Вучићеви квазипатриотски залуђивачи

Од 2008. коју је поред проглашења независности Косова, обележило о цепање Српске радикалне странке, челници „нове и модерне“ СНС уверавали су нас како су се променили, како заслужују нову шансу, како више неће водити политику „сукоба са целим светом“ (а заправо супротстављања притисцима на Србију и Србе). Требало је убедити странце, али и разочаране гласаче ДС-а, УРС-а, па и ЛДП-а, да њихове жеље и приоритети могу ефикасније бити остварени уколико напредњаци дођу на власт. Међутим, ваљало је задржати и старе гласаче из времена док су Вучић и Николић били у радикалима и у том циљу је део суверенистички и патриотски декларисаних аналитичара кренуо да нас убеђује како је нова реторика само варка, а стара политика је и даље ту и има да изађе на видело чим дођу на власт.

Но, 2012. Вучић је дошао на власт, а претходне речи и обећања како се променио, кренуо да потврђује и делима, тако да ранија стратегија више није могла да буде ефикасна, али је зато пронађена нова. Власт, наиме, има добре намере, жели дисконтинуитет са политиком „Европа нема алтернативу“ али не сме да крене да делује у том правцу јер иначе следи медијска сатанизација, обојена револуција, тј. украјински сценарио и отварање неколико кризних жаришта.

Некада у будућности активнији отпор Србије ће бити могућ, али за то треба сачекати, до тренутка када Вучић преузме комплетну власт (догодило се и формално након избора 2014), до руске победе у Украјини, до нове глобалне расподеле карата или када већ, то наши крипто-аналитичари нису баш најсигурнији, али ће тај тренутак доћи, главно је да сада претерано „не чачкамо мечку“. Уосталом, патриотска опозиција је слаба, а ДС, чији нам повратак стално, попут Дамокловог мача, виси над главом, још гори су од СНС-а, те о другим опцијама не треба много ни размишљати уверавају нас они.

Очигледно наши залуђивачи патриотске јавности попут Гебелса мисле да сто пута поновљена лаж постаје истина, но ја бих рекао да се сви њихови покушаји да оправдају Вучићево полтронство могу врло лако раскринкати. Део тог раскринкавања свакако мора бити и анализа онога шта би једна национално одговорна влада, која у скупштини има подршку равну оној коју сада имају напредњаци могла да уради. Да кренемо дакле од почетка.

Опасност медијске сатанизације у случају активнијег супротстављања Западу врло се често наводи. У таквим анализама обавезно се налазе констатације како су странци ти који имају највећи утицај на медије, те уколико се замериш њима врло брзо постајеш отворена мета. Ово није тачно јер је управо власт та која има и највећу контролу и највећи потенцијал за исту. РТС, Студио Б, Политика и Вечерње новости су утицајни електронски и штампани медији у којима власт директно поставља своје људе по избору. То што су они данас проевропски је последица опредељења актуелне власти, а не наводне контроле амбасадора над њима.

Такође, власт има потенцијал и за одлучујући утицај у многим приватним медијима попут Пинка и разних таблоида, јер иако формално не утичу на избор кадрова у њима, власници ових медија обично воле да имају добре односе са режимом и своју уређивачку политику формирају тако што му повлађају. Неки медији попут Б92, Блица, Данаса и Е-новина јесу, и увек ће бити, на таласној дужини Брисела, Берлина и Вашингтона, али веровање да би они могли имати и приближан утицај медијима под контролом државе не заслужује неки посебан коментар.

Помињање украјинског сценарија је делимично у вези са тврдњом о наводној конроли медија од стране амбасадора. Ту се полази од претпоставке да би нека, Империји непослушна власт морала да се чува нове обојене револуције коју би ови врло лако изазвали. Ту врло радо наводе несрећне случајеве Слободана Милошевића и још више Виктора Јануковича, јер је био, засад, последњи у низу који је своју каријеру завршио на тај начин. Ово може да делује застрашујуће на први поглед, јер се нама већ догодило пре 14 година, а Украјини се догодило недавно.

