Ексклузивни дистрибутери Вучићевих лажи и превара свесно и намерно обмањују јавност, подржавају напредњачки картел и предводе прогон његових политичких противника
Нормалним државама управљају три гране власти: извршна, законодавна и судска. У Србији је доминантан четврти облик власти – медијска. Александар Вучић медије под својом контролом користи за заштиту личних, породичних и страначких интереса, као и за обрачун са сваким ко више верује својим очима, него његовим лажима. Радио-телевизија Србије, Пинк, Хепи, Информер и остали ексклузивни дистрибутери Вучићевих лажи и превара свесно и намерно обмањују јавност, подржавају напредњачки картел и предводе прогон политичких противника и неподобних појединаца. Режимске новинске и телевизијске редакције, организоване као криминалне групе, нису ништа друго до окупаторске трупе. Тако их треба третирати после ослобођења.
Кад је доведен на власт, Александар Вучић је личном патологијом заразио комплетну политичку сцену. Промовисао се у господара живота и смрти, па се, као ванкњижни власник Србије, издигао изнад државних институција. Уместо извршне, законодавне и судске власти, сав утицај и моћ пребацио је у строго контролисане медије.
Иако суверено управља Владом, свим министарствима, полицијом, тужилаштвом, судовима и мафијом, медији су основна полуга Вучићевог режима. Неспособан да управља самим собом, нема снаге, воље и знања да се бави политичким, привредним и осталим проблемима државе и народа, па му не преостаје ништа друго него да медијским кампањама креира представе у којима се хвали непостојећим успесима и напада критичаре. У Вучићевим триковима нема финеса, идеја и смисла, нема ничег осим бруталног насиља.
– Основна грешка аналитичара је што у покушајима тумачења диктаторове личности користе појмовни апарат модерног доба. Јер он је особа опседнута нечастивим силама; његов „говор“ не оставља ни трачак сумње у то. Тај месија опустошења, наиме, има наопаку мисију која се може сажети у неколико речи: уништити што више, било чега, без икаквог циља – писао је Светислав Басара пре 25 година о Слободану Милошевићу.
Исти Басара данас верно, колумнама у Куриру и у осталим јавним наступима, служи актуелном месији опседнутом истим нечастивим силама. Као сваки диктатор, и Вучић у темеље свог тоталитаризма уграђује ментално слабе људе. Вучић је екипу мултимедијалних јуришника бирао по нацистичком моделу, који је описао Томас Ман.
– Глад малограђанског шљама, који види своју шансу, сад или никад. Шанса да са чланском картом владајуће партије стекну посао, бољу плату, туђи стан или фирму. Да се с пута каријере уклоне паметнији или талентованији. Такмиче се у лагању, клеветању и провлачењу кроз блато свакога за кога макар и посумњају да није на „правој страни“ – тврдио је Ман, као да скицира психо-профил сваког напредњачког манекена малограђанског шљама.
Вучић је од таквих опскурних ликова направио медијске одреде, задужене за промоцију концептуалне мржње и насиља. Како то изгледа у пракси видело се у време протеста, кад су блокирани ауто-путеви и мостови широм Србије.
Врховни командант Александар Вучић и његов мафијашки ратни штаб направили су стратегију за разбијање протеста. Најозбиљнији напад на грађане извршили су у Шапцу, кад су Сандоканови криминалци багером-утоваривачем, пиштољима, чекићима и моткама напали људе који су блокирали прелаз преко моста.
У Београду је неколико напредњачких батинашких група изазивало сукобе, а најистакнутију су предводили браћа Немања и Новак Стајић, обојица у вучићевској униформи – у тренеркама с капуљачама. Немања Стајић је шеф градског Секретаријата за послове легализацију грађевинских објеката, с перспективом да, после промене власти, постане дугогодишњи штићеник Забеле. Навијачи из Новог Пазара појавили су се на гостујућем терену, у Чачку, где су бацали бакље и топовске ударе на грађане. Батинаши су нападали људе у Новом Саду, Земуну, Крушевцу и Бору.
У Краљеву је група напредњака повредила две девојке и једног младића. Краљевачки опозиционари кажу да су међу хулиганима видели и Александра Милојевића, сина Зорана Зеље Милојевића, једног од главних Вучићевих утеривача капиларног терора.
Александар Милојевић је пет дана касније ухапшен на Копаонику због покушаја убиства двојице Чачана. Једног је претукао, другог је неколико пута убо ножем. У критичном стању, избодени младић је пребачен у Београд. Милојевић је побегао с места догађаја, али полиција га је пронашла после неколико сати.
