Шта су „Хималаји“, шта о 2025. години каже ЕУ у својим документима што није представљено нашој јавности и значај „Апела за одбрану КиМ“ су теме овог текста.
Према томе, кад нам из Хрватске стижу поруке да морамо да платимо ратну одштету (цифре варирају у распону од 50 до 100 милијарди евра), онда то није никаква фантазмагорија, него реално утемељени захтев. Може им се. Јер ако Србија на то не пристане, онда нема споразума, а ако нема споразума онда по испостављеним захтевима ЕУ, нема пријема никада, не „2025“.
Вучићу, боље би теби било да данас побројиш шта то све чини пут преко „Хималаја“ грађанима Србије, па да се лепо оканемо придруживању ЕУ, него да глуматаш као делећи лекције Хрватској.
Уопште се не ради о томе ко је у праву. Ако Србија иде ка ЕУ, онда Хрватска има средство уцене одобрено од ЕУ (правно обавезујући споразум о свим отвореним питањима Србије са суседима), а Србија нема ништа.
Кад се прихвати да се плати одштета Хрватској, онда то није крај. Следи да се одрекнемо целокупне територије на Дунаву коју тражи Хрватска. Па кад то прихватимо, да нам издиктирају шта све морамо да уградимо у свој правни систем „ради побољшања положаја Хрвата у Србији“.
Само ово набројано су Хималаји, Алпи и Килиманџаро заједно.
Таман ми све договорили са Хрватима, подижемо панталоне, кад Бакир Изетбеговић каже да треба да сачекамо и он има примедбе у погледу граница и огромне примедбе у погледу положаја Бошњака у Србији.
Издржимо Бакира, потпишемо широку аутономију за Бошњаке, кад ето ти га Харадинај, видимо Тачија, пошто је виши, да чека у реду и све нам се чини да се ред отегао.
Да се вратим на више пута поновљену Вучићеву изјаву да је он за брзо решавање питања Косова и Метохије.
Суверенитет Републике Србије на територији Косова и Метохије, када престане да важи резолуција 1244 СБ УН, је питање КиМ. Не положај Срба, културно наслеђе, имовинска питања итд. Него суверенитет.
Пошто је Вучић одушевљен Ђинђићем нека погледа (поново) његов последњи интервју. И Ђинђић је изричит био да је питање суверенитета Србије на КиМ питање свих питања, а не ове друге теме (које су наравно веома важне, али када решиш суверенитет, решио си и 90% свих тих питања).
Брзо решење је теоријски могуће само ако би представници тзв. Косова већ данас били на позицији да сам суверенитет Србије није споран, само да се види у ком обиму и у односу на које државне функције. Како је њихов јавно изнет, изричит, више пута поновљен, став да никаквог суверенитета Србије на тзв. Косову не може бити, онда је брзо решење просто немогуће.
Односно, брзо се Вучић може само одрећи суверенитета Србија на Косову и Метохији. Само такакв споразум је брзо могућ и ниједан други.
Важно је приметити, да чак и када би се то потписало, пошто се инсистира на брзини, тек нас после тога чекају Хрватска и у финишу неки Изетбеговић.
Ако се потпише одрицање од суверенитета на КиМ, како год да је договорено поштовање људских и мањинских права, заштита манастира, цркава и целокупног културног наслеђа, имовинска права посебно детаљно регулисана – шта год, све је то даље у надлежности Харадинаја или неког „Харадинаја“. Па кад он то крши, пали, ломи и убија људе, ти закукаваш у УН, а тамо о томе одлучују Британија и САД који и иначе сматрају да Србија и Срби морају бити сведени на статистичку грешку у региону.
Брзи споразум са тзв. Косовом је и страшан и бесмислен, шта год да договориш, а не отвара пут Србији у ЕУ, у коју не би требало ићи све и када питање КиМ не би постојало.
То је генијална политика Вучића.
И сад су потписници Апела криви што у његовим потезима и изјавама виде опасност да нас води у провалију. Само његове последње изјаве о потребној брзини су сасвим довољан разлог за одлучну рeакцију, све и да никакве Бриселске споразуме није претходно потписао и спровео.
Важно је даље објашњавање значаја Апела грађанима. Као и да се не расплињујемо и разним иницијативама, него да се постројимо иза ове која је већ санажно уздрмала Вучића. Да даље по Србији кренемо, свако према својим могућностима, да припремамо грађане за масовни излазак на референдум и гласање против одустајања од суверенитета Србије на било ком делу њене територије, а нарочито на територији Косова и Метохије, пошто за садржину Апела они не знају јер тога на РТС/Пинку нема.
То „против“ одмах ће прерасти у „за“ Србију какву заиста желимо. Није реч о „замрзавању конфликта“, него о почетку развоја Србије која ће временом постати тако јака да ће нека будућа генерација политичара Алабанца на КиМ и међународна заједница бити принуђени да стварно почну договоре о томе у ком обиму и на који начин ће Србија имати овлашћења на КиМ.
Што се саме ЕУ тиче, пошто уопште не мисле да нас приме у ЕУ, све и када бисмо све ово испунили, већ у овим документима су изричито за Србију и само за Србију, написали да је могућност пријема 2025. „екстремно амбициозан“ подухват. Кад кажете неком „ти си баш амбициоизан“ ви му у ствари кажете „ма то није могуће“. А кад му кажете „ти си екстремно амбициозан“ ви му у ствари кажете да је луд и да је то немогуће.
Наводим ово зато што је, из неких чудних разлога, овај део остао непримећен од наших силних стручњака за ЕУ и међународно право, а сасвим прескочен у нашим главним медијима.
Вучићу, на Хималајима нема живота. А у подножју се живи од тога што се терет странцима носи на својим леђима.
Ко ипак хоће са Вучићем на Хималаје, срећан му пут. Ја одох на Космај, Рудник, Златибор, Копаоник, Стару планину, Јастребац, Јавор, Златар, Тару. Тамо има и живота и лепоте и разума. Да попричамо и да се спремимо.
Бранко Павловић, НСПМ
