Вучићева „велика“ војна сила

Александар Вучић је, након обиласка СДПР-овог погона „Борбени сложени системи“ у Великој Плани[i], сликајући се поред оклопног борбеног возила „Лазар 2“ у препознатљивом политикантском и предизборном заносу изјавио: „У овом тренутку смо доминанта сила у региону у овом сектору и имамо капацитета да се бранимо. Наш одговор и наша сила сувише су велики у односу на оне који би евентуално хтели да нас нападну.“

Да није у питању тако видљива измишљотина која носи озбиљне последице, ово би стварно била једна од најдуховитијих изјава премијера којима нас свакодневно обасипа последње три године. Само нам не рече који су то „они који би нас напали“ – када, како, којим снагама, са чим и где, као и на бази којих параметара и чињеница је одмерио однос снага? И како је извео закључак да смо „сувише велики“ и да смо „доминантна сила у региону“?!

И где је у свему томе „савезништво“ и достигнути ниво „сарадње“ у оквиру програма „Партнерство за мир“, а све на бази фамозне (и измишљене) тзв. војне неутралности?

Уколико је желео да нас упореди појединачно, онако, такмичарски, са БЈР Македонијом, Црном Гором, Босном и Херцеговином и евентуално Албанијом, па и некако да му поверујемо. Међутим, уколико је помислио (а није) да нас вага са Бугарском која има дупло више војника (око 50.000 професионалаца) и позамашне ефективе борбене технике, или са Румунијом чије оружане снаге су несразмерно веће и јаче, или са Мађарском и Хрватском, онда изјава коју је срочио у Великој Плани не само да је неозбиљна и демагошка, већ је из угла наведених суседа иритантна и крајње провокативна, а из нашег угла самообмањујућа и потенцијално врло непријатна и опасна.

И све то би имало каквог таквог смисла под једним условом – да наведене државе нису чврсте чланице НАТО (или на прагу уласка у исти), да нису доследни следбеници и извршиоци евроатлантске политике и њихових империјалних циљева, да немају територијалне (и остале) претензије и захтеве у односу на нас, и када би се потпуно занемарио агресорски карактер тог савеза, који смо управо (и једино) ми, Срби, осетили на својој кожи с краја 20. века. Савеза који нам на наше очи отима Косово и Метохију као примарни циљ оружане агресије из 1999.године, док онај, секундарни – даље цепање територије Србије и свођење на преткумановску државну творевину, свеопшта пљачка и разарање до нестајања након деценије ипо постпетооктобарских „реформи“ – убрзано улази у финалну фазу.

Дакле, изоставио је „фактор“ тзв. савезничког сабирања снага и борбених средстава. Баш онако како је то чинио (и даље наставља) „најпопуларнији“ министар одбране „реформисане“ Србије, Драган Шутановац, игноришући сурову историјску чињеницу, а то је,  да када су нас нападали у 20. веку (као и раније), увек су то чинили удруженим снагама. То значи – тачно је да је армија Аустрије, на пример, ту негде у равни наше Војске, али је још тачније да никада не би кренула на Србију без оружаних снага Немачке и, подразумева се, осталих католичко-протестантских снага евроатлантске солдатеске.

И како ћемо све то сабрати, делити и множити и у виду пропорције измерити однос снага, премијеру Србије?

И да ли смо такав „филм“ гледали управо 99-те, када нас је напало 19 НАТО и још 7 околних банана држава (уступајући небо, територију и све друге ефективе) на платформи јединствене освајачке политике? Уједињеном оружаном силом и свим могућим капацитетима који су стављени под јединствену команду.

Ако наведеноме додамо оно што је, потенцијално, можда и највећа опасност, позната под империјалним (лондонско-вашингтонским) еуфемизмом „међународни (исламски) теоризам“ (јер су управо њихових руку дело разноразне Ал Каиде, Исиси, Исили и слични), који се одвија према принципима и постулатима на којима су деценијама уназад извођене бројне (полу)тајне операције НАТО-а под називом „Гладио“, онда комотно можемо констатовати и демантовати премијера, да је Србија не само мета, не само да не располаже адекаватним снагама за одбрану, не само да није „доминантна сила у региону“, већ је основно питање хоће ли уопште и преживети пројектовани геополитички карамбол.

С тим у вези, сага о азилантима, о тзв. великој сеоби са блискоистичних и афричких меридијана, коју су плански изазвали „мирољубивом“ политиком управо наши НАТО „пријатељи“, долази до пуног геополитичког изражаја управо ових месеци. Или још увек има некога ко наивно верује да нам међу више десетина хиљада (и још дупло толико који тек стижу) војноспособних мушкараца, нису гурнути и они који ће се лагано, према плану и уговореним сигналима, прихватити оружја и експлозива? За ангажовање у терористичким акцијама унутар земље Србије – од југа до севера преко српске престонице која би, овај пут, могла бити и главни циљ. Управо ту се могу постићи најбољи ефекти хаоса, дестабилизације и свеопште пометње, уз велике људске жртве и материјална разарања, одакле би се нерешива криза прелила на остатак државе.