– Нападач је син главног батинаша СНС-а, који је на врху Копаоника направио дивљи објекат. У моменту кад је ухапшен, није се знало ко је учинилац, али сада ће све режимске новине да заћуте јер је Зељин син. Притворен је одлуком Вишег суда у Краљеву. Претходно су демолирали један кафић, а онда су видели пар момака, запослених у Кока Коли, који су били на тим-билдингу на Копаонику, како чекају испред киоска брзе хране. Зељин син је ударио ножем момка из Кока Коле без икаквог повода – рекао је адвокат једног од повређених младића за портал озонпресс.
Какав отац, такав син. Као и Зеља, тако и Александар има богат криминални досије, с више од тридесет кривичних пријава. Против Александра Милојевића су вођени поступци због отмица, поседовања дроге и оружја, претњи, наношења тешких телесних повреда, напада на службено лице, као и десетине случајева због ремећења јавног реда и мира.
Режимски медији ћуте о Сандокану, Стајићима, Милојевићима и сличним примерцима дивљаштва, баш као што су годинама ћутали о Вељи Невољи. Уместо истине, Вучићеви медији објављују најпрљавије лажи, којима обмањују јавност.
Све телевизије с националном фреквенцијом, као и напредњачки штампани и електронски билтени, објавили су снимак старице која је покушала да пробије блокаду пута. Протестантима је плачним гласом кукала како касни на ручак, а мора да узме и терапију. Кад је завршила своју рецитацију, неко јој је из масе добацио: „Не сери, баба“. То је згрозило све напредњачке функционере, укључујући и Ану Брнабић, која на Пинку само што није заплакала због баке која није стигла на ручак због „хулигана који незаконито блокирају саобраћај“. Иако је кмечала као да и сама трпи тешку бол, Брнабићка је била лошији глумац од бабе. То и не чуди, пошто је баба искуснија у том послу. Под именом Милојка Дираковић, та жена је снимила рекламу за Артифлекс, „природни препарат за зглобове“.
Сандоканови мафијаши су статирали око багера, „Милојка“ је играла улогу скромне баке која само жели да руча и попије лекове, а режимски пропагандисти су глумили новинаре. Међутим, као што у сваком криминалном гангу, тако и у њиховим тзв. редакцијама постоје „кртице“. Захваљујући неком часном појединцу, залуталом у Српски телеграф, јавност је имала прилике да види како изгледа преписка с неким од медијских командира. Размењене смс поруке откривају како су креиране лажи, које су пласиране на њихове портале и у новине.
– Ајде, престаните да шаљете ствари које се нисмо договорили. Мислим да вам четврти пут пишем, требају нам малтретирани људи, насилни демонстранти, бахатост ових што протестују и такве ствари. Немојте слати видео и слике протеста осим у овом контексту који сам написао. Не занимају нас весели и бројни протестанти. Аман. Погледајте обавезно има ли неког ђубрета које су оставили, лименки пива и слично – наводи се у преписци једног од командира из Српског телеграфа.
Фабрикант лажи се обрадовао кад је обавештен да је нека забрађена баба рекла да је колона заустављених возила подсећа на 1995. годину, кад је бежала из Хрватске.
– Дижите наслов – Бака истраумирана протестима: Ово као да је 1995. кад смо бежали из Хрватске – наредио је Вучићев лажов.
Наређење је извршено. У Српском телеграфу, на њиховом порталу Република, а потом и у свим режимским билтенима, објављен је снимак старе жене, која је, уз тужну успомену на егзодус из Крајине, послала и поруку: „Не може се власт мењати на улицама, на протестима, већ само на изборима“.
Управо ту мантру упорно врте Вучићеви мултимедијални кербери: протести су насилни и незаконити. У студију Пинка дефиловали су режимски гоничи, који су се згражавали над „дивљаштвом“ шачице протестаната који злостављају већину.
– Класичан терор! Њих двадесет блокира ауто-пут! Безвлашће, анархија! – урлао је консиљере Небојша Крстић Крло, не заборављајући да запрети: „Сви су снимљени, сви ће бити кажњени! Ово мора да се спречи. У Америци су спречавали такве насилне протесте и оружјем. Полиција је пуцала, убијала!“
Лекар, који се представља као маркетиншки стручњак, а на Пинку га потписују као „познавалац прилика“, Крстић је сугерисао полицији да пуца и убија грађане, није му било довољно што их само злоставља. Такви предлози наишли су на плодно тло у бази напредњачког картела. Као Крло, многи су пожелели да виде крв, „масовни покољ“, како су писали на друштвеним мрежама.
