Интелектуалце, уметнике, спортисте и јавне личности које подржавају Александра Вучића најпрецизније је описао Меша Селимовић. „Улизице, то су најгори људи на свету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сеју страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси верни свакој држави, као курве неверни сваком појединцу, најмање људи од свих људи”. Вучићеви полтрони својим ликом и делом доказују тачност дијагнозе коју је поставио Селимовић. А када Вучић оде из живота и политике, потражиће другу гузицу новог господара, коју ће лизати исто као и Александру. Српска интелектуала је кроз историју била за жаљење – анационална, аморална, удворичка …
Када је приграбио власт, Вучић је на највише државне и страначке функције поставио кумове и проверене кадрове. Није бирао људе од интегритета, него од поверења. А, поверење се заснивало на могућности уцењивања. Ко је имао више кривичних дела, добијао је значајније место у напредњачкој номенклатури. У нормалним државама,ментално поремећене особе умишљају да су председници, министри, директори…У Вучићевој Србији они то заиста јесу.
За изградњу култа личности нису довољни страначки апаратчици, неопходно је медијском хипнозом изазвати и каналисати емоције обичног света и обезбедити подршку јавних личности. Примитивни радикалски популизам, који је вешто злоупотребљавао 15 година, Вучић је 2012. подигао на ниво политичке патологије.
Свој први владарски рођендан је украсио имитирањем Јосипа Броза. Организовао је наградни конкурс за најлепшу рођенданску честитку, па чак и „штафету младости”, коју су млади напредњаци носили од зграде Владе до новобеоградског седишта СНС-а. Увлакачи из странке, предвођене Гашићем, у Крушевцу су организовале слет, да му покажу да га воле више него што је Јованка волела друга Тита.
Режимски медији су одрадили солидан посао, па је Истраживачко-издавачки центар „Демостат” 2016. године објавио резултате анкете, према којима грађани Србије најбољим председником сматрају Броза (32 одсто), док је тик иза њега Вучић, са само једним процентом мање!
Опет, џабе му. Сви претходни владари уживали су већу славу и поштовање. Оде краљу Александру Карађорђевићу писао је, између осталих, и Тин Ујевић. Тито је опеван чак и у гуслама, али и у незаборавним хитовима Здравка Чолића и Ђорђа Балашевића. И Слободан Милошевић је нашао место у песмама, у шта се Вучић уверио још 1994, непосредно по добијању првог посланичког мандата.
После наступа у једној емисији на ТВ Нови Сад, Вучић је с Браном Црнчевићем отишао на вечеру у култни ресторан Бате Пежоа. Док су они уживали у јагњетини, за суседним столом Живко Шокловачки, локални слобиста од каријере, веселио се с музичарима. Пет пута заредом наручио је „Ко то синоћ кроз Тополу прође, није Ђорђе, није Ђорђе могао да дође, па је Слобу послао народу”.
Кад је Црнчевићу досадило, довикнуо је Шокловачком: „Можеш још десет пута да то отпеваш, нећу рећи Слоби”. Тада је Вучић схватио како функционише улизивање вођи. Потребно је да га хвалиш где год стигнеш, нарочито у присуству некога ко може да му то преприча.
Зато Вучић касније није пропуштао прилику да радикалске прославе улепша песмама Баје Малог Книнџе, посебно оном „Ој, Шешељу, ој, Шешељу, српски спаситељу, божија је воља, водиће нас војвода из Поповог Поља”.
И на врхунцу моћи, Вучић није привукао пажњу чак ни уметника попут Книнџе. По оној старој истини „према свецу и тропар”, њему је запала Марија Максима. „Он нам даје мир и одговорност, он се не каје, наша снага, наша превасходност, наш спас, глас до Европе и света, нека чује цела планета, Вучић Александар.” Чега се паметан стиди, тиме се Вучић поноси. Као несрећном Максимом, поноси се Ацом Лукасом, коме је објавио предизборни ЦД са страначком химном „Престоница наде” и пророчанским хитом „Ало, будало”. На том интелектуалном нивоу хвалио га је и Зоран Бабић, који је у Скупштини признао да му се „диви до имбецилности, морално и физички”, јер девет сати може да издржи, а да не иде у тоалет. Имбецилно наиван, Бабић није знао да Вучић носи пелене, мислио је да има јаку бешику. Исто тако, кад „Информер” преко целе насловне стране објави да „има муда”, Вучић похвали Драгана Ј. Вучићевића да је „поштен и частан човек”.
Сваки пут кад би Вучић измислио да му неко прети ликвидацијом, Александар Вулин се јуначки нудио да убију њега, мања је штета. У том рангу су изјаве и Миленка Јованова и осталих напредњачких паразита, чије полтронске менталне излучевине свакодневно пуне историју бешчашћа.
Да би брука била документована, Александар Вучић је у кампањи пред редседничке изборе направио списак од 650, а недавно, уочи београдских избора, 1.158 јавних личности које подржавају њега и његов картел.