Међутим, након пажљиве анализе видећемо да је такав сценарио у потпуности искључен. Тип људи који је чинио главну снагу Евромајдана су борбени украјински националисти од којих су многи чланови навијачких група водећих фудбалских клубова у Украјини. Слично је било и код нас 5. октобра, наиме, иако су странке ДОС-а великим делом биле другосрбијанске провинијенције највећи број људи који су за њих гласали и који су блокирали улице нису били такви, поред људи који су на СПС били огорчени јер су били незадовољни животним стандардом било је и јако пуно националиста који су Милошевића видели као издајника, „комуњару“, човека који је пустио Крајишнике низ воду и који нас је „посвађао са историјским савезницима“ итд.

И ту су битну улогу одиграли борбени националисти из редова навијача. А како данас изгледа профил просечног фана Европске уније у Србији? То је пацифиста, противник национализма (пре свега српског), који страхује од сваког конфликта и који очекује да ће му бољи живот стићи тако што ће дочекати чланство у ЕУ. Овакав тип људи би због одустајања од евроинтеграција могао да напише статус на фејсбуку и евентуално да организује неки мањи митинг, али освајање власти на улици и сукоби са полицијом спадају у ризике које они нису спремни да предузму. А шанса да група хипстера и панкера предвођених Петром Луковићем добије подршку неке навијачке групе је никаква.

Плашењем са отварањем кризних жаришта крипто-аналитичари шаљу поруку да би западне земље кренуле активно да раде на разбијању и слабљењу српског фактора у региону у случају да власт крене да брине о нашим интересима. То би подразумевало ствари попут Олује на северу Косова, играње на карту војвођанског сепаратизма, претварање Зукорлића у балканског ел-Багдадија… Овај став заслужује највише пажње јер је он у очима дела патриотске јавности присутан у већој мери него прва два, њега имају и неки којима није жеља да по сваку цену оправдају Вучића. Он произилази пре свега из неразумевања српско-америчких односа и претпоставке да сва зла која су нам се дешавала од распада Југославије до данас представљају казну за нашу непослушност и некооперативност. А ствари стоје управо обрнуто, у оним тренуцима када смо заиста били некооперативни то је била последица тога што нисмо хтели да пристанемо на њихову политику.

Њихова политика произилази из њиховог интереса који подразумевају да нас треба раслабити јер смо потенцијални руски играчи и јер желе уједначен однос снага у региону до ког се долази тако што оне који су велики за услове тог региона (нас) уситњавају, а оне који су мали (Бошњаке, Албанце Црногорце монтенегринске провинијенције) помажу. То су њихови интереси без обзира на спољнополитичко опредељење Београда, те је њихово делање увек исто, разлика може бити једино у реторици, па ће нас, уколико им се супротстављамо, звати непријатељима, а ако их слушамо партнерима. Чак и многи добронамерни српски политичари су веровали да се пријатељство Вашингтона може купити тако што би се са њима направио неки компромис на штету свог народа, због чега би они требало да нам буду захвални и да нас прихвате као равноправне партнере.

А стварност нам показује да је другачије, сваку кооперативност они доживљавају као одраз наше слабости, то код њих ствара уверење да све могу постићи са притисцима што им даје добар рецепт за даље деловање према нама. Такође, ваља констатовати и да су према онима који су им се супротстављали били далеко „великодушнији“ иако су их наравно мање тапкали по рамену. Одбијање Венс-Овеновог плана и наставак српске борбе у БиХ довели су до далеко повољнијег Дејтонског споразума.