У уторак, 14, децембра, чачански средњошколци су организовали протест против Рио Тинта. У шетњи градом придружила им се и група професора, међу којима је био и Драган Матијевић, заменик директора Гимназије. За разлику од њега, Иван Ружичић, директор Гимназије претио је ученицима кажњавањем, свима ће уписати неоправдано одсуство са часова. Исти Ружичић је до директорске функције дошао захваљујући првоборачком стажу у време обарања Милошевићевог режима, а сад доказује лојалност прогоном деце која се противе отварању рудника литијума.
Под објавом на Фејсбуку, на страници „Дневна доза Чачанина“, с фотографијом средњошколаца у протестној шетњи градом, извесни „Вељко“ написао је: „Кад сам их гледао тамо на тргу у мени се јавила жеља за масовни покољ“. Није битно ко је Вељко, његов коментар је писан Вучићевом руком, подстакнут мржњом која потиче из Вучићевог болесног ума.
Зна се, суровост власти извире из њене слабости. Александар Вучић никад није био слабији, зато примењује најсуровије начине борбе против грађана. У обрачуне шаље своје криминалце наоружане пиштољима, ножевима, чекићима и моткама, али и оне с камерама и оловкама. Без стида и савести, Вучић је спреман да, у покушајима да креира лажне представе, злоупотреби и избегличку муку неке наводне жртве хрватске злочиначке акције „Олуја“.
Ниједан Вучић никад није помогао ниједној избеглици, није дао ни чашу хладне воде, а камоли да је збринуо неку породицу, коју је стимулисао на рат. Као што је 1995. године паразитирао на туђој муци, то ради и данас, са истом жељом да остане на власти.
У том подухвату употребљава најсрамније примерке новинарског бешчашћа. Неке је уценио, већину купио, а све упрљао и обрукао.
Не чуди што је Жељко Митровић своју телевизију препустио на управљање Вучићу. Митровићу је неопходна Вучићева заштита од одговорности за разна кривична дела, међу којима су најтежа везана за убиство Андрее Бојанић и смрт услед овердозирања Иве Бодружић. Иако је све своје медијске ресурсе, па и себе лично, ставио на располагање Вучићу, Митровић не жели да буде сидро које ће потонути заједно с напредњачким Титаником.
Митровић је уплашен најавом да ће се наћи на америчкој црној листи, под санкцијама којима ће му бити забрањен улазак у САД и заплењена имовина, блокирани рачуни и забрањена пословна сарадња с њиховим компанијама. Ружичаста телевизијска империја не би могла да поднесе такав удар. Зато је власник Пинка предузео све што је могао да би избегао стављање на амерички списак за одстрел. Ангажовао је две лобистичке агенције у Америци, а овде сам врбује америчке и остале западне дипломате, не би ли му помогли да преживи пад Вучића. Истовремено, Митровић покушава да се извуче из смртоносног Вучићевог загрљаја. И даље се заклиње у верност диктатору, али, за сваки случај, појачао је мере личне безбедности.
Пре неколико дана, кад је реорганизовао систем обебзеђења, и повећао бројно стање телохранитеља којима је окружен, на питање једног од тајкуна због кога или чега је толико забринут, Митровић је искрено одговорио: „Цезар је у паници, а такав је најопаснији, и по себе и по мене“. У пинкоидном жаргону Цезар је Вучић. Митровић се плаши да би Цезар у њему могао да препозна Брута. Страх је оправдан.
Вучић влада преко Пинка. Кад би Пинк ослободио програм за опозицију, за десет дана би срушио напредњачку пирамиду зла. За урушавање било би довољно да се у информативном програму те телевизије омогући приступ опозицији. Кад би се тамо говорило о аферама попут „Београда на води“, Крушика, Јовањице, спрегама Беливуковог клана с Вучићима и сличне теме, распао би се преварни систем, којим Пинк већ годинама држи напредњачко лаковерно гласачко тело у стању колективне хипнозе.
„Драги гледаоци, данас је преминуо Александар Вучић.“ Кад би то у Националном дневнику прочитала Маја Манојловић, Вучић би заиста умро. Или би се шлогирао, или би одмах узео, као што каже, канапче и обесио се о прву бандеру. Без Пинка, не постоји ни Вучић. То зна и Митровић, зато се плаши да Вучић не посумња у његову лојалност.
