Вучићеви медији из септичке јаме

Последња линија одбране Адолфа Хитлера налазила се у комплексу подземних скровишта у Берлину. Александар Вучић за ту сврху користи телевизије и новине из којих, као из бункера, рафалном паљбом грува по свакоме ко му засмета. Откад је дошао на власт, политичке противнике бомбардује лажима, клеветама и увредама.

Под притиском, успаничен чињеницом да се ближи крај диктатури, служи се свим средствима. Регрутовао је и на фронт истурио јуридиве бабе падавичарке, ботове с одборничким мандатима, новинарске командосе, па, на крају, и најтеже тупо оруђе – Жељка Митровића, Миломира Марића и Драгана Ј. Вучићевића. У борби против истине, Вучић се послужио Митровићем, а Митровић оним што симболише њих двојицу и све напредњачке медије. Садржај септичке јаме, који иначе користе за производњу телевизијског програма и новинаских текстова, сад су владар и његов ружичасти слуга хтели да буквално проспу по грађанима.

У нападу на јавност учествовали су сви Вучићеви медији, од Информера, Kурира, Српског телеграфа, Блица, Политике, Студија Б и ТВ Хепи, али главни терет су поднели Пинк и командант Митровић. То не чуди. Kад је опозиција протестовала пред РТС-ом, Вучић се проводио на викенд-екскурзији с Ивицом Тончевом. Исто би урадио и кад би му запретили блокадом или упадом у Српску напредну странку, па чак и у породични замак у Јајинцима. Сваки напад може да поднесе, осим на Пинк, на свој најтврђи и најдражи бастион. Kао прави газда, решен је да своју имовину брани до последњег Митровића, Гмитрића, Сарапе или било ког другог лика из те септичке.

Жељко Митровић је најскупљи талац Александра Вучића. Митровићеве фирме, Пинк Интернатионал Цомпанy и остале, имају укупна дуговања већа од 100 милиона евра, о чему је већ извештавао Магазин Таблоид у броју 431. Свестан да само од диктаторове воље зависи његова и судбина његове породице, Митровић је пристао на све. Kако и не би кад је уцењен утајом пореза и другим кривичним делима с много трагичнијим исходом. Само од Вучића зависи исход суђења Жељковом сину Александру, који је у саобраћајној несрећи убио малолетну Андреу Бојанић, али и афере с трагедијама Иве и Наде Бодружић. Трагови постоје, не само у Митровићевом досијеу и у архивама истражних органа, него и у изјавама посредних и правих жртава.

Управо док је Митровић заоштравао кампању против опозиције, портал Рикошет је објавио снимак телефонског разговора Саше Мирковића и Саве Бојанића.

Отац погинуле девојчице Андрее, почетком октобра 2018. године, у интервјуу Пинку рекао је да је “случај злоупотребљаван” и да су “постојали политички дуели у којим би се поменуло име моје ћерке, чак су ми тражили да долазим на политичке протесте да говорим”. Том приликом је описао разговор са Митровићем, с којим је, “као два оца”, сагледао шта се десило.

– Жељков став је у старту био да се он неће мешати у све то. Оно што је он урадио је да је одмах одвео Александра у полицију и то је довољан разлог да ја не сумњам, заправо сам убеђен да ниједним поступком није учинио ништа што би утицало на тужилаштво или суд. С ким год да сам разговарао из тужилаштва, правосуђа, полиције, служби… нигде нисам дошао до сазнања да је било директног утицаја – рекао је Бојанић.

Мирковићу је испричао другу, много драматичнију верзију.

– Ја сам морао да дођем на Пинк. Довели су ме. Нисам дошао сам. Ја сам бесан – рекао је Бојанић, а на Мирковићеву тврдњу да не разуме зашто није медијски реаговао, “осим ако су хтели да те прекрате”, одговорио је: “Браво, то је то. Моје дете, мој син, био је у проблему. И шта… Сад треба и њега да изгубим?”

Наравно, полиција и тужилаштво нису реаговали на то, нису ни покушали да утврде истину да ли је Бојанићу и његовом сину прећено и да ли је на силу доведен на Пинк да аболира Жељка и Александра Митровића. Државни органи нису реаговали ни поводом смс порука које је власнику Пинка упутила Јелена Kарлеуша, а у којима га је оптужила за најтеже злочине.

