Којом брзином Вучићев режим убија Србију (и којом брзином она изумире), ускоро неће имати ко да ради робовске послове за стране израбљиваче које он овде доводи. А за ликвидацију оних најстаријих, којима је радни век прошао, побринуо се он лично. Наиме, неће бити никакво чудо да Вучић ускоро озакони “лапот”, древни српски обичај кад су млађи припадници породице убијали старије од 60 година, који више нису могли да привређују. Стегнута у каишеве његове лудачке кошуље, Србија је почела убрзано да изумире. “Вођин” режим се свим силама труди да загорча живот младим брачним паровима, породиљама и тек рођеној деци. Читав криминални систем је смишљен да Србија буде скраћена, не само територијално, него и демографски. Да буде што мања и да, по могућности, што пре нестане са мапе.
Ни трагична слика изумирања у Србији, на коју указују подаци надлежних европских институција, ни сви домаћи јавно доступни подаци о убрзаном нестајању народа, нису довољни да владајући режим схвати за озбиљно евидентну демографску катастрофу. Уместо тога, Вучићева мафија живи и ради тако као да после њих не треба да буде ни Срба ни Србије која убрзано и незадрживо нестаје губећи сваке године по један град од 50.000 становника. Око 30.000 њих умре од неизлечивих болести или старости, а приближно 20.000 се заувек одсели одавде.
Према једном испитивању са почетка прошле године, чије је резултате објавила немачка новинска агенција „Дојче Wеле”, Србија је прва у Европи по броју самоубистава. Сваког дана просечно четири особе у Србији себи одузму живот. То је чак 12 пута више него у суседној Босни и Херцеговини или Црној Гори, где се просечно једно самоубиство догоди сваки трећи дан.
Светска здравствена организација (WХО) је крајем прошле године објавила резултате својих истраживања према којима је просечан број самоубистава у Србији на годишњем нивоу гори него у истраживању које је објавила агенција „Дојче Wеле”! Наиме, у Србији се годишње убије око 2.000 људи и тај број стално расте.
Застрашујуће звучи и чињеница да је само у прва четири месеца ове године, број самоубистава деце млађе од 14 година, достигао ниво самоубистава у целој прошлој години. Овакву слику земље где деца врше самоубиства због беде, безнађа и егзистенцијалних страхова које преживљавају заједно са својим родитељима, немогуће је видети у српским медијима.
Чему имају да се надају млади у Србији данас? Све мање њих има новца да се школује, а и ниво образовања је толико низак да је све теже са овдашњим дипломама наћи одговарајући посао у свету. Да раде у земљи млади ионако немају никакву вољу, јер нити верују да ће наћи посао, нити очекују да буду одговарајуће плаћени. Сиромаштво, бесперспективност и распад традиционалних породичних веза доводе људе у очај из кога многи излаз траже у самоубиству. Многима је живот под терором данашњег режима такав, да ни смрт не изгледа тако лоше.
У таквој безизлазној ситуацији, сваки лош догађај (као што је губитак посла, болест или смрт блиске особе и слично) може да постане подстицај да човек дигне руку на себе. Такође, ту је и стална борба за голо преживљавање која је разорила породице. У таквом паклу, већина њих више није у стању да на време примете симптоме предстојећег самоубиства. Оно се само “деси”.
На жалост, под притиском застрашујуће масовне хипнозе преко медија, многи не могу да схвате реалну слику свог живота и онога што нас неминовно очекује у блиској будућности. Код оних који се суоче са губитком посла, прихода, распада породице услед беде и свега што након тога следи, самоубиство је често једино решење.
Један од главних разлога зашто се у Србији рађа све мање деце је и тај што су родитељи свесни да немају могућности да деци пруже ни оно најосновније. Због тога, у прекидима трудноћа, Србија изгуби још један град од 30 хиљада људи годишње.
Истраживања УНИЦЕФА показује да је и смртност новорођенчади у Србији такође скоро највећа на свету. Тако, на пример, смртност тек рођених, на светском нивоу износи пет одсто, у Европској унији 4,1 одсто. У Србији је 6,2 одсто.