У лојалност диктатору заклиње се и Предраг Ранковић, звани Пецони. Као Митровић Пинк, тако је и Ранковић своју телевизију Хепи препустио на управљање Вучићу. По истом шаблону, у јутарњем пропагандном програму, Хепи упорно гради култ Вучићеве личности и бесомучно напада све диктаторове противнике. Ипак, и Ранковић стрепи. Како и не би кад му телевизију води непоуздани егзибициониста Миломир Марић.
Иако су репрезенти истог малограђанског шљама, Марић није Предраг Сарапа. Док је водио магазин Дуга, Марић је служио интересима тадашњег владарског пара Слободан Милошевић – Мира Марковић. Знао је да му се више исплати да дигне руке, него главу. Зато је и сад, под Вучићем, прихватио девизу „боље роб, него гроб“. Где је Вучић, гроб се ионако подразумева.
С флексибилним односом према моралу, Марићу није тешко да се шлихта Вучићу, али често не уме да обузда властити цинизам. Кад му карактер надјача интелигенцију, Марић ради оно у чему је најбољи – подсмева се ментално посрнулог господара.
Марић подлост прекрије најслађим осмехом, па покаже Вучићу последњу страну Магазина Таблоид, са илустрацијом на којој су приказани Меркелова, Ердоган, Курц и још неки страни диктаторови пријатељи на гробљу, око споменика на коме пише „Пицоусти“. Тобоже шокиран, Марић се згрозио над том фото-монтажом, којом се наругао у лице Вучићу, признајући да је одмах препознао ко је пицоусти.
После једног интервјуа, у коме је Вучић тврдио да му је „савест потпуно чиста кад је у питању смрт Владимира Цвијана“, Марић је рекао да му верује: „Па, наравно да ти је савест чиста. Шта ти имаш с тим? Зна се да се у Америци сваких десет секунди један адвокат удави у реци.“ Стручна терминологија, на какву су Марић и Пецони навикли у „Паровима“, такве доскочице називају се запишавањем противника.
Вучић свој медијски концептуални идиотизам, пун мржње и насиља, спроводи у сарадњи с још неколико симбола мултимедијалног застиђа. У тој дисциплини неприкосновени шампион је Драган Ј. Вучићевић. Откад се усправио на задње ноге, ДЈВ не може да успостави равнотежу, клати се између Ђиласа и Вучића. Статус тајкуна, власника новина, хладњача, неколико фирми и станова, Вучићевић је стекао у време док је био главни уредник Ђиласових и Мишковићевих дневних новина Пресс. Интерес тадашњих газда бранио је на исти начин као што сада, преко Информера, заступа актуелног господара Вучића. Лажима, клеветама и увредама удара по Драгану Ђиласу, лидерима опозиционих странака, али и по неподобним новинарима, нарочито по нама из Магазина Таблоид.
Незаинтересован за професионалне принципе и елементарно људско достојанство, Вучићевић свакодневно у Информеру и на Пинку, у садејству са својим менталним двојником Предрагом Сарапом, црта Вучића баш онако како би Вучић волео да изгледа. „Има муда“, утврдио је Вучићевић у једном од легендарних порно-удворичких наслова. У истом тренду, недавно је покренуо кампању у којој Вучића представља као Робина Худа. С крајњим напорима маште и неподношљивом лакоћом лагања, Вучићевић је тврдио да је прве децембарске суботе београдску Газелу блокирало „двадесет људи, само њих двадесет“. Нема везе што су сви видели двадесетак хиљада људи, Вучићевић не дозвољава да чињенице утичу на његове ставове. Одговор је добио на транспаренту који је ношен следеће суботе: „У Робина Худа тресу се муда“.
Тресе се и Драган Бујошевић, директор Радио-телевизије Србије. Бујошевић је цео век градио каријеру озбиљног и одговорног новинара. У време Милошевићеве диктатуре писао је истину у НИН-у и магазину Европљанин, чији власник је био Славко Ћурувија. Због тих текстова, заједно са Ћурувијом био је судски прогоњен и драконски кажњаван по Вучићевом монструозном закону против информисања. Захваљујући тим детаљима из биографије добио је место директора Јавног сервиса, који је претворио у Вучићеву приватну фабрику превара и лажи.
