На београдском Тргу Републике радикали су 29. јула 2007. организовали протест поводом хапшења Радована Караџића. На митингу се окупило више од 20.000 људи. Пред крај, кад се већ изређало двадесетак говорника, дошло је до озбиљних сукоба полиције и неколико навијачких група. У општем метежу полиција је силом растерала све окупљене, не штедећи чак ни Александра Вучића. На једној фотографији јасно се види Ранко Панић како стоји на три корака иза Вучића. На следећој, Панић је оборен на бетон а неколико униформисаних убица пребија га пендрецима, шакама и цокулама.
Тих дана „Правда“ је објавила интервјуе с претученим посланицима СРС-а Душаном Марићем и Бориславом Пелевићем, кога је гумени метак погодио у чело, као и с Вучићевим блиским сарадником Славишом Кокезом, угледним новобеоградским кафеџијом. Шта се десило с Панићем сазнао сам две недеље касније, тек кад су његова супруга и мајка дошле у редакцију и испричале да се он налази у болници, има тешке повреде унутрашњих органа. Са сузама су описивале како се Ранко пати, везан за кревет.
Позвао сам Вучића и предложио му да оде у болницу и обиђе Панића.
– Хајде сутра пре подне да организујемо ту посету. Послаћу екипу да те прати, а ти позови остале редакције. Било би добро да мало лекарима скренеш пажњу на њега, више ће да се потруде.
– Може. Нека буде сутра у 10 – одмах је пристао.
У договорено време од њега ни трага ни гласа. Послао сам му СМС, није одговорио. Добро, претпоставио сам да је упао у неку гужву, али нема везе, у посету можемо да кренемо и касније. Не сећам се зашто, али око 11 сати позвао ме Брана Простран. Успут, питао сам га где му је шеф.
– Ево га поред мене, цело јутро играмо шах – рекао је Простран.
Тражио сам да му да телефон.
– Вучићу, што ниси хтео да идеш у посету Панићу?
– Како да идем кад ме Брана побеђује, води 4:2. Ићи ћемо неком другом приликом – одговорио је уз гласан смех.
Друге прилике није било. Ранко Панић је умро од сепсе. Његов политички лидер и организатор митинга на коме је добио смртоносне повреде посветио му је пажњу тек на младеновачком гробљу, где му је, над раком, одржао дирљив говор. Сахрана се још није завршила, Вучић ме позвао телефоном.
– Молим те, обрати пажњу на репортажу с гробља, много ми је значајна. Видео сам твог новинара, надам се да ће добро написати текст, али ти га прочитај и обавезно напиши све шта је рекла Ранкова мајка Смиља. Проклињала је Дачића, то можеш да ставиш у наслов, а нагласила је да сад, кад је остала без Ранка, ипак има новог сина, мене – рекао је Вучић.
Кад сам добио текст на редактуру у њему није било цитата изјаве маме Смиље о усвојењу сина Александра. Новинар је тврдио да то несрећна жена није изговорила.
Исти Вучић, који због шаха није имао времена да посети партијског друга на самрти, зарад јефтине, али крваве, пропаганде фалсификовао је изјаву мајке над синовљевим ковчегом. Мртвог Ранка Панића је следеће три године беспризорно користио као средство у обрачуну с Ивицом Дачићем, не пропуштајући прилику да министра полиције позива на одговорност због тог убиства.
– Не смемо да дозволимо да нам људи, патолошки опседнути влашћу, затровани ирационалном мржњом према свему што је другачије, што је мислеће и независно, усаде политички отров у душе, да почнемо да се мрзимо јер мислимо другачије, и да нас не боли смрт онога ко не мисли исто. Ранко Панић је убијен само зато што је био Србин, што је волео слободу и што није био „њихов“. Убице Ранка Панића пронаћи ћемо кад-тад. Не само због његове дивне мајке Смиље и супруге Мирјане, већ и због Србије и њене будућности – написао је Вучић у предговору књиге „Ухапшена истина“, коју је објавила „Правда“.
(Шта се касније дешавало у односу Вучића и Дачића, поводом Панића и осталих нерашчићених рачуна, сазнајте из књиге „Истина о Вучићу“, коју можете да наручите на телефон 063 123 2702)