Одлучан отпор за време бомбардовања 99. довео је до Резолуције 1244, која је, уз све своје мањкавости, ипак далеко боља од свих пакета и договора након 2000. Одлуке да је пут у ЕУ безалтернативан, да треба изручити све оптужене Хагу, „реформисати“ војску, пустити Косово и Србе на њему низ воду нису довеле до престанка западне подршке свакоме ко је у сукобу са Србима. И даље се заговара јачање аутономије Војводине које треба да доведе до конфедералног статуса Србије а просепаратистичке организације попут Независног Друштва Новинара Војводине добијају финансијску подршку од организација као што је Национална задужбина за демократију, иза које стоји америчка држава.

За Босну и Херцеговину се, са друге стране, говори да треба бити што централизованија, да би била ефикасна. А толерише се и тихи притисак на Србе у Црној Гори чији је циљ њихова асимилација. Формирана је 2009. неформална група под именом „Пријатељи Санџака“ коју чине амбасадори САД, Немачке, Француске, Турске и Велике Британије. Никада се није чула чак ни јавна подршка територијалном интегритету (крње) Србије, док се подршка територијалном интегритету суседа редовно помиње.

Наравно, постоје границе колико се далеко сме отићи у пружању отпора, као што постоји и шанса да се у тој партији шаха неславно прође, али послушност и непружање отпора су до тог неславног завршетка сигуран пут! Шта би дакле могла да уради једна национално одговорна влада која би у парламенту имала онакву већину какву тренутно има Вучић? Могла би пре свега да одустане од евроинтеграција, поред тога што Србија нема разлога да тражи чланство у организији која јој је геополитички ненаклоњена могли би извући поуку и из негативног искуства земаља источне Европе којима чланство у ЕУ није донело користи, а са којима имамо много више сличности него са развијеним западним економијама. Такође, уз то следи и окретање оним државама које су нам наклоњене, пре свега Русији, али и покушај успостављања добрих односа са Бугарском и Румунијом, и то такође спада у наш регион, али се некако обично заборавља.

Следеће што би могла и што би требало да уради је да укине аутономију АП Војводине. Установљена од стране људи који у најмању руку нису били добронамерни према Србима она нема никакав разлог за постојањем, њеним укидањем, не само што би нестало згодне тврђаве за потенцијални сепаратизам већ би дошло и до велике уштеде, до чега је влади наводно веома стало, јер неби било финансирања гломазне и непотребне управе. Ако око Косова ништа неби радила и ако би замрзнула конфликт то би било много боље од активног гурања Срба у систем независног Косова што сада ради. У економској политици би могла више да брине о интересима грађана а мање о мишљењу ММФ-а. И последње, не и најмање важно, то подразумева другачију културну и идентитетску политику. То значи да се више не снимају филмови о ратовима у којима су српски војници представљени као Орци у Толкиновим романима, достојно обележавање стогодишњице Првог светског рата, неговање осећања српског јединства, подршка Србима у Црној Гори, повезивање са Републиком Српском, стварање брендова…

Да је Вучић заиста национално одговоран, као што тврде они крипто-аналитичари којима је стало да му по сваку цену очувају патриотски ореол, он би уз овакву подршку у парламенту све ово могао да уради. То чак не би могло изазвати никакве санкције и бомбардовања као што се догодило 90-их. Све што би могло да га задеси је да му престану стизати похвале од људи којих су ових деценија своју каријеру и афирмацију стекли тако што су учествовали у сатанизацији Срба. Била би ту и понека осуда Савета Европе, намрштен Јелко Кацин, и то је то. Неке веће акције могу довести и до већих сукоба са великим силама, који може имати неизвестан исход, за ово наведено, што би нам јако пуно значило је потребна само чврста одлука. Свесни су тога вероватно и видовњаци међу криптоаналитичарима но њихов циљ је да Вучићево продавање магле прогласе за нови стандард патриотизма. Њихово подршка режиму је пуно штетнија од подршке коју му дају одређени другосрбијанци, која чак може бити и корисна јер се открива његову праву природу, и зато заслужује посебну пажњу.  

Ненад Пиваш