„Kада видим Беч пада ми на памет Сузy Ф.„, каже стара песма. Kада видим Сребреницу, пада ми на памет велеиздаја Сузy В. Добро знамо да је Сузана Васиљевић госпођа која је задужена да Александру Вучићу мења пелена, и да га шутира док се овај ваља по поду. Псује му мајку и шутира га да устане. Тачније, ради као његова саветница.
Ипак, оно што мало народа зна у Србији зна, јер због спиновања медија овде нам памћење траје три дана је то да је поменута госпођа Васиљевић, снимила филм о Сребреници у којем је признала Геноцид.
– Било је ужасно тешко. Сама чињеница да као београдска екипа идемо снимати филм о Сребреници ми је представљала проблем. Требало је да, с мојим чистим београдским акцентом, назовем Удружење жена Сребренице и Жепе и да их питам да ли би за србијански медиј причале о томе како су им Срби побили све живо. Мислила сам да ћемо наићи на зид, али већ након првог разговора, који је за мене био најмучнији дио посла, схватила сам да ће нам те жене изаћи у сусрет, јер без обзира што су преживјеле ту трагедију, оне и даље не мрзе никога. Мислим да је то она једноставна босанска душа која може све опростити, па и највећи злочин. Једна од њих је и у филму рекла: У Београду сам позвала народ да се одвоји од оних који нису чинили злочин и да почнемо да живимо заједно.
Оно што је најважније, филм су у Београду гледали моји пријатељи и сви од реда су плакали, што значи да сам успјела испричати причу без политичке позадине и натјерати људе да једноставно суосјећају с болом, даје изјаву госпођа Васиљевић за хтватски медиј, све транскриптован на ијекавицу, а можда је и причала ијекавицом или на србијанском, како и сама каже у овом интервјуу.
Kо у овој земљи од гласача СНС се слаже са резолуцијом да је у Сребреници почињен геноцид? Вероватно их нема, осим Гордане Чомић. А да, она није у тој странци, само је министарка у влади.
Него да се вратимо на тему. „Сребреничка сећања“, тако се зове филм који је Сузана Васиљевић снимила, а који је готово немогуће пронаћи на интернету од када се докопала власти, вероватно је УДБА уцењује са тим филмом па мора да клима главом и ради све што јој се каже.
– У Србији постоје људи који нису знали јер нису хтјели да знају, одбијали су прихватити чињенице, јер када не примјећујеш проблем имаш дојам да га и нема. У другу групу спадају они који укључе први програм РТС-а, сједе и гледају и РТС каже да Насер Орић убија људе у Сребреници и они вјерују, јер никада нису чули ништа друго. Телевизија је била једини медиј, а она је наравно била у рукама Слободана Милошевића. Kада се данас прича о томе, ови који су одбијали знати као да доживљавају неку врсту кајања што нису знали, док ови други и даље одбијају зато што им је тешко да након петнаест година свог живота којег су уложили у Милошевића сада кажу „па ми смо се зезнули“, одговара Сузана Васиљевић Фералу.
Признаћете, не би било пријатно када би се појавила информација у јавност да је саветница председника учинила велеиздају према свом народу, али и својим гласачима. Са страхом и зебњом можемо помислити ако је она била спремна на чин велеиздаје, да ли ће наговарати и председника Србије, као његова саветница да и он учини исто? Например, да призна тзв. Kосово за државу?
Ипак Славија Инфо је ту да вас подсети какви монструми и нељуди управљају животима нас и наше деце, због каквих монстурма испаштамо у овој земљи од када се родимо па док не умремо, упркос томе што смо патриоте и што волимо ову земљу. Побунимо се против диктатуре тиранина, неће нас бити уколико наставимо да не реагујемо.
У наставку редакција портала и канала Славија Инфо вам оставља читав интервју који је изашао у октобру 2005. године за часопис Ферал.
РАТ ПРОТИВ ЗАБОРАВА
Барбара МАЈСТОРОВИЋ-ИВЕЗИЋ
27. листопада, 2005.
