Вучићеви атавизми: Медијски закони као у време ЈУЛ-а. Само да не почну опет као тада да убијају новинаре

Рекао је професор Владимир Водинелић и додао да су чланови радне групе „злоупотребљени“.[1] Наново, законска регулатива области јавног информисања дели Србију. Уз скандале и потпуну конфузију тако осетљива област која би требало да представља „јавни интерес“ свих грађана Србије каква је јавно информисање, представљена је атмосфера дебате којом се (делимично) решава судбина медијског простора. Кажемо делимично јер ће завршну реч дати „препоруке“ из Брисела. Тако је „јавна расправа“ поводом Нацрта закона о електронским медијима и о јавном сервису (још једном) изнела на површину онај (не)званични део Србије који се пита о свему и за све. Учесници расправе која је почела 18. октобра у Крагујевцу а окончана 23. октобра у Београду показала је да су чланови Радне групе који су учествовали у изради нацрта сета медијских закона били параван неформалне и (још увек) непознате „радне групе“ која је архитекта нацрта медијских закона:

„Дословно смо откривали измену по измену, а размере и методи таквих измена текста Радној групи иза леђа, постале су белодане на састанку Радне групе одржаном 14. јуна ове године“[2], рекао је професор Водинелић почетком јула текуће године.Да подсетимо још 2008. године донете су скандалозне Измене и Допуне Закона о јавном информисању које је Уставни суд Србије оценио неуставним. Тадашњи чланови Радне групе због тога што је текст Измена и Допуна Закона био урађен „иза“ њихових леђа прекинули су сарадњу са ресорним Министарством. Следећи то искуство (а ради се о истим људима који су опет били делегирани у нову Радну групу), захтевали су да се скандал из 2008. године не понови. Добили су „чврста“ уверавања из новог сазива ресорног Министарства…а онда се ситуација поновила.

Почетком јула о.г. истакнути члан Радне групе професор Водинелић подноси оставку и за разлог наводи „неспремност помоћника министра Драгана Коларевића, иначе шефа Радне групе, да се стара о равнотежи између сукобљених интереса група заступљених при изради медијских закона“.[3] Укључује се Независно удружење новинара Србије и Центар за унапређивање правних студија и траже од Министарства да „упозна све чланове радне групе са новим текстом нацрта закона, упозоравајући да измештање рада на законима из оквира радне групе доводи у опасност адекватно артикулисање јавног интереса у медијској сфери“.[4] На све то професор Водинелић каже да није „спреман да сарађује с министарством које, овако како је представљено у радној групи, није у стању да одговори својој уставној обавези“.[5] Да подсетимо: тада је министар културе био Братислав Петковић.

У међувремену, Влада је реконструисана на чело ресорног министарства дошао је Иван Тасовац а на место помоћника министра одговорног за медије Саша Мирковић.Очекивања су (поново) изневерена. Ситуација још добија на интезитету скандала и конфузије:„Потврду о сукобу интереса члана радне групе Саше Мирковића добили смо од АПР (Агенција за привредне регистре, прим. аут.) који нам је путем мејла сопштио да је Мирковић регистрован као заступник у пословном удружењу АНЕМ (Асоцијација независних електронских медија, прим. аут) и да је члан предузећа за менаџмент и консалтинг Б 92 са 30, 92 одсто удела“, рекла је током јавне расправе (21. октобар) Јелена Вучићевић из синдиката Студија Б. Док су чланови радне групе на истој расправи 21. октобра у Београду јавно саопштили да они у ствари и не постоје. Заправо Решењем Министарства културе и информисања радна група не „постоји“ још од фебруара месеца текуће године.[6] Питамо се: Ко је онда, заиста, радио и „скројио“ нацрте медијских закона и у чије интересе?! Пре свега, да ли се они могу сматрати легалним с обзиром да Радна група којој је било у мандату да ради на нацртима законских решења фактички није постојала у моменту њихових „писања“?! На ова и друга питања, одговоре јавност и учесници расправа нису добили до данас.

Од Крагујевца у коме је 18. октобра почела јавна расправа и током које смо чули „да се притом не зна шта пише у кровном закону о јавном информисању“ (Јованка Маровић, директорка РТВ Крагујевац) и да „ нацрти закона губе легитимитет јер се до данас не зна ко су били чланови радне групе која их је писала и по ком критеријуму“ (Мирослава Стошић, ТВ Врање)[7] до Београда 21. и 23. октобра где је у финалу расправе доминирало како излагање Александра Тимофејева генералног директора Студија Б који је „повлачење државе“ из медија поготово када је реч о локалним електронским медијима видео као смрт престижне градске телевизије каква је Студио Б. Предлажући да се примена медијских закона одложи до 2020: „Ту, онда, нема лажи прихватамо европске иницијативе, принципе и захтеве али у тренутку када заиста постанемо део Европе. Ваљда ће се до тог времена смањити криза и биће више пара и имаћемо нормалније медијско тржиште“[8], закључио је Тимофејев иако није имао илузија да оно што је држава наумила својом скупштинском већином ће и наметнути као решење; Тако и излагање генералног директора РТС Александра Тијанића који је био много директнији у свом учешћу у поледњој јавној расправи у Београду 23. октобра: „Хоћу да буде јасно да сам рекао да обмањујете целу Србију и да од те лажи почиње лажна завеса која се спушта као магла на целу српску медијску област“ посебно је нагласио Тијанић.[9]

