Вучићеви домети – или зашто би чак и Беџет Пацоли био успешнији на његовом месту

Овим текстом доказујем да је на платформи на којој Александар Вучић решава питање Косова и Метохије, много корисније ангажовати Беџета Пацолија. Знатно боље бисмо прошли, него када Вучић преговара.

Платформа

1. Основна поставка од које Вучић полази, и коју здушно заступа, јесте да се никада, ни у најмањој мери, не дозволи да се спомену могућа овлашћења Републике Србије на косвоско-метохијском делу Србије. О томе нема ни словца, па чак ни пословичног Вучићевог уздаха.
2. Пошто је то темељ свих његових преговора, онда се не сме спомињати ни у једном документу који потписује у Бриселу (и Дачић наравно), ни резолуцији 1244 СБ УН. Оно што је нама добро утврђено као суверенитет Србије и на КиМ, али недовољно у односу на то колико бисмо желели, за Вучића је нешто чега се хитно морамо ослободити. А док се то не догоди, према резолуцији се односи као према ужасним (волдеморовским) бројевима и словима.
3. Велича се Ђинђић, али само у стварима у којима је био сасвим у криву, а потпуно се прећуткује да је чак и он изричито рекао да су само овлашћења Србије као државе на КиМ тема о којој има смисла преговарати. Чак и када би стварно била загарантована сва права Срба на тзв. Косову, културна баштина и сва имовинска питања повољно решена. Ко је то заборавио, може да погледа Ђинђићев последњи интервју.
4. Много се лаже. Када кажем много, онда мислим непрекидно и у свему:

а) као све је већ завршено, све је већ изгубљено, давно пре доласка Вучића на власт. Ако је тако, што је онда ишта потписивао? А ако су ти бриселски споразуми довољни САД, Немачкој и Британији, зашто су пред нама „тешки кораци…“ и „правно обавезујући споразум“…?

б) правно се више ништа не може након одлуке Међународног суда правде. Потпуно нетачно. Изричито је суд рекао да није разматрао питање права Албанаца на самоопредељење, што је међународни институт на основу кога се може тражити независност. Изричито је оне који су прогласили независност третирао као групу грађана која не представља Албанце. Изричито их је суд одвојио од њиховог својства посланика и чињенице да су независност прогласили у згради Скупштине Косова (предвиђена као привремени орган по 1244), зато што би иначе морао да констатује да је таква одлука супротна међународном праву. На глупо питање, суд је дао исти одговор: група грађана има право да изрази свој став о чему хоће и садржина њиховог изјашњења не спада у област коју регулише међународно право.

в) време не ради за нас. А цео свет се креће у правцу промене моћи од оних који су оркестрирали и признали сецесију КиМ ка онима који нису и неће признати тзв. незавсиност Косова. Поред тога, само јавно мњење у водећим државама које спроводе интервенционизам у свету – САД, Британија, Француска, а затим Немачка и Италија – престаје да подржава политичке опције те оријентације. То је већ у односу пола-пола. За сада политички системи углавном успевају да се то не одрази у званичној политици, али у односу на 1999. садашњи однос је потпуно другачији. У нашу корист.

г) негира се да је Бриселским споразумом де факто призната сецесија КиМ. Па се приказује као невиђени успех то што смо предали полицију, судство и тужилаштво, успоставили границе, предали матичне и земљишне књиге итд. сецесионистима као нешто чиме се јача позиција Србије. А кад Оливера Ивановића убију, онда се у секунди покаже колика је то све лаж. Па кад хапсе Ђурића, види се колика је лаж „да смо се изборили да Срби буду у полицији, судству и тужилаштву“ на северу КиМ и да ће то, као, да обезбеди сигурност грађана и утицај Србије.

д) приказује се да Заједница српских општина има садржину већу него било која општина. А Вучић јесте уговорио да је ЗСО невладина организација, јесте уговорио да све мора да буде у складу са „косовским законима“ итд.

ђ) тврди се да је Бриселски споразум изнад устава. Потпуна лаж. По нашем Уставу, потврђени (Бриселски споразум то није) међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом (чл.194., ст4 Устава). Ова одредба Устава представља „супстанционално“ ограничење представника Србије по унутрашњем праву које препознаје и Бечкој конвенција о уговорном праву.

е) прећуткује се да је наш Уставни суд рекао да Бриселски споразуми нису правни акти. Обрнуто, непрекидно се представници државе, Вучић али и сви други, позивају на то да они „спроводе“ Бриселски псоразум. Па, забрањено ти је да га спроводиш, јер није правни акт

ж) тврди се да сви који заговарају одбрану суверенитета и територијалног интегритета желе деци смрт. Жели се само јака Србија са јаком војском, да би преговри могли да буду успешни. Када светски однос снага, а то ће бити најаксније за 10 година, буде сасвим у нашу корист, тада тај тренутак треба сачекати и са јаком војском, да би онда дипломатија за 4-5 година преговора могла да постигне повољно решење.

И да даље не набрајам, просто није могуће смислити шта све Вучић може лажно да представи.

5. Припрема се терен за признање столице у УН за тзв. Косово.

Пацоли

На тој платформи далеко боље и успешније би преостале интересе Срба и СПЦ, пошто платформа не препознаје интересе Србије, заступао један од најутицајнијих пословних људи међу Албанцима, Беџет Пацоли, ако би званично био ангажован од стране Србије да је у преговорима заступа.

1. Било би га срамота да као доказано способан пословни човек уговори тако лоше услове за Србију, како су уговорени Бриселским споразумима.
2. А чак би му било непријатно и као Албанцу да баш толико ништа Срби не добију.
3. Борио би се и изборио за хонорар, па би резултат за Србе и СПЦ по слову уговора био бољи.

То је домет Вучићеве политике, а изгледа и самог Вучића. И грађани то све више разумеју, а разуме и он да обмане све мање делују опијајући, па се нескривено лично најпријатније осећа између Соње Лихт и Ангеле Меркел. Док машта о Ђукановићу и Ердогану.

Бранко Павловић, НСПМ