувамо железару и више од 5.000 радних места – лаже Вучић даље.
Успех је остварио 18. априла прошле године, шест дана пред ванредне парламентарне изборе, кад је кинески „Хестил” за 46 милиона евра купио смедеревски посрнули гигант. Пре Кинеза, паметни Вучић је за оживљавање железаре ангажовао ХПК Инжењеринг, чије руководство је за годину дана направило губитак од 144,76 милиона евра, за шта ће кад-тад неко морати да одговара.
Иако Вучић тврди да је отворио 55 нових фабрика, није тешко открити истину. Министарство привреде је објавило податке за период од 1. јануара 2014. до 31. децембра 2016, из којих се види да је потписан 41 уговор са страним инвеститорима, које је власт субвенционисала с укупно 193.921.019 евра. У том периоду у АПР-у је регистровано 20 нових компанија, што значи да су преостале субвенције додељене раније отвореним фирмама.
Пред изборе 2016. обећавао је да ће обновити или изградити хиљаду нових школа, болница и амбуланти. У овој тужној реклами слагао је да је реконструисано 360 таквих објеката, иако званични подаци тврде да је реч о 187.
С обзиром на све лажи, логично је претпоставити да нема искрености ни у његовом девојачком осмеху којим, на крају спота, одговара на прозивку „Вучићу педеру”. Но, то је већ друга тема, значајна колико и она о његовом микро-пенису, којом се баве микро-Марић и микро-Вучићевић.
С правим стањем Вучић се суочио 12. марта. Положио је венац Зорану Ђинђићу, кога је раније називао највећим криминалцем у Србији и губом коју треба истребити, па је отишао у кабинет, где су га чекали резултати последњег истраживања јавности. Имао је шта да види. У првих десет дана кампање рејтинг му је са 38% пао за три процента, а подршка Дачића, Кркобабића, Љајића, Драшковића, Пастора, Палме, Вулина, Карића и осталих трабаната донела је само шест одсто потенцијалних гласова. Дакле, да су тог дана одржани председнички избори, Вучић би освојио укупно 41 одсто.
Није познато да ли је страдала нека квака на вратима или су лекови брзо деловали, углавном Вучић се суочио с најавом катастрофе и то није спортски поднео. После првог шока, кад је одлелекао над судбином, донео је крупне одлуке.
За неуспешну кампању није окривио вољеног себе, него израелску маркетиншку агенцију. „Схавив Стратегy & Цампаигнс” водила је кампање клијената у САД, Великој Британији, Кенији, Египту, Малезији, Тајланду, Украјини, Молдавији, Литванији, Румунији, Бугарској, Хрватској и Србији, а за неке од њих добијала је најзначајније међународне награде. Ипак, „Схавив” није испунио Вучићева очекивања. У бесу, он је тешким речима сарадницима објаснио да више не жели да га трпају у рекламе за пиво или Вегету. Хоће нешто много боље, јаче и брже. Другим речима, нешто прљаво и агресивно, да више личи на њега.
Зато је одмах одредио главну мету – Вука Јеремића.
– Србија је почела да поприма обрисе криминалне структуре. Барони ове власти Андреј Вучић, Никола Петровић и Беба Поповић вуку Србију на дно – изјавио је Јеремић.
Погодио је где највише боли, у врх пирамиде Вучићевог зла. Напредњачки ботови су експресно кренули у хајку. У стилу свог вође, онолико тужног сваки пут кад му неко помене породицу, Јеремића су покушали да компромитују подругљивим надимком „ага”, којим асоцирају на муслиманско порекло његовог деде Хамдије Поздерца.
– Предак Јеремића је био Мурат ага Поздерац. Чувени јунак – написао је Марјан Ристичевић, чиме је покренута лавина увреда на „агу” Вука Јеремића.
Наравно, ниједном напредњаку није било дегутантно да противкандидата напада због националне и верске припадности, ако ни због чега другог, а оно због чињенице да је Вучићев деда 1941. прешао у католичанство. О Фахрији Муслиуу да се не говори, бар док се не утврди парцијални ДНК. Поред тога, не сметају им ни коалициони партнери и саучесници у злочиначкој власти Расим Љајић и муфтија Муамер Зукорлић.