Исти Бујошевић, који је некад храбро и, што је још важније, истинито извештавао о злоделима Милошевићевог режима и акцијама тадашње опозиције, сада у информативним емисијама објављује снимке колоне аутомобила на блокираном ауто-путу, а напад напредњачких криминалаца на протестанте у Новом Саду представља као „тучу између демонстраната и незадовољних возача“. Све без снимка с терена, да јавност не би случајно видела шта се заиста дешавало. Бујошевићев РТС преноси изјаву министра полиције Александра Вулина, који тврди да је због незаконите блокаде путева изазвао огромну финансијску штету.
– У суботу сте буџет МУП-а оштетили за милион и сто хиљада евра. Када следећи пут будете причали о томе да држава треба да издвоји милион евра за лечење неког детета, сетите се да сте лечење тога детета потрошили у суботу. Тај новац нисмо морали да потрошимо, јер полиција није требало да буде ту, ванредно ангажована – рекао је Вулин.
Јавни сервис следеће недеље није известио колико милиона евра је потрошено из буџета због блокаде путева коју је изазвао први снег. Колика штета је настала због нерада и неспособности напредњачке власти да обезбеди чишњење и проходност путева. Извештавање РТС-а не може да чуди, с обзиром да се у Управном одбору налазе ликови попут Бранка Кланшека, Зорана Пановића, старе радикалке Љиљане Ђурђевац, која је у време црно-црвене ратне коалиције била заменик директора РТС-а, па и Бранка Радуна, несрећника кога је СНС удомила у суботичкој болници на фиктивном радном месту.
У плејади Вучићевих медијских јуришника посебно место заузима Милорад Вучелић, главни уредник Вечерњих новости. После свих срамних поступака, којима је обележио своју биографију, Вучелић је и извештавањем с децембарских протеста потврдио оно што је о њему још пре четврт века писао Александар Тијанић.
– Вучела је предзнак онога што нас у политици чека. Он није идеолог, као што се погрешно мисли, он је егзекутор, он не воли власт ради политике, већ због привилегија и моћи које она собом носи, он је настао за време генералне пробе бекства Србије од стварности. Људи се питају кога Вучела фасцинира. Мени је то јасно. а, полицију фасцинира јер су ратни другови. Социјалисте, јер је прочитао више од обавезне литературе. Слобу, јер је хедониста, и то не крије. Мангупе, јер је политичар. Црногорце, јер је видео голу Миру Фурлан и јер им је причао како је леп живот у Београду – тврдио је Тијанић, као да описује самог себе.
Вучић је уценио или купио чопор мултимедијалних кербера, који свесно трују јавност новинским текстовима и телевизијским прилозима у којима није битна истина, него диктаторова порука. Ипак, што год радили, колико год лагали, неће успети да вечно држе народ у стању хипнозе.
Но, и кад дође до ослобођења, постоји реална опасност да се репризира ужас из октобра 2000. године. Жељко Митровић је тада, без по муке, прешао у победнички табор и наставио да шири ружичасту империју. Још већи проблем представљали су дилетанти и агресивци које је уздигао ДОС, а који се ни по чему, ни по професионалним или људским квалитетима, нису разликовали од слугу свргнутог режима. И сада прети понављање тог процеса. Кад падну Вучић и његов медијски ескадрон, доћи ће до успона њихових двојника из табора Драгана Шолака.
Као РТС или Пинк, тако и данас Н1, Нова С имају своје црне листе, на којима се налазе неподобни политичари и новинари. Попут Информера, и Данас служи за нападе на свакога ко смета њиховим газдама. Разлика у стилу, речнику и броју употребљених падежа не утиче на сличност у ставовима и намерама да се гуше истина и другачије мишљење. О томе је недавно сведочио адвокат Владимир Гајић, председник Правног савета Народне странке.
– Драган Шолак обнавља цензуру у Србији. У току је процес да ме забране на целој групи медија Јунајтед групе. За сада је то само на Н1. Не толико због политике, него због голфа. Тај чизмаш ме ставио на црну листу на „слободном и професионалном медију“, али јавно обећавам да више нема фолирања. Пуно знам. Па, видећемо – написао је Гајић на Твитеру.
До сукоба Шолака и Гајића није дошло због политике, него поводом избора новог руководства у Голф асоцијацији Србије. Данас Гајић, сутра на Шолаковој црној листи може да осване свако ко му се замери. Као данас Вучићу.
Да се то не би догодило, Србија мора да се трајно ослободи тортуре црних напредњачких медија, подвучених жутилом бивше власти.
магажин’таблоид.цом
