Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије за EurAsia Daily
Низ догађаја у вези са Косовом и Метохијом који су се одиграли одмах након изборе у ЕУ, не дају основа за оптимизам када је Србија у питању. Срби са Косова и Метохије живе у сталном страху и неизвесности, јер не знају шта их чека. Ништа боља ситуација није ни у остатку Србије. Иако је јавност у Србији свакодневно бомбардована разним вестима о КиМ, мало је оних вести којима заиста треба придавати важност. Оне су обично недоступне широј јавности.
Пре пар дана је амерички амбасадор у Србији Кајл Скот изјавио „Наш став остаје непромењен, циљ остаје исти – опсежни споразум о нормализацији. А да бисмо до тога дошли, то подразумева дијалог који води ЕУ, мора да постоји дијалог. Обе стране морају да се врате за преговарачки сто, да видимо како можемо да идемо напред”.
Његов став је врло јасан, САД захтевају да се што пре усагласи свеобухватни споразум о нормализацији односа, којим би Србија признала независност Косова. За САД је независност Косова ствар која не сме да се доводи у питање. С тим у вези пре пар месеци је амерички амбасадор држао предавање српским ђацима у основној школи у Апатину, када им је приказао мапу Србије без Косова и Метохије. Реакција сваке нормалне државе која држи до себе би била да прогласи америчког амбасадора персоном нон грата. Али ништа слично се не може очекивати од српских власти које воде политику незамерања Западу.
Србији су везане руке. Већина грађана се противи предаји, подели Косова или разграничењу. И већина је за то да се одложи решавање овог питања. Садашње околности у свету се сасвим разликују од оних пре 20 година када је НАТО извршио агресију на Србију и када су САД изградиле своју војну базу Бондстил на нелегално одузетом земљишту. Али ту није био крај насиљу, оно траје и данас.
Суштина свега је да се садашње руководство Србије обавезало да ће решити косовски проблем а за узврат му је омогућено да има неограничену власт у земљи. Чак ни у време Милошевићеве диктатуре, није постојала оволика цензура и гушење сваке слободне мисли. Ако бисмо упоређивали, дошли бисмо до закључка да је у време диктатуре било много више слободе и демократије. Сада практично Косовом треба да буду враћени кредити за власт Српске напредне странке.
Због тога је Косово била забрањена тема у Скупштини Србији већ пуних шест година. Није организована ни једна седница Скупштине на тему најважнијег националног питања. За тих шест година вођени су тајни преговори са Приштином о којима јавност у Србији готово да није информисана. Актуелна власт покушава да одговорност за потписане договоре и фактичко повлачење са Косова пребаци на претходне власти, иако за такве тврдње нема основа. Због тога са њихове тачке гледишта, седница о Косову није била пожељна, јер то је прилика да се суоче аргументи. Ипак под притиском јавности која већ пуних шест месеци протестује у Србији због гушења демократије и медијских слобода, Александар Вучић је заказао седницу о Косову и Метохији 27. маја. Нажалост не са идејом да предочи чињенице, већ да настави са својом манипулацијом. Уместо да упозна јавност са резултатима досадашњи тајних преговора са Приштином и представи јавности какав је политичка платформа Србије за решавање косовског питања, Александар Вучић је представио рад Канцеларије за Косовао и Метохију, што је иначе јавно доступно свакоме ко жели да се упозна са тим на сајту ове институције. О томе шта је договорио лично председник Србије, који по Уставу нема овлашћења да води преговоре са Приштином, није било ни речи. Ипак једна реченица коју је председник Србије изрекао у полупразном Парламенту, наговештава да ће он ићи до краја у сопственим одлукама које су потпуно супротне вољи већине грађана Србије, одлукама Српске православне цркве, као и Уставу Србије и Резолуцији 1244.
Александар Вучић је неколико пута је те вечери поновио: „Не буде ли компромисног решења, само чекајте напад Албанаца на Србе. То ће се догодити јер они губе живце“.