Најчешћи узрок смртности новорођенчади у Србији су болести које могу да се лече. Проблем је, међутим, како указује УНИЦЕФ, што је у Србији здравствени систем лоше организован. Док је у неким крајевима ниво медицинске покривености на колико-толико задовољавајућем нивоу, у другима је катастрофалан. У чак пет округа у Србији УНИЦЕФ је у својим истраживањима констатовао изузетно лошу медицинску покривеност. Труднице и мајке са малом децом морају далеко да путују до најближе здравствене установе, или здравствене установе немају довољно или уопште квалитетних стручњака, односно медицинских апарата. Због свега тога сваке године у Србији умре просечно 400 беба, а ситуација ће у наредним годинама постати још гора, јер ће се смањивати ниво здравствене заштите. Узгред, Србија је вероватно једина држава у цивилизованом свету где се држава труди свим силама да загорча живот породиљама и тек рођеној деци. Тако је ПДВ на пелене и комплетну опрему за новорођенчад, раван акцизама за алкохол и дуван!
Огромну стопу смртности прати и масовни одлазак медицинских радника, пре свега врхунских лекара специјалиста, али и другог медицинског особља у иностранство. Већ данас се поставља питање: ко ће нас лечити за неколико година? У 2014. и 2015. години, по 1.000 младих лекара је напустило Србију. Старост и умирање такође су проблем медицинских радника.
Запањујуће звучи податак да у Србији има чак 5.520 лекара старијих од 60 година. Оних који су старости од 50 до 60 година је 9.042, али млађих од 30 је свега 880! Србија данас нема више ни једног неурохирурга, радиолога, инфектолога, офтамолога и оториноларинголога млађег од 30 година! За само пет година остаћемо и без педијатара и хирурга нове генерације, јер ће смртност или одлазак у пензију учинити своје.
Колико је Вучићева криминална камарила огрезла у патолошкој мржњи према свакоме ко овде хоће да живи и ствара, говори и једна изјава одлазећег министра просвете, Срђана Вербића, дата на прошлогодишњој трибини “Зашто (не)одлазимо из Србије”. Том приликом је бахато рекао, како одлазак младих стручњака из Србије није усамљен случај у свету, па је цинично додао: “…Па, одлазе и стручњаци из Швајцарске”. Али, из Србије нико не одлази, из Србије сви беже главом без обзира, управо због оваквих саможивих егоманијака, попут Вербића и њему сличних.
Немаштина је, међутим, најтежа болест од које болују грађани Србије, а за њу немају лек ни сами лекари на граници егзистенције.
Службени гласник РС број 5/16 објавио је невероватну лаж, да је просечна бруто плата у децембру 2015. године износила 70.763 динара, а нето 51.485 динара! Према Гласнику 15/16, просечна зарада у јануару 2016. године, износила је 55.763 динара бруто, односно 40.443 динара нето.
Ипак, неки други извори говоре нешто сасвим различито…Наиме, према извештају Централног регистра обавезног социјалног осигурања (ЦРОСО), званичне Владине институције, највиша просечна плата у Србији у јануару ове године износила је само 25.235 динара! Пензионери који су пензионо уплаћивали као самостално запослени, добијали су у јануару просечно 23.840 динара, а пољопривредници јадних 10.468 динара. У фебруару је ситуација била још гора: запослени су добијали 25.226, самосталне делатности 23.813, а пољопривредници 10.473 динара.
Како ови подаци никако нису одговарали Вучићевој тврдњи да “напредујемо највећом стопом у Европи”, ЦРОСО је у току предизборне кампање обуставио објављивање ових података, да не би узнемирио бираче пред републичке изборе.
У првих месец дана ове године, захваљујући “успешним” реформама Александра Вучића и његовог кабинета, бруто плата у Србији пала на ниво нето плате из претходног периода. А, трошкови живота порасли за више од 30 одсто! Истовремено, дошло је до наглог пораста породичног насиља, и, наравно, самоубистава.