Са чиме то Вучић умирује нацију и износи како смо некаква „сила“ у региону?

Са десетак нових самоходних артиљеријских оруђа „Нора“ и још толико оклопних транспортера „Лазар 2“, које ће Војска добити (ако се то уопште и догоди) у наредних пар година? И приде са пар ремонтованих авиона и четири хеликоптера? И како мисли, без обзира што се „прославио“ у првом мандату као министар одбране, да са наведеном симболичном борбеном техником, а под потпуним мониторингом НАТО-а, увећа борбену готовост српске оружане силе, коју, без њиховог (натовског) одобрења, не сме да оснажује, жаргонски речено, „ни за јоту“? Где ће да угради наведена борбена средства када тако нешто подразумева да се мења организацијско-формацијска и тзв. материјална структура Војске Србије, што је под апсолутним патронатом Алијансе и, баш због тога, скоро па немогућа мисија?

Ево и једног интересантног примера с тим у вези или, боље рећи, доказа који ће тек испливати на светло дана, кад-тад. Мало ко је запазио да је Вучић тог дана, потенцирајући савршеност оклопног  возила „Лазар 2“, у пар наврата нагласио да је то средство опремљено митраљезом 12,7 милиметара (ваљда како последње „достигнуће“ у наоружавању транспортера, као „последња“ реч борбене технике и тсл). Зашто на том возилу није, рецимо, поред наведеног митраљеза, уграђен и лаки топ калибра 20 мм, што је иначе стандард у светским армијама и онако како је било предвиђено на основној верзији под називом „Лазар“? Уз неко од познатих противоклопних средстава, као што је модификовани ракетни систем „Маљутка“, например?

Одговор је следећи – зато што је то налог НАТО инструктора који руководе „реформисаним“ системом одбране и Војском Србије. Они су одлучили да на таквим оклопним возилима, које ће користити и Жандармерија, не сме да се налази оружје, односно оруђе, калибра изнад 12,7 мм.

Зашто?

Најпростије – зато што се нису тукли са нама, а затим нас перфидно окупирали, да би наново мучили исту муку. Једном разбијен противник мора остати у оквирима који више неће представљати никакву претњу. И бити опремљен таман толико (а то је крајње симболично), колико је њима потребно, и истовремено довољно слаб да не може да издржи неки нови њихов удар.

Наравно, у свему томе је најбитнија окупаторска логика и симболика до које и те како држе – нећемо пропасти због стотинак или више недостајућих топова калибра 20 милиметара, као што се не бисмо  њима ослободили, већ је најбитније да се зна ко је стварни газда и ко заиста одлучује о „одбрани“ и „безбедности“ Србије.

Ко ми не верује нека интервјуише британског експерта, др Амадеа Воткинса, званично специјалног саветника министра унутрашњих послова, Небојше Стефановића, задуженог за реформу МУП-а. Тачно према критеријумима и мерилима какве је применио када је, својевремено, био један од водећих реформатора Војске СЦГ и Србије. Захваљујући коме смо се ослободили „баласта“ од око 800 тенкова и пар хиљада артиљеријских оруђа већег калибра, на пример.

Шта то Александар Вучић, као актуелни окупациони намесник и настављач петооктобарског разарања Србије крије од народа и у чему је проблем?

Свестан је од почетка владавине да су бајке о тзв. помирењу нереалне, да ратна прича на Балкану није завршена и да разрачунавање у склопу велике битке тек следи, онако како му је и предочено, а то је даље дробљење Србије. Али свакако није био упознат са свим детаљима плана и сценарија који ће се неминовно одиграти. И, како то сада објаснити и предузети нешто, а да се притом ментори не наљуте? Како се безболно и под пројекцијом останка на власти бар у још једном мандату, извући из неприлика уз што мање последица које би тешко биле објашњиве бирачима? Резултанта која би по аутоматизму значила крај не само политичке, већ и сваке друге каријере.

Наравно, мисија је немогућа.

Но, из угла српског народа, Вучић је, као још једна пролазна марионетска, агентурна фигура, небитан. Битно је оно што нам оставља и оно са чим ћемо на све извеснији оружани и сваковрсни мегдан. Иако још увек то тако не изгледа зато што су медијска и сва остала спиновања, односно, колективно замајавање и обмањивање, прави психолошки рат, веома ефектни.