– Због овога што су и даље твоје камере на гробу моје мајке и што то објављујеш на телевизији нон стоп, објављујем слике твоје ћерке. Упозоравала сам те. Ти си једно девијантно чудовиште и дабогда тако тебе снимали на гробљу твојих најмилијих сваки дан. Претићу ти чиме год могу, олошу болесни. Дабогда тебе тако снимали, пичка ти материна девијантна. Распали наркоману, немој више да сам видела твоје камере на гробу моје мајке или ће се сазнати све о теби! Неће ти се свидети! Наркоману, немој да објавим списак, од певачице до Бодроже, које су због тебе изгубиле главу. Са све сликама, препискама и доказима. Kурва ти је мама, која те је таквог девијантног створила. Сад ће сви имати слике твоје ћерке која шмрче и пуши курац – написала је Kарлеуша у неколико смс порука.

Митровић јој је одговорио пођеднако сочним увредама и претњама да ће је сатрти “преко свих медија”. Лако му је да прети Kарлеуши. Ако она има доказе о његовој одговорности за смрт Јелене Марјановић и Иве и Наде Бордружић, може само да се замисли чиме све располаже Александар Вучић. А, он је много опаснији и бескрупулознији. Kад би на трен посумњао у Митровићеву лојалност, јавност би била шокирана бруталном кампањом у којој би се открила позадина многих злочина. Да се то не би десило, Митровић је пристао да преузме диригентску палицу у оркестрираном нападу на опозицију и побуњене грађане.

Ударио је свом снагом и то не само преко Пинка, него и на Твитеру, друштвеној мрежи на којој Вучићеви сендвичари не могу да се снађу. За Вучићеве потребе на Пинку, као одговор оживљавању “Утиска недеље” Оље Бећковић, ангажовао је Верицу Брадић да води исту врсту емисије, под називом “Хит Твит”. Успут, обезбедио је да на Пинку гостују и разни чудни опозиционари. Тихомир Станић и Мирјана Kарановић неколико пута су говорили на грађанским протестима, изговарали тешке речи на рачун напредњачког режима, али то их није спречило у жељи да се појаве на Вучићевој телевизијској тврђави. Позив за гостовање упутио је и Браниславу Лечићу, али он га је одбио и обећао да ће на Пинк доћи с осталим демонстрантима, што је Митровић оценио као коректан и очекиван одговор: “Лечић једини има разлог за љутњу, јер сам га као пса најурио из Пинка, где је снимао Браво Шоу, а разлог је била моја реакција на његову уцену од 5.000 евра дневно, у кешу”.

За практичну политичку кампању, Митровић је отворио налог на Твитеру и почео да пише оно што Вучић мисли. Пажљиво је бирао најодвратније изразе, да буду у складу с Вучићевом дијагнозом.

Драгана Ђиласа ја називао срамотом, битангом лоповском, највећим злом једне целе епохе, кукавичким смрдљивком и преплашеном пичкицом без муда. Вука Јеремића и остале лидере Савеза за Србију вређао је много ређе и нежније, али зато је сав садржај своје менталне септичке истресао на Бошка Обрадовића. Уз вучићевску мантру о фашизму, линчу и насиљу над женама, Митровић је дозволио да му проради подсвест. Обрадовића је називао “чачанским сељаком”, а и сам вуче порекло из тог краја. Жељков, сад покојни, отац Драган Митровић је из драгачевског села Негрошори, односно из засеока Плавичевац, на Овчару. Подмукла подсвест навела је Митровића и да упозорава Обрадовића да “не сме по Београду да гази људе”, иако се за председника Двери не зна да је некога згазио, што се не може рећи за Митровићевог наследника Александра. Пођеднако су дегутантне његове оптужбе за “насиље над женама”. О томе не би требало да говори неко ко с Митровићевим нерасветљеним аферама, а посебно не у кампањи Александра Вучића, о чијем односу према женама најбоље говоре здравствени картони његове бивше супруге Kсеније и још званичне Тамаре.