На стубу срама добровољно се нашло неколико академика, попут Беле Балинта, Јована Хаџи Ђокића, Владимира Коњуха, Љубише Ракића, Владе Стругара, као и многи универзитетски професори. Колико је болест узела маха, својим потписима прогласа „За бољу Србију” илустровали су бивши и актуелни декан Правног факултета Мирко Васиљевић и Сима Аврамовић.
Уместо да право и правду бране од плагијатора, лажних доктора Синише Малог и других напредњачких функционера, аутолимара и конобара који су преко ноћи постали власници факултетских диплома, они их подржавају. Поред моралног посрнућа, доказаног изјавом да је „Вучић најуспешнији студент Правног факултета”, којом је понизио све професоре и студенте од Слободана Јовановића до данас, Сима Аврамовић се истакао и кршењем Закона о високом образовању. У Милошевићево време говорило се о „ухапшеномУниверзитету”, али ни тада СПС није могао да организује страначке трибине на Правном факултету. Сада може, Вучићу у славу, Аврамовићу на срамоту.
На исти начин понизили су се ректор нишког Универзитета Драган Антић, декан београдског Грађевинског факултета Бранко Божић, декан Филозофског факултета Војислав Јелић и други.
Милош Шобајић, Милан Циле Маринковић, Јадранка Јовановић, Југ Радивојевић и њима слични подржали су власт у којој министарске функције врше људи попут Вање Удовичића, који је уверен да је Панчићева оморика добила назив по Панчеву.
Појединци с блиставим научним, уметничким и спортским каријерама стали су раме уз раме, односно потпис уз потпис, са Светланом Цецом Ражнатовић, која је признала кривично дело утаје пореза. У том друштву је и Драган Џајић, за кога је и сам Вучић тврдио да је најпримитивнији лопов у савременој историји Србије.
– Сматрам да није требало објавити снимак хапшења Џајића, ипак је он легенда српског фудбала. Међутим, видео сам оптужницу и доказе против њега. Па, он је фалсификовао потписе продатих фудбалера и узимао новац с њихових рачуна, није се ни потрудио да смисли неки квалитетнији начин за превару – говорио је Вучић.
На то је заборавио чим му је Џајић био потребан да преузме контролу над Црвеном звездом. Такође, заборавио је све гадости којима је вређао Милана Гуровића, Мирослава Николића, Небојшу Илића, Горана Буњевчевића и сличне несрећнике, који га данас подржавају.
Стварањем нове, властите елите, Александар Вучић се наругао свим научницима и уметницима чија дела су формирала систем врлина и вредности Срба и Србије. С патолошком потребом да понизи све што вреди, Вучић репрезентима српске културе несматра Вука Караџића или Ђуру Даничића, него Ају Јунг и Булета Гонцић
Од Доситеја Обрадовића важнији му је тенисер Богдан Обрадовић. Романи Љиљане Хабјановић-Ђуровић на њега имају већи утицај него дела Иве Андрића и Милоша Црњанског, а Неда Украден и Мерима Његомир су му значајније од Мокрањца.
Све супстрате српске историје, културе и науке Вучић је прогласио за митове из прошлости, коју ваља што пре затрти и заборавити. Време почиње тек с њим, све што је раније било мора да нестане.
Да би успоставио свој култ, мора да уништи и сећање на истинске симболе народа којим влада. Зато је одбацио радикалску идеологију српског национализма и раскомотио се у фанатичном аутошовинизму. Напустио је траг Лазе М. Костића и кренуо је стопама Димитрија Туцовића. Први српски социјалиста остао је упамћен по оптужбама против Срба, који су 1912. године, како је тврдио, „ушли на Косово, на туђу земљу, извршили покољ над албанским становништвом, покушавајући да с предумишљајем убију једну целу нацију и због тог злочиначког дела мораће да испаштају”. Туцовић је српске војнике описивао као „бесне псе који јуре од куће до куће, тражећи шта ће опљачкати”.
Са сличним гађењем, данас Вучић описује дешавања на Косову и Метохији, па и убиство шесторице српских дечака у пећком кафићу „Панда”.
На Косову, којим владају напредњачки коалициони партнери Тачи и Харадинај, поштује се само један Србин – Туцовић, чије име носи једна улица у Призрену. Ако Вучић обави посао и заокружи албанску државност на Косову, можда ће се по њему назвати неки сокак у Клечки, Ђаковици или неком другом српском стратишту. Без обзира на наопаке политичке ставове, Димитрију Туцовићу мора да се ода почаст, погинуо је у Колубарској бици, као капетан српске војске.
Вучић неће бити те среће. Ако поживи и преживи опаку болест, увенуће у затворској ћелији, сам и напуштен од улизица којему сада заливају сујету.
А када Вучић оде из живота и политике, дупеувлакачи ће потражити нечију другу гузицу, оног ко се устоличи на власти.
П. Поповић, Таблоид