У свом непотребно дугом маратонском говору, уместо конкретних чињеница о позадини преговора у Бриселу, изнео је много неистина у циљу потпуног дезавуисања јавности. Срби са Косова и Метохије су оценили да још од времена Димитрија Туцовића није виђен такав проалбански експозе као што је Вучићев. Објаснио је и да Срби треба да прихвате горку истину, а то је да не контролишу територију Косова и да морамо да постигнемо мир са Албанцима. Већ сутрадан ујутру после Вучићевих предвиђања да ће Албанци напасти Србе, почела је акција косовских безбедносних снага. Могло би се помислити да је то коинциденција, али до сада смо се више пута уверили у чињеницу да су све акције координисане и усаглашене између Београда и Приштине. Да не буде изненађења, то је потврдио и командант КФОРа на КиМ, који је рекао да је Београд био на време обавештен о акцији. Иако је знао за акцију, председник Србије се правио да није обавештен. И док су Србе на КиМ хапсили и тукли албански специјалци, Александар Вучић је у Београду понављао како се залаже за мир. Замислите док тероришу Србе на КиМ, српско руководство понавља како је за мирно решење. Да ли може мирно решење да се постигне сталним истицањем беле заставе, док апетити Албанаца константно расту као и нетрпељивост према срској заједници. Што је још трагичније, док су Срби трпели тортуру, председник Србије је говорио како ће их заштити. Наравно ништа није предузео, јер не сме да се замера Западу.
С друге стране, Хашим Тачи је већ наjавио да ће у Паризу 1. јула, када ће бити одржан састанак Београда и Приштине уз посредство ЕУ, Немачке и Француске, тражити да се независном Косову припоји неколико општина са југа Србије. Такође је рекао да Косово нема намеру да формира Заједницу независних држава, која је иначе део Бриселског договора усклађеног са Уставом такозваног независног Косова.
Претходни састанак у Берлину није дао никакве резултате. Уместо да председник Србије објави да су преговори Београда и Приштине уз посредовање Брисела, пропали и да тражи поништавање тих преговора и повратак решавања питања Косова у УН, председик Србије не предузима никакве кораке. Иако је претио да ће градоначелници српских општина дати оставку, након што је Тачи расписао изборе по уставу и законима Републике Косово, ти исти градоначелници су учествовали на сепаратистичким изборима и још су прогласили победу. То је био први пут да су грађани могли да гласају искључиво са документима независног Косова. Српска документа су потпуно одбачена.
Заправо Влада Рамуша Харадинаја опстаје захваљујући експозитури СНС које се зове Српска листа. Они су у власт са осведоченим злочинцем, окривљеним за најгоре злочине над Србима, ушли под изговором да морају да се боре за српска права. Уместо тога, они су и самим учествовањем у Влади Косова дали подршку формирању војске Косова, увођењу царинских стопа на српску робу па и акцијама кососвских безбедносних снага.
Овакви кораци их нису определили да напусте Владу Косова, већ они и даље дају легитимитет сепаратизму и насиљу.
С друге стране Александар Вучић није предузео никакаве контрамере, иако има многобројне могућности. Најприродније би било да је српска власт као противмеру увела таксе за транзит робе која иде ка Косову. То би много више погодило сепаратистичку власт Приштине него мере које су они увели ка Београду. Међутим Александар Вучић не сме то да уради јер не сме да се замери Западу. Због тога његова Српска листа и даље седи у Влади Рамуша Харадинаја, а остаће тамо чак и да Албанци баце атомску бомбу на Србе са Косова и Метохије.
Најтрагичније од свега је што је Србија некада била симбол отпора и беспоштедне борбе за слободу по сваку цену. После свих трагедија кроз које је прошла дочекала је да буде сведена на слушкињу. И то само због тога што режим у Србији има обавезе према Западу, а време за испуњење обавеза цури. Како год да одлучи човек, који све сам одлучује у Србији, неће изаћи на добро.
5. Јун 2019.
Центар за геостратешке студије