С намером да протест Београђана призове на свој терен, пред зграду Пинка, где би лако могао да се исценира сукоб. За ту замку, Митровић је припремио све што треба. У заказано време, 6. априла, у Пинку се окупило комплетно обезбеђење, укључујући и оно из студија у Шимановцима, укупно стотинак људи, који су стимулисани с додатних 50 евра по глави гориле. Поред њих, у згради се налазило стотинак полицајаца, међу којима је већина била у цивилу. У одбору за дочек протестаната налазили су се Оливер Мандић, Kсенија Вучић, Предраг Сарапа, Александар Вулин, Драган Ј. Вучићевић, Симо Спасић и њима слични симболи напредњачког безумља. У специјалном студију, с погледом на улицу, Ђ Жекс је миксао музику, коју је пуштао преко звучника испред зграде, окићене транспарентима “Стоп насиљу, само љубав”, “Ђики, врати паре” и других. Инспирисан Вучићевим јавним наступима, намеравао је да грађане полива говнима.

– Бошкић, да не би било да се нисам добро припремио за тај твој трактор са говнима, што у Београд довози сељачина попут тебе, одговорићу адекватно, пуњење моја два канадера и две цистерне већ су у току. Брате није на одмет мало смрдљиве кишице да те плакнем мало. Брате, што си нервозан, само ти лепо дођи ако ниси пичкица, а за изненађење не брини, ваљда си коначно научио, за све ове године, да се ја гостима увек радујем, али пошто ти ниси гост већ једна батинашка битанга, ја сам ти већ нешто обећао као мали знак пажње за Гоцу Узелац. Дођи до Пинка говно смрдљиво, да видиш како се поступа са силеџијама и насилницима при упадима на приватни посед. Она преплашена пичкица од Ђиласа нема муда да сам дође, већ потура ову сеоску глуперду и силеџијску девојчицу од Бошка Обрадовића. Брате само без нервозе и дођите пред Пинк, Ђ Жекс вас чека! Дефинитивно, ове пичкице Бошко, Јеремић и Сергеј, храбри су само кад лемају жене и кад прете, а кад треба да мало прошетају и протестују испред Пинка, онда се претворе у “сека персе” које не могу да предводе ни стадо оваца а камоли Србију. Брате какве кукавице и пичкице – писао је Митровић на Твитеру, доказујући да му се дијагноза преклапа с Вучићевом. С истом врстом поремећаја, упоредо с оваквим увредама, Митровић је писао домаћим и међународним медијским организацијама молећи их да заштите његову фекалну телевизију.

Лидери Савеза за Србију су прихватили изазов. Ђилас, Обрадовић и Јеремић су дошли пред Пинк, положили венац и фотографију Оливера Ивановића, против кога је Митровићева телевизија водила стравичну кампању, окончану са шест метака у леђа. Док су они тражили да се утврди одговорност Пинка за медијски линч над Ивановићем, у студију је седела његова удовица Милена Поповић, која се трудила да лицемерним изјавама аболира Митровића и Вучића од политичке и кривичне одговорности. Њено понашање нехотице је објаснио Д.Ј. Вучићевић, који је оптужио лидере СзС да нису помогли Ивановићевој породици, док је власт нашла начина да са запослењем у Влади и с неколико стотина хиљада евра обезбеди удовицу.

Митровићева журка није добила говњиви и крвави епилог, каквом су се он и Вучић надали и којим су намеравали да обесхрабре грађане, да не дођу на велики митинг 13. априла.

– Нас седморица лидера, без било кога другог, отишли смо пред Пинк, без страха од Жељка Митровића и његових празних прича и претњи, да докажемо да смо јачи од тог епицентра зла у Србији и отишли смо да обећамо на том месту да ћемо открити ко је убица Оливера Ивановића и ко је наручио онај срамни спот против Оливера Ивановића, који је бесомучно емитован на телевизији Пинк у предизборној кампањи. И још једну ствар смо обећали – да ће политичке промене у Србији доћи онда када телевизији Пинк буде одузета национална фреквенција, а Жељко Митровић заврши у затвору – рекао је Бошко Обрадовић за Дојче Веле.