Без обзира шта прича власт, ситуација по пензионере биће у најскоријој будућности још гора. У оквиру мера штедње, које је Влада преузела у оквиру аранжмана са ММФ-ом, удео пензија у бруто домаћем производу (БДП) мораће у наредних годину дана још да се смањи са садашњих 12,6 одсто (просек у ЕУ је 13,3) на само 11 одсто. Уплате из републичког буџета у ПИО фонд ионако падају из године у годину. Ако се овај тренд настави садашњим темпом, 2020. ће ПИО фонд субвенционисати буџет, а не обрнуто!
Шта може да купи несрећник који живи од просечне пољопривредне пензије? Он само за основне комуналије мора да да целу пензију, па и даље да живи у страху од приватних извршитеља, јер су месечни трошкови далеко изнад његових примања.
Ни осталим пензионерима, као ни запосленима, није много боље, јер минимална потрошачка корпа из дана у дан постаје све скупља, а о просечној потрошачкој корпи обичан човек у Србији може само да сања.
Министарство трговине је објавило податке за фебруар (за март и април их још нема), према којима је у том месецу просечна потрошачка корпа коштала 67.150,62 динара, два и по пута више од просечне плате у Србији. Са просечном пензијом немогуће је физички преживети, чак и тамо где има домаћинстава са две пензије.
Колика је беда завладала Србијом, види се и из најновијег извештаја Републичког завода за статистику, на основу кога је у последњих девет година просечна годишња потрошња хлеба по глави становника са 101,8 килограма опала на само 83 килограма, што значи да грађани дневно имају пара тек за нешто више од 250 грама ове основне животне намирнице. Наравно, ситуација је знатно гора, јер је овде реч о статистичком просеку који ништа не говори о драми најмање два милион људи који живе испод минимума потребног за биолошки опстанак. А, Вучић је упркос томе, спреман да удоми милион имиграната из исламских земаља и стави их на грбачу најсиротијег народа у Европи.
Због такве ситуације све је више смрти услед глади, јер на храну из народних кухиња, због обилне бирократије, право је стекло само око 35.000 грађана Србије, од којих је трећина (12.000) узраста нижег од 14 година.
Ко успе да преброди све бирократске препреке може да добије око 8.000 динара социјалне помоћи месечно, али само девет месеци годишње. Министар за социјална питања Александар Вулин, који је себе недавно частио вилом на Дедињу, сматра да гладни у Србији могу да живе три месеца у години без залогаја хране.
Дечији додатак је постао жалосна лакрдија и износи само 2.600 динара месечно. У последњих годину дана, насловне странице штампе су имале скоро свакодневне наслове попут: “…Ужас у Сурчину: Трочлана породица умрла од глади” (29. фебруар 2016.).
У Крагујевцу који сами крагујевчани зову “Долина глади”, у новембру месецу 2015. је у основној школи морала да интервенише Хитна помоћ, након што је на настави колабирала девојчица од 14 година, јер данима није имала шта да једе. Није имала ни шта да обуче, па је у школу и током зиме долази у летњој гардероби.
Преко 600.000 становника Србије живи у апсолутној беди, односно тихо умире од глади и њених последица (као што је, на пример, пад имунитета). Психијатријске установе сваког дана су приморане да отпуштају и најтеже случајеве, јер немају могућности да их хране. У болницама у Србији саветују пацијентима да оброке сами набављају, ако желе да избегну гладовање.
У већини породилишта мајке за доручак добију парче паризера и кашику киселог млека – за више се нема пара. У неким породилиштима, као што је оно у Суботици, дневни буџет за сва три оброка износи само 180 динара по породиљи. Не тако давно, шефица кухиње у том породилишту, цинично је новинарима рекла како “многи нису едуковани, па мисле да ће им са већим порцијама бити боље”. Ето нове политике српске Владе, рече један огорчени коментатор: “Гладовањем до здравља!”.