Колико је Вучићу значајна компромитација Јеремића показује и то што се укључила и његова бивша супруга Ксенија. Рафалном паљбом на Твитеру Јеремића је назвала неписменом кукавицом, која не сме да се супротстави ни „обичној жени с овим презименом”, а камоли самом Вучићу. Јеремићеве симпатизере назвала је „лоше дресираним псима”. У налету страсти, острвила се и на магазин „Таблоид”, љута што је редакција јавно подржала Јеремићеву кандидатуру.
Вучића и Ксенију Првовенчану треба разумети, страх човеку каља образ често. А, њихов страх је оправдан. Од победе у првом кругу, како сада изгледа, нема ништа. А у другом, ето „аге” да предводи референдум против диктатуре. Кад год се тога сети, Вучићу позли. Како и не би, кад је у свом генијалном уму смислио одличан план за тоталну окупацију Србије, а сад му се испречио неко без странке, без логистике и тајкунских донација, али с јаким ставовима и храброшћу да каже истину о тиранину и његовој свити.
У истом смеру, против Вучића, гурају Саша Радуловић и Бошко Обрадовић. Иако немају шансе за пролаз у други круг, имају одлучност да, сваки на свој начин, износе истину о напредњачкој пошасти. Радуловић и његови сарадници покушавају да раскринкају и спрече све Вучићеве злоупотребе и кршење изборне процедуре. С друге стране, Обрадовић је покренуо „двериликс”, акцију у којој објављује документе, снимке пресретнутих разговара и друге доказе криминалних активности режима. Поред тога, председнички кандидат Двери поставио је неколико занимљивих питања Вучићу:
– Да ли лично познаје Станка Цанета Суботића? Да ли се са њим сусрео у париском хотелу „Риц” 2007. године? Да ли је Станко Суботић главни финансијер СНС од оснивања и да ли је заузврат добио ослобођење од свих оптужби пред српским судовима? Да ли Вучић познаје Ненада Ковача, званог Неша Роминг? Одакле га познаје и каква је природа њиховог односа? Да ли је Синиша Мали био један од најближих пословних сарадника Дарка Шарића и Станка Суботића? Шта је добијено за ослобађање Млађана Динкићаи Богољуба Карића од свих оптужби? Да ли службе државне безбедности располажу са више милиона снимљених телефонских разговора и видео материјала, који јасно указују на умешаност врха власти ДС-а и СНС-а у криминалне активности прања новца и друга кривична дела?
Наравно, диктатор на та питања неће одговорити пре него што буде транспортован с власти на оптуженичку клупу. Док се то не деси, јавност има право да зна шта се све ставља на терет актуелном господару.
Вучић се не плаши истине, мисли да су његове лажи уверљивије. Зато са својом булументом шпарта Србијом и понавља мантру о својим непостојећим успесима. У државним лимузинама, о трошку свих грађана, возе се његове марионете, а у аутобусима пратећи сендвичарски оркестар, задужен за певање и аплаудирање. Како изгледа турнеја напредњачког путујућег циркуса најбоље илуструје податак да су се на паркингу у Суботици, после митинга, сударила два аутобуса, а том приликом је повређено 48 Врањанаца и 26 Јагодинаца. Такође, на митингу у Младеновцу забележен је дирљив сусрет два рођака, један је из Бечеја, други из Ниша.
Напредњачка сиротиња, која за хиљаду динара, сендвич и сок, путује с краја на крај Србије, овацијама поздравља Богољуба Карића, за кога је Вучић тврдио да је „највећа лопужа у историји Србије”; Дачића, за кога је Вучић тврдио да је „најпокваренији преварант” и „лопов с рукама и главом у коферу”; Расима Љајића, чије хапшење је Вучић захтевао због срамне читуље Алији Изетбеговићу; о Вулину не треба трошити речи.
– Сви, сви смо за Вучића! Хајде, јаче, јаче… Да Вучић види и чује како га подржавамо – на сваком митингу галами Драган Марковић Палма.