Мора се знати да Србија не може да се одбрани нити од агресије споља, нити од терориста и других екстремних снага изнутра (и поготову не ако се операција изводи координирано и у комбинацији са специјалним дејствима), тако што ће тврдоглаво опстајати на петооктобарској, погубној издајничкој теорији и пракси о „бројачано малој, али професионалној и технолошки модернизованој војсци“. То је онај „угаони камен“ који, једноставно, морамо да „разбијемо“ у парампарчад. У противном нема нам спаса и следи оно најгоре.

Не може Србија да се одбрани са свега шест мешовитих бригада Копнене војске, са још две ваздухопловне и једном ПВО бригадом, уз неколико пратећих мањих борбених састава ранга батаљон–чета према организацијско-формацијској структури у миру, и са још додатних осам територијалних бригада у рату (тзв. ратних јединица).

Све укупно, у миру – око 29.000 људи (генерали, официри, подофицири, војници и цивилна лица – државни и војни службеници), од чега на Министарство одбране и Генералштаб отпада скоро 7.000 припадника (бројно стање које није имао ни ССНО некадашње ЈНА!).

Копнену војску, као главни вид оружане силе, чини свега (на папиру) око 14.000 људи (у стварности је пар хиљада мање), снаге РВ и ПВО нешто преко 5.000, док је Команда за обуку (из које се у рату формира оних осам територијалних бригада), попуњена са око 3.000 припадника.

Уколико се одузме негде око 1.500 војника-професионалаца који припадају Министарству и Генералштабу по разноразним основама, на располагању нам је негде око 12.000 војника, од чега у Копненој војсци свега нешто изнад 7.000 њих. Реч је о професионалним војницима који су стварни носиоци борбених дејстава.

У рату, бројно стање садашње Војске Србије је негде око 85.000 људи. С тим што су у наведени број (који је, иначе, пренадуван) урачунати и припадници Техничког ремонтог завода у Чачку и Ваздухопловног завода „Мома Станојловић“, и других установа које су до 2007.године биле доходовне, и као такве ван организацијско-формацијске структуре оружане силе Србије.

Да подсетимо – до петог октобра и пар година након тога, бројно стање Војске Југославије у миру је било 105 хиљада људи (око 14.000 официра, приближно толико подофицира, 42.000 рочних војника, око 17.000 војника по уговору и негде око 18.000 цивилних лица).

Ратна формација те снажне Војске која се маестрално супроставила НАТО-у и одбранила земљу, бројала је око 440 хиљада људи – близу 40.000 официра, 35.000 подофицира, око 1.900 питомаца војних академија и близу 365 хиљада војника – бораца. И свако од њих је имао свој ратни распоред, јединицу, свог команданта, командире, саборце… са којима је годинама обучаван да брани родну груду од непријатеља свих боја. Како од оних споља, тако и од оних изнутра.

Располагали смо наоружањем и борбеном опремом за још око милион и по људи који су могли бити мобилисани у случају тоталног и дуготрајног рата. О јединицама Цивилне заштите и Цивилне одбране, које нису улазиле у наведене бројеве, а биле су, уз све слабости, импресивне, неком другом приликом.

„Су чим ћемо пред Милоша (или Лазара)“, премијеру Србије?

Са снагама са којима сада располажеш, не могу да се одбране ни два до три престоничка булевара.

Волео бих да грешим.

За почетак – враћај нам обавезни војни рок. Рецимо шест месеци, па макар и на тзв. општинском принципу. Да кренемо од оног најважнијег ако мислимо да преживимо.

И то не само због одбране земље (ако нам је до тога уопште и стало), већ да пре свега одбранимо ову српску (и осталу) младеж, коју интезивно губимо у ријалити „биткама“ блуда, разврата, сваковрсног примитивизма, у такмичењима „Х“ и осталих фактора, у „звездама“ разноразних ружичастих и других „грандова“…. где нам „обуку“ изводе старлете, певаљке и силни експерти за колективно полагање српске православне душе ђаволу.

Све под крилатицом – шта да се ради, Косово је далеко и изгубљено… Не схватајући да нам је Поље Косово, увелико већ ту, на праговима наших кућа.

Ја великодушно предложих. И тек ћу: што би бројни „експерти“ рекли – имам план. Иако ми је сасвим јасно да сам „пуцао“ у празно. Све би то могло и било би корисно, али, подразумева се, НАТО ментори не дозвољавају. Стегли су нам „шпанску крагну“ и не попуштају.

Је ли тако, премијеру Србије?

_______________________________

УПУТНИЦЕ:

[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-nasa-sila-je-suvise-velike-za-one-koji-bi-eventualno-da-nas-napadnu.html

Аутор: Горан Јевтовић

Извор: Фонд Стратешке Културе