Без изгледа да се ускоро извуку из беде многи излаз траже у криминалу. Али, то је већ прича о онима који су кренули странпутицом, јер за многе другог пута и нема. Нормалан живот овде им нико не нуди.
У Србији је и сахрана најскупља у данашњој Европи. Укоп покојника у Београду кошта и до 1.000 евра, дупло више него у земљама ЕУ! Вечна “коначишта” у Београду достижу и цену од неколико десетина хиљада евра! Мртвих је све више, а простора за сахрану све мање. Али, прави пакао је ипак над земљом.
Беда, глад и безнађе често доводе до психичких проблема, односно до појачане агресивности према најближима и, по правилу, најмање заштићенима.
У 2014. години било је 27 смртних случајева везаних за насиље у породици, а 2015. је почела обарањем овог неславног рекорда. Већ у првој трећини те године било је 24 смртна случаја, а година се завршила са 32 мртве жене, убијене од стране својих партнера.
Овај тренд ће се наставити без обзира на законску регулативу, јер се у људима, који су беспомоћни против система и онога што називају судбином, нагомилава бес, који у неком тренутку мора из њих да изађе. То се, на жалост, најчешће догађа у оквиру породице, јер починилац са њом проводи највише времена.
Жртве насиља у породици нису само брачни парови, већ и њихови родитељи. Млади људи, који немају посао, а ни перспективу, незапослени, упадају у депресију која се окончава неконтролисаном агресијом од које страдају укућани. Убице и други насилници су, у највећем броју случајева, млади људи који су после оваквог злочина изгубљени за друштво. Њима следује робија, у великом броју случајева вишегодишња, на којој се неће отклонити узрок њиховог понашања.
Запањујуће је да напредњачка власт није хтела да донесе закон којим би се бар мало смањила могућност насиља у породици са смртним исходом. Посланик Демократске странке поднео је крајем новембра 2015. предлог измене закона, којом би се пријављеном за насиље у породици аутоматски одузимало ватрено оружје. Напредњачка већина у републичкој Скупштини одбила је да подржи овај предлог, само зато што је био предат од стране опозиционе партије!
А 1. Умирање од глади
Ни они који имају посао и некакву платицу коју редовно примају, немају чему да се радују. Запослени у ланцу продавница Идеа дневно на основу додатка за топли оброк добијају 13 динара. У тим продавницама обична земичка или кифла кошта 15 динара. Раније, пре обједињавања Меркатора и Идее, запослени су имали право да бесплатно узму нешто из одељења меснице, али им је било забрањено да узимају месо припремљено за купце. Морали су да узму оно које им да шеф одељења, а које је гарантовано било свеже, што оно спремно за продају није увек било. Сада морају да се задовоље са увредљиво малим додатком за топли оброк, али већина је срећна да и то добија, јер сви радници у Идеи и Меркатору примају републички минималац који им омогућује само да одлажу неминовну смрт од глади.
А 2. Ко не дигне руку на себе, убиће га држава
Сва истраживања самоубистава у Србији говоре да се она на селу најчешће дешавају вешањем, и да су разлози дубока депресија, глад, изолација и осећај напуштености. За оне који су тамо остали, живот у руралним крајевима, где нема ни прихода од пољопривреде, где је становништво скоро сасвим изумрло или се одселило у потрази за било каквим послом, више личи на земаљски пакао. Садистичком политиком према селу, власт је учинила да су многи крајеви Србије данас опустошени. Нема ни људи ни других живих створова. Пољопривредници од ове године добијају и за две трећине умањен подстицај за обрадиву земљу, тако да нико више не планира да остане на селу. Куршумлија је општина која има 100 километара дугу границу на чијој је другој страни самопрокламована република Косова. Педесетак некада насељених места дуж поменуте границе данас нема ни једног званичног становника. Многи су помрли, забележено је и доста самоубистава, али је већина њих напустила своје домове када им је власт то дискретно саветовала објашњавајући им да држава не жели да их узме у заштиту од напада „миграната” са Косова. Остављена је плодна земља која је некада хранила становнике и производила и за продају. Данас је нико више не обрађује, већ је за потребе шверца користе албански мафијаши.