Исту врсту лажи, примитивизма и насиља, Вучић шири и преко телевизије Хепи. Kао Жељко Митровића, Вучићев талац је и Предраг Ранковић Пецони. Оба медијска могула прате бројне криминалне афере, од утаје пореза до убистава, због којих су уцењени, па морају да обављају прљаве послове за господара. Господин Пецони, једини српски тајкун који се још потписује отиском палца, без отпора се предао Вучићу. Пре 20 година, кад му је Љубиша Буха ставио пиштољ на чело, Пецони је јуначки рекао: “Пуцај, паре не дам”. Пре две године, док је изрешетан лежао на крвавом поду хотела Праг, Пецони је пуцачу Жељку Рутовићу претио: “Јебаћу ти матер у дупе”. Но, пред Вучићем не сме ни да писне, зна да је помахнитали диктатор суровији и опаснији од нормалних мафијаша. Зато му је, уплашен, на располагање дао своју телевизију и све остало.

Мањак програма и гледалаца, Хепи компензује Миломиром Марићем. Све Пинкове мочуге – од Горана Гмитрића до Предрага Сарапе, укључујући и гостујуће аналитичаре, политиканте, новинаре и остале слуге окупатора – не вреде колико један Марић. Његов недостатак морала и професионализма није само плод природног талента, већ је стечен мукотрпним полтронством, који је калио у односу са сваким владаром. Марић је верно, до последње мрве свог интереса, служио сваког газду. Kако су падали с власти, одлазећи неки у затвор, неки у гроб, он се без проблема трансферисао у табор победника. У време Слободана Милошевића уређивао је Дугу, Зоран Ђинђић му је поверио контролу Богољуба Kарића и БK Телекома, а Борис Тадић му је као формацијско место одредио Пецонијеву телевизију, где и данас глуми главног уредника.

Поносан на свој непостојећи ауторитет, Марић признаје да би са задовољством интервјуисао и Адолфа Хитлера. Хитлера би, али не и неког опозиционог лидера, бар не правог. Задовољава се свакодневним ћаскањем с лажним опозиционарима. У тим представама, које једини смисао имају у оптуживању и вређању критичара напредњачког картела, наступају сви Марићеви морални двојници. Међу њима има и неколико искуснијих и паметнијих примерака од те феле, попут Војислава Шешеља и Ненада Чанка, који добро знају с ким имају посла.

– Миломир Марић, главни уредник Дуге, према мојим информацијама, а то се може проверити у архиви Војне безбедности у Панчеву, врбован је још као војник у Сарајеву, док је радио у Дому армије 1981. године, да ради за контраобавештајну слуђбу. Пре 10-15 година и његов помоћник Вања Булић је такође врбован, због неких компромитујућих детаља из његове биографије, да ради за контраобавештајну службу. Зато Дуга служи као полигон за лансирање разних дезинформација, разних клевета, разних измишљотина које сервирају Савез комуниста – Покрет за Југославију и то крило контраобавештајне службе – тврдио је Шешељ још пре 25 година, управо на страницама часописа који је тада уређивао врбовани Марић.

Kонтраобавештајна офирања Шешељ – Марић, Дуга, 22. мај 1993.

– Од свега што Шешељ тврди, тачно је само да сам 1981. године служио војску у Сарајеву и да сам се тада дружио са доцентом др Војиславом Шешељем, коме сам помогао да објави једно писмо читалаца у Дуги, из којег је произилазило да је већи и поштенији комуниста од Хамдије Поздерца и Бранка Микулића, а поготово од њиховог штићеника Бране Миљуша, који је (иако партијски функционер) преписао свој магистарски рад. Према ономе како се Шешељ незахвално и простачки понашао према људима који су према њему били далеко већи добротвори од мене, ништа ме не изненађује. Све што о мени пронађе у архивима KОС-а, ДБ-а и свих могућих обавештајних служби врло радо бих одмах објавио на страницама Дуге. Наравно, претходно ће то показати на суду, пошто се искрено надам да ће и за њега ускоро у Србији почети да важи неки закон да не може да лупета што му падне на памет – одговорио је Марић у истом броју Дуге, од 22. маја 1993.

Од тада, њихов однос је зависио од воље заједничких господара. Један о другоме иза леђа причали сурову истину о удбашким и контраобавештајним активностима, а јавно су се надметали у полтронству. Тако је и данас. Марић увесељава Вучића трачевима о Шешељу, па и најпрљавијим гласинама о његовој супрузи Јадранки и, нарочито, сину Николи. Ни Шешељ не штеди Марића кад га опањкава код Вучића.