Још енергичније некад се обрачунавао с Вучићем у Скупштини Србије.
– Господин Вучић никада ништа у животу није радио. Када је ушао у владу 1998, одмах је добио стан од два ара. Па, како вас није срамота од српског народа са Косова. И ви сада причате о поштењу, господине Вучићу. На телевизији „Палма плус” били сте гост више од 50 пута. Кад сте дошли, одушевили сте се како то ради, да је то најбоља кућа, па сте довели вашег оца, брата и жену, да виде како се то ради у „Палма плус”. Одушевили сте се. Глупо је да причам колико немате појма ни о чему, ништа не знате о животу, господине Вучић. Била је вечера и дошла је проја која се спрема у оном плеху за ролат, и Вучић каже: „Јао, види како је леп колач”. Славе ми, ако лажем. Он није знао како изгледа проја. Он и његова партија су урнисали Србију – рекао је Палма 20. фебруара 2002.
Вучић му у реплици није остао дужан:
– Овде један примерак говори шта је ко радио у животу. Најпре, за разлику од њега, завршио сам школу са највећим успехом, завршио факултет са највишим оценама, а он је факултет видео само на фотографијама и разгледницама „Поздрав из Београда”. Можете да мислите који људи носе надимак Палма. Ја немам ауто, али ви имате, јер десет година препродајте угаљ. Не може Ресавица сама са Војском да закључи уговор, него ћете ви као посредник да закључујете уговор и зато можете да имате онолике паре и зато можете у најскупљим џиповима да се возите. Немојте ви, који сте најгори криминалци у Србији, да говорите некоме о поштењу. Не плашим се ваших кик-боксера, не плашим се оружја и прича ко је коме фалсификовао тестамент и ко је узео богатство. Бедниче један, не лажи. Ваш прстен вреди више него што вреде нечији аутомобили, више него што вреде нечије куће. Како сте то зарадили. Брините се за свог Зорана Ђинђића, завршићете на истом месту и на исти начин као што ће завршити Зоран Ђинђић!
„Бедник” Палма није завршио као Ђинђић, али његов кик-боксер је пре неки дан освојио турнир у Јагодини и победнички појас свечано поклонио Вучићу.
Где су бедни лажови, ту је и Војислав Шешељ. Као некад Титу и Слоби, јавно је обећао подршку Вучићу чак и ако га победи на председничким изборима.
– Кад будем изабран за председника Републике, убедићу ја Вучића да остане премијер до следећих парламентарних избора. Србија не сме ући у кризу – написао је лидер радикалне фракције напредњачког картела.
Реалан живот показује да Србија неће изаћи из кризе док с политичке сцене не оду Вучић и сви његови паразити. Прва прилика биће у априлу. Постоји могућност да она буде пропуштена, услед неспремности опозиције да се уједини. То би само накратко одложило Вучићеву неизбежну пропаст, коју је сам изабрао оног тренутка кад се одлучио на кандидатуру.
Много хтео, много започео и на првом кораку стао. Успео је да елиминише Николића, а и то само привремено. Ако победи на председничким изборима, Вучић ће изгубити утицај на свој страначки картел. Понижени Николић, чим се врати у врх СНС-а, неће губити време, одмах ће кренути у осветнички поход. Подржаће га сви које је Вучић годинама лагао, варао и шиканирао. Дакле, већина функционера и спонзора. Они једва чекају прилику да вођи утерају дуг. С друге стране, Вучић нема на кога да се ослони. Његова књига је спала на два слова, бату Андреја, који је заузет пословним комбинацијама, и првоборца Горана Веселиновића, ограниченог по свим линијама. На све остале Вучић може да се ослони колико и они на њега, значи 0:0. Кад пригусти, сви ће се понашати као он, гледаће само лични интерес и тражиће начин да избегну одговорност за све што су радили под његовом командом.