„Требало је да, с мојим чистим београдским акцентом, назовем Удружење жена Сребренице и Жепе и да их питам да ли би за србијански медиј причале о томе како су им Срби побили све живо. Мислила сам да ћемо наићи на зид, али већ након првог разговора, схватила сам да ће нам те жене изаћи у сусрет, јер оне и даље не мрзе никога. Мислим да је то она једноставна босанска душа која може све опростити, па и највећи злочин“, каже Сузана Васиљевић
На прошлотједном Загреб Филм Фестивалу приказан је документарни филм „Сребреничка сјећања“ србијанске редатељице Сузане Васиљевић. Ријеч је о потресном филму у којем је сребреничка трагедија испричана кроз особне приче четирију жена које су остале без својих синова, мужева, браће… Ауторица филма долази из Београда гђе од 1994. ради као продуцентица за ББЦ-ијев документарни програм. С групом пријатеља основала је властиту продуцентску кућу „ДВС Инфоцус Балканс“ с којом је реализирала овај филм, као и прошлогодишњи „Пут у беспуће“ у којем се позабавила убојством Ивана Стамболића.
– Одакле мотивација за снимање филма о Сребреници?
– Постојала је емотивна веза између мене и тог града, јер је мој отац правио хидроцентралу у Зворнику близу Сребренице и ја сам као дијете провела тамо доста времена, долазила бих викендом с родитељима, а пошто сам с дванаест година остала без оца, то су ми, заправо, најљепша сјећања. Kако сам радећи за стране медије прошла доста ратишта и углавном знала што се догађа у Сребреници, а и другђе, осјећала сам потребу да то пренесем људима око себе који из разних разлога нису имали појма о томе што се догађа око њих. Хтјела сам да причу испричају жене које су проживјеле трагедију, без новинара и коментара, јер мислим да ће особно свједочанство највише ђеловати на људе који то буду гледали. Свака жена у Србији може се виђети у улози те мајке, може се поистовјетити с било којом од њих и стварно бити погођена њиховом патњом. Kада видиш жену која копа по врећицама и тражи посмртне остатке свог сина, знаш да то не може бити глума и не може да те не погоди.
– Kако је протекао рад на филму?
– Било је ужасно тешко. Сама чињеница да као београдска екипа идемо снимати филм о Сребреници ми је представљала проблем. Требало је да, с мојим чистим београдским акцентом, назовем Удружење жена Сребренице и Жепе и да их питам да ли би за србијански медиј причале о томе како су им Срби побили све живо. Мислила сам да ћемо наићи на зид, али већ након првог разговора, који је за мене био најмучнији дио посла, схватила сам да ће нам те жене изаћи у сусрет, јер без обзира што су преживјеле ту трагедију, оне и даље не мрзе никога. Мислим да је то она једноставна босанска душа која може све опростити, па и највећи злочин. Једна од њих је и у филму рекла: У Београду сам позвала народ да се одвоји од оних који нису чинили злочин и да почнемо да живимо заједно.
Оно што је најважније, филм су у Београду гледали моји пријатељи и сви од реда су плакали, што значи да сам успјела испричати причу без политичке позадине и натјерати људе да једноставно суосјећају с болом.
Одбијање истине
– Мислите да људи у Србији заиста не знају што се догодило у Сребреници?
– У Србији постоје људи који нису знали јер нису хтјели да знају, одбијали су прихватити чињенице, јер када не примјећујеш проблем имаш дојам да га и нема. У другу групу спадају они који укључе први програм РТС-а, сједе и гледају и РТС каже да Насер Орић убија људе у Сребреници и они вјерују, јер никада нису чули ништа друго. Телевизија је била једини медиј, а она је наравно била у рукама Слободана Милошевића. Kада се данас прича о томе, ови који су одбијали знати као да доживљавају неку врсту кајања што нису знали, док ови други и даље одбијају зато што им је тешко да након петнаест година свог живота којег су уложили у Милошевића сада кажу „па ми смо се зезнули“.
Ова Сузана је окупаторска запосленица. Ради за БиБиСи енглеску државну телевизију. Вучићу бира одела, поправља фризуру пише говоре. Она га води. Вучић ради за Хазаре банкаре паразите којима је легло у Лондону и Швицарској.