С друге стране, представници Министарства су објаснили да Нацрт Закона о електронским медијима предвиђа трансформацију РРА (Републичке Радиодифузне Агенције) у Регулаторно тело за електронске медије у коме ће седети „стручни“ људи „чија ће два члана бирати посланици у Скупштини Србије, једног кандидата ће делегирати посланици покрајинског парламента, а остале чланове ће моћи да предложе медијска удружења, удружења уметника, црква, универзитети“[10] Ово тело ће издавати дозволе за емитовање програма на осам година и имаће право одузимања дозволе усред „нерегуларности“. „Регулатор ће по пријави или тужби утврдити постојање нарушавања медијског плурализма и упозориће имаоце дозвола који ће морати да у наредних шест месеци да уклоне неправилности“[11] једно је од образложења које је изазвало и, поред финансирања електонских медија, највише реакција учесника расправа којима (наравно) није било јасно да ли ће „Регулатор“ имати и инспекторе. Увођење пројектног финансирања у локалне медије и јавне сервисе које се такође поменуло као модалитет створило је још већу пометњу јер се локалним медијима оставило тек пар месеци да осмисле пројекат и аплицирају у атмосфери „ЕУропских стандарда“ када та иста ЕУропа, као што знамо, само годинуипо дана ради на припреми пројеката уз врло неизвесно финансирање по аплицирању.

Уколико бисмо се дрзнули да подвучемо и пронађемо заједнички иманитељ ове скандалозне медијске јавне расправе био би: да никоме ништа није јасно али је очигледно да ће Србија ући у корпоративни медијски модел у коме ће „крупни“ капитал диктирати „објективност“ информација.Новинари који једва преживљавају чекајући заостале зараде од пре неколико месеци уз неизвесну егзистенцију препознали су „игру“ и овај пут су им се прикључили и директори медијских кућа који ускоро неће имати добар одговор за бројне отказе на које ће бити приморани да потпишу.

Међутим, да ли ће ово бити довољно за коначно формирање грађанске реакције и иницијативе?

С једне стране имамо скупштинску већину која обитава у паралелној бриселско-корпоративној структури и која прекраја ново све тешње одело Србији; док с друге стране имамо бројније али још увек у доброј мери потпуно збуњене грађане који не схватају да је све написано методологија дефинисања живота у Србији и да штогод да дотакнете функционише по истом принципу:Званична тела и групе броје и по које име од интегритета али само у маркетиншке сврхе-праве одлуке доносе неке фантомске групе које, очито, Србију по ко зна који пут уводе у стање првобитне акумулације (или отимачине) капитала. Људи се употребе, дискредитују, Скупштина „заврши“ посао и…крај је известан: 2020 ту ће дочетаки нови тајкуни у реду за некакву ЕУропску организацију док је врло велико питање у каквом ће стању бити тада већинска Србија. Једна од варијанти је да ће радити „за мрвице са стола“ сада „власних“ а тада екстремно богатих ЕУропејаца. Ко ће се тада сећати овога чему данас сведочимо и где смо то погрешили? Да ли ће бити утеха што смо их ухватили у лажи, како каже Тијанић или што смо подносили оставке, попут професора Водинелића у блиској будућности која нам не изгледа нимало здраво па сами тим ни боље? Сумњамо. Насупрот себе имамо „власне“ који унапређење живота и уређивање државе виде као „одрађивање“ посла до задатих рокова из Брисела…Не верујете?!

С обзиром да смо тему и поставили као огледни пример методологије „рађања“ закона у Србији нека и изјава помоћника министра културе и информисања за медије буде огледни пример „власних“ који су обележили постЂурђевданску Србију:

„ После 1. новембра, након коментара министарстава и Брисела требало би да формулишемо текст за који се надамо да ће у догледно време отићи у Владу Србије и Скупштину“[12], рекао је Мирковић.Подсећајући да врло брзо треба да се „одради расправа“ да би се до 31. октобра добили сви предлози и сугестије.[13]

Земљо, отвори се!

—————————————————————————————

[1] http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=94019

[2] http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=90396

[3] http://pescanik.net/2013/07/ko-pise-medijske-zakone/

[4] исто

[5] исто

[6] исто

[7] http://www.euractiv.rs/mediji/6386-zakon-o-elektronskim-medijima-nejasan-i-neustavan-.html

[8] http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=94019

[9] http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=94111&kategorija=Beograd

[10] http://www.euractiv.rs/mediji/6386-zakon-o-elektronskim-medijima-nejasan-i-neustavan-.html

[11] исто

[12] http://www.euractiv.rs/mediji/6386-zakon-o-elektronskim-medijima-nejasan-i-neustavan-.html

[13] исто

Марина Рагуш / Фонд стратешке културе