Неспособан да планира два-три потеза унапред, условљен властитим карактером, Вучић не уме и не може да заустави хаос у странци. Све опције су лоше по њега. Ако опет уцени и изигра Николића, па на место председника СНС-а постави Небојшу Стефановића, превариће се. Без обзира на улогу роботизованог послушника, коју Доктор годинама игра, он о Вучићу мисли исто што и сви нормални грађани Србије. Иста оцена вреди и за Николу Селаковића, Братислава Гашића, Марију Обрадовић или Мају Гојковић.
Још већа мука га је снашла око избора будућег премијера. Кад би Зорана Михајловић ушла у кабинет у Немањиној 11, штиклом би заглавила врата и, онако аутономна, одлучна и енергична преузела би све полуге власти. Док би рекао „Савамала”, Вучићев утицај би био сведен на протоколарни ниво. Чак и да није исцрпљен здравственим и породичним проблемима и Душан Вујовић није прихватљив. Колико год изгледало да слепо прати Вучића, познато је да су његове газде далеко, преко Атлантика.
Уверен да је много паметан, Вучић је премијерско место обећао Ивици Дачићу. Кад је добио бланко подршку за председничку кандидатуру, обавестио је лидера социјалиста да су се ствари закомпликовале, Николић затеже, па неће моћи да испуни обећање. По обичају, једну лаж затрпава другом. Но, њих двојица, Вучић и Дачић, добро се знају, варају један другог две и по деценије, све на штету државе и грађана. Тако и сада, Вучић зна да не сме Дачићу да препусти власт, то би пореметило равнотежу страха, па би, пре или касније, дошло до сукоба који би се завршио одласком у Забелу једног од њих. Не Дачића.
Вучић, зна се, може дуже да издржи под водом него да не слаже. И, опет џабе. Колико год се преко својих медија упињао да докаже како се у Србији, под његовим режимом, живи боље, грађани све знају, истину боље виде у свом фрижидеру него у његовим рекламама. Узалуд се, као идол Адолф, хвали наоружањем, руски половни Мигови не мажу се на хлеб. Таквим преварама Вучић успева само у уједињавању нације. Против себе. Узалуд се хвали и пријатељством са страним државницима. Сав поносан, отишао је на рапорт код Ангеле Меркел. Добио је последњу опомену пред искључење, али српској јавности је то представио као свој велики успех. Исто је урадио и Борис Тадић десет дана пред пораза на председничким изборима 2012., кад се сликао с Меркеловом.
Моћи ће да се слика и 2. априла, кад грађани докажу да су се пробудили из колективне амнезије. Излазак из кошмара заказан је за Ускрс, 16. априла, кад ће грађани добити прилику да се извуку из Вучићеве патологије и сами преузму одговорност за своју будућност. Дан после, почеће бежанија из напредњачког картела, диктатор ће остати сам, с јаким седативима и списком адвоката, који ће имати немогућу мисију да га одбране од истине. На референдуму, у другом кругу председничких избора, Србија ће се одлучити да ли жели нормалан живот или поремећеног господара. Лак избор.
НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702
А 1. РИК није надлежан за изборе
Да би спречио већу излазност бирача, која би повећала шансе за други круг председничких избора, Александар Вучић је смислио превару с нотарима. Трик је успео, то потврђује и пример Саше Рудића, председника Народне радничке партије, који је прикупио потписе, али онемогућен је да их овери код јавних бележника.
– Потписе за кандидатуру скупио сам на време, у понедељак, 6. марта, тражио сам пријем код нотара, али до петка нисам добио ниједан термин. Одбијали су нас, између осталих, у канцеларијама Владана Радикића и Наташе Говедарице. Због тога смо поднели приговор Републичкој изборној комисији, која је, два дана касније, донела решење којим га је одбацила с невероватним образложењем да „није надлежна”. Републичка изборна комисија се прогласила ненадлежном за изборе, то је могуће само у Вучићевој Србији – каже Рудић.
Он је уложио жалбу Управном суду, али од тога неће имати никакву корист, пошто је РИК већ прогласио листу председничких кандидата и на тај начин онемогућих грађане Србије да искористе своје основно демократско право да бирају и буду бирани.
Предраг Поповић,Таблоид