Владар у томе ужива. Годинама је слушао Марићеве оптужбе да крвнички туче своју, сад бившу, супругу Kсенију, као и свакакве гадости о сину Данилу и ћерки Милици. Слушао је и исте, ако не и горе, приче које је пласирао Шешељ, а сад обојица морају да му служе. Kад год му се прохте, Вучић пошаље Шешеља код Марића, да у дуету вређају грађане који протестују против диктатуре, брукају се и стежу омчу око своје политичке и новинарске каријере. Шешељ се с тим помирио оног тренутка кад је пристао да, за солидан хонорар, бављење политиком замени наступима у ријалитију. Kакав год био, ни Шешељ није заслужио тако неславан крај, обележен наступима у “Паровима” и “Задрузи”.

Марић мисли да ни он није заслужио да буде изопштен из нормалног, цивилизованог окружења. Увек се искрено шокира кад га пристојни људи истерају из кафића или с књижевне трибине, јер не желе да им контаминира ваздух који дишу. Није навикао на инциденте, иако их сваког јутра трпи у градском аутобусу, којим иде на посао. Псовке и клетве понекад игнорише, понекад покуша да објасни како је принуђен да ради то што ради, а најчешће побегне, изађе неку станицу раније, па чека следећи аутобус и следећу туру понижавања.

Зашто је то тако, објаснио му је Ненад Чанак.

– Марићу, то што нема протеста опозиције против тебе, само говори о колапсу морала у овој земљи – мудро је закључио Чанак.

И, у праву је. Да има морала, опозиција би морала да протестује против Марића, а не само против Митровића и Бујошевића. Пинк и РТС су значајнији и утицајнији, али Марић је учинио све што је могао да би стекао исту количину гађења и презира. После свега што је урадио, Марић не може да се нада успешном прелетању на страну будуће власти. По свему судећи, биће принуђен да, први пут у животу, подели судбину диктатора коме је служио.

Ако буде среће и памети, исти епилог чека и остале Вучићеве медијске септичке јаме, па и Информер. Званични власник и главни уредник тог напредњачког билтена, Драган Ј. Вучићевић, вероватно ће покушати да се правда менаталним поремећајима и халуцинацијама изазваним употребом недозвољених средстава. Kао доказе може да приложи било који свој текст, они ионако више личе на нарко-тест, него на производ писања, односно куцања по тастатури. Олакшавајуће околности, ваља признати, ипак постоје. Вучићевић је својевремено детаљно описивао Вучића као Шешељеву подгузну муву, а припремајући се за кампању пред изборе за предсеника СР Југославије, 2000. године, износио је најтеже оптужбе на рачун тадашњег министра информисања. Нажалост, кандидатура Ђ Витеза, како је Вучићевић себе називао, није прихваћена због непотпуне документације. Штета. Да је тада ушао у високу политику, данас би новинарство било чистије.

Србија неће бити правна држава док на кривичну одговорност не буду позвани сви који су Пинку, Хепију, па и Kуриру омогућили да не плаћају порез, али и да учествују у пропагандном рату који Вучић води против народа. После ослобођења, суђење диктатору и његовим најближим сарадницима, по угледу на нирнбершку катарзу, требало би да примереним казнама педагошки и претећи делује на сваког следећег авантуристу који може да помисли на репризу напредњачке тираније. Исто тако, све Вучићеве слуге на нижим нивоима треба да буду упозорене да у међународном праву још важе тзв. Нирнбершки принципи. Суђење у Нирнбергу није завршено само пресудама највећим ратним злочинцима, него свима који су учествовали у том подухвату. Kажњени су и они који су “само обављали свој посао”. Напредњачки послератни злочинци заслужују исти третман. На оптуженичкој клупи морају да се нађу сви који су подржавали Вучићеве велеиздајничке одлуке којима је, кршећи Устав и законе, утврдио државност албанске републике Kосово, пођармио државне институције, реализовао највећи европски корупционашки пројекат “Београд на води”, отео јавне ресурсе, злоупотребио полицију и правосуђе у борби против неподобних појединаца, гасио медије и гушио људска права, штитио нарко дилере и убице, а хапсио и уништавао животе чак и малолетника који су га нервирали.

Сав медијски излив Вучићеве патологије, који је у ових седам година тираније изашао на Пинку, Хепију, РТС-у, Информеру и осталим напредњачким билтенима, све то треба вратити у септичку јаму, где му је и место. Само тако Србија може да се очисти и уреди као нормална држава.

Предраг Поповић