А 3. Обешени за “куке милосрђа”
У Италији је недавно једна пресуда изазвала пажњу јавност. Суд је, наиме, утврдио да крађа мале количине хране из продавнице није кривично дело у случају да је починилац гладан и да не може на други начин да се прехрани. Властима у Вучићевој Србији не пада на памет да уведе сличан судски преседан, јер све више становника нема ни за најосновније намирнице. Уместо да почне да помаже народу да преживи ову кризу, власт преко својих медија бесрамно рекламира некакве „куке милосрђа” које ничу на све већем броју локација у Београду. На њима они који могу остављају непотрошену храну за гладне.
А 4. Ваљево: покренута истрага због несталог новца из донације владе Јапана за изградњу геронтолошког центра
Нема пара, има умирања
Због очигледне пљачке новца из донације владе Јапана за изградњу геронтолошког центра у Ваљеву, многи од старих и немоћних лица којима је овај објекат преко потребан, неће дочекати његово отварање
Н. Шутуљић
Покренута је истрага у вези донације Владе Јапана која је требала да обезбеди изградњу Геронтолошког центра у Ваљеву. Државне институције месецима су надлежност пребацивале једна на другу и случај је на крају препуштен Вишем јавном тужилаштву у Београду. Детаљи истраге тренутно нису познати, односно не зна се да ли је и ко је проневерио део новца добијеног од Владе Јапана, нити који износ је у питању. Донација у износу од 2,5милиона евра требала је да обезбеди комплетну изградњу објекта и радови су почели у првој половини 2009. године.
Радови су годинама обустављани и настављани у зависности од прилива новца, а средства су повремено издвајана из државне и градске касе. Упркос улагањима и обећањима власти – локалних и републичких, бивших и садашњих, недовршеној згради Дома за старе не може да се приђе од корова.
Политичари су повремено обећавали да ће Геронтолошки центар прве станаре примити „крајем текуће или почетком наредне године”. Спомињао се и значај таквог објекта, у коме би стари и немоћни имали смештај, а медицински и социјални радници сигуран посао, што би утицало на смањење незапослености у граду на Колубари. Међутим, још увек нема ништа ни од усељења, ни од запослења. Бивши министар рада и социјалне политике Александар Вулин оценио је да је 2,5 милиона евра сасвим довољно новца за комплетну изградњу објекта. Он је и сам поставио питање да ли је сав новац потрошен на изградњу објекта и ко је одговоран за то.
Некадашњи виши јавни тужилац у Ваљеву Миодраг Плазинић прошле године покренуо је истрагу у вези изградње Дома за старе и потрошеног дела донације Владе Јапана. Предмет је убрзо прослеђен Тужилаштву за организовани криминал у Београду, али та институција крајем 2015. године враћа документацију ВЈТ у Ваљеву, јер сматра да та институција над тим има надлежност.
Ни садашњи виши јавни тужилац Драгана Марковић није могла да нам пружи информацију, уз образложење да је донацију Владе Јапана обезбедио Београд и да је због тога предмет прослеђен Вишем јавном тужилаштву у главном граду.
ВЈТ у Београду одбија да пружи информације о проневереном новцу, неслагању цифара у документацији, као и да ли су и против кога поднете кривичне пријаве уз објашњење да би “достављањем списа предмета било угрожено вођење предистражног поступка”.
Могуће је да је рано да се спомињу починиоци, али ситуација се не мења чињеницом колико новца је проневерено, односно приказаним неслагањем рачуна. Према неким проценама, за комплетну изградњу Дома за старе потребно је још око 154 милиона динара. Није познато ни када ће радови бити настављени, нити окончани. Питање је и колико ће трајати предистражне, истражне радње и судски поступак, уколико до тога дође. Сасвим је сигурно да ће први станари Геронтолошког центра морати мало дуже да чекају на усељење, а потенцијално особље на запослење.
Игор Милановић, Никола Влаховић, Таблоид
