Вучићево бело робље: ко је и како раднике у Србији довео до дна и одузео им сва права

Пуних пет година Влада Србије и њен злоћудни премијер Александар Вучић баве се подвођењем радно способних, које нуди бесплатно или за робовску надницу страним компанијама и домаћим тајкунским корпорацијама. Вучић као најгласнији у том подвођењу, никад ништа у животу није радио, осим мешетарења, пласирања лажи, подметања, политичког курвања и подстицања верске и националне мржње и прогона свих који не мисле као он. Такав злотвор јавно (па чак и пред страним дипломатама) излаже порузи читав српски народ, називајући га кукавичким и неспособним да сам нешто привреди и да заради. Уместо адекватног одговора, радници у Србији имају робовске услове на послу. Трпе и ћуте. Али, живот и време за нама, показали су да ничије ћутање није дугог века.

У последњих пет година, од како Србијом суверено управља један човек, заведено је најцрње робовласништво какво није у Европи ни на овом делу Балкана виђено још од Римског царства и првих отоманских освајача.

Вучић и његови “инвеститори” згазили су свако људско достојанство, избрисали из закона елементарна радна права, стечена још на почетку прошлог века. Три четвртине расположиве радне снаге у Србији ради за просечну дневницу од 1.000 динара, што није довољно ни да се подмири превоз од посла до куће и назад, комунални рачуни и један “танки” доручак (за једну особу). Са друге стране, Вучић је у име Владе Србије (и, мимо закона, у своје лично име), склопио више десетина “непосредних погодби” са страним компанијама, где се не зна ни шта је предмет уговора ни шта у њему пише. Познати су и резултати ових криминалних послова: дошло је до тога да најмлађа и најпродуктивнија радна снага данас у Србији ради само да би од зарађене мизерије обезбедила свој голи биолошки опстанак.

Пре две године (крајем 2014), на америчкој ТВ мрежи ЦНН, Вучић се јавно хвалио како “Србија нуди” најшколованију и најјефтинију радну снагу, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније. Показало се да је овај патолошки лажов, том приликом рекао сушту истину! Наиме, Србија нуди странцима највеће субвенције и најјефтинију радну снагу. Тако рећи робове, спремне да раде и бесплатно само да имају какво-такво социјално осигурање и радни стаж.

Треба се само сетити шта је Вучић спремно понудио компанији “Икеа” (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године), као и италијанском “Бенетону” (који је међу три најсуровије светске компаније кад је реч о израбљивању радника), који су све добили бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму “Вахали” која се у Србији бави бродоградњом и која не плаћа никакве даџбине, а добила је све што је тражила.

Италијански “Бенетон” је купио нишки „Нитекс” са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенетон” је за овај свој “пословни план” одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција! Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс”, сада „Бенеттон”, одмах је отпустио 250 радника.

У међувремену је италијански послодавац, који је у светским размерама синоним за кршење радничких права, наставио са масовним отпуштањем, у чему га је подстрекивао и Александар Вучић. Наступиле су видљиве последице. Наиме, према подацима Агенције за привредне регистре, погон у Нишу је пре две године запошљавао само 99 радника, данас још мање. О платама не треба ни говорити, јер ко храни једну породицу са њом, може одмах да се обеси. Узгред, погон “Бенетона” у Нишу, добио је, само у једној години, субвенцију од Вучићевог режима (завлачењем руке у буџет), од милион и по евра! Истовремено, робови који раде у овој компанији нису успели ни до данашњег дана да приме плату већу од оне коју просечан радник заради у Албанији.

Вучићеве приче о томе како су у једној години директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, одмах падају у воду, ако се зна да су у исто време, грађани српског порекла из дијаспоре, својим овдашњим рођацима послали преко две и по милијарди евра! Јасно је само из овог поређења ко издржава српску сиротињу а ко је гура у још дубље безнађе.

Колико је радник у Србији сведен на обичног роба и плаћен испод сваког минимума егзистенције, потврђује податак да на сат заради свега један евро, или четири пута мање од бугарског радника чији послодавци иначе плаћају најмање од свих у државама Европске уније. Простим поређењем радних сати и зараде у Србији и осталим земљама на европском континенту, лако је доћи до поражавајуће истине: радник у Србији најдуже ради за најмању плату. Просечна радна недеља у Србији је 42,7, а у европским државама 40 сати.

Бруталност и лицемерје Вучићевих министара најбоље је показао министар рада Александар Вулин који је, одговарајући на питање кад ће доћи до правог вредновања рада у Србији, одговорио у стилу уличних шибицара: „…Све док на тржишту рада радна снага не буде скупља”.

Захваљујући таквој бандитској “филозофији”, Србија се нуђењем радника као робова који ће радити џабе, нашла у положају источноазијских земаља, попут Вијетнама (мада је и тамо дневница близу томе да пређе вредност дневнице у Србији). И оне поштене послодавце, који се труде да радницима обезбеде пристојну и редовну зараду, Вучићев режим их терорише и на сваки начин им загорча живот, те долази до масовног затварања малих и средњих предузећа која не могу да издрже у борби са насиљем владајуће странке.

Вучић упорно рекламира Србију као државу јефтине радне снаге, што ствара потпуно супротан ефекат: нико озбиљан више не жели да дође и ради у земљи која не поштује ни основна људска права. У Србију долазе само бескрупулозни мешетари, спремни да на крви и зноју овдашњих робова зараде екстрапрофит за своје империје. Али, и поред тога, страна компанија неће доћи у Србију само зато што су радници скоро бесплатни, већ тражи и инфраструктуру, поштовање правних прописа, заштиту капитала, и, наравно, дебеле субвенције.

Терор корпорација уз помоћ инспекције рада

Један од законом одобрених начина бесплатне експлоатације радника и довођења у робовски положај је и неплаћени пробни рад. Такозвано волонтирање у страним и добром броју домаћих компанија, је редовна појава.

Узимање радника на бесплатан пробни рад, за које се унапред зна да неће бити примљени, којима се након најдуже шест месеци, усмено или писмено саопшти да “нису задовољили критеријуме”, тече у Србији регуларно, по закону! Дакле, није кажњиво!

Кад једну групу тако примљених радника изиграју, крећу са другом и тако у круг. Зараде на овим неплаћеним пословима су огромне, а стране компанија за њих добијају и високе субвенције, чак и ако их само приме “на пробу” без плате. Према Вучићевом и Вулиновом Закону о раду, послодавац мора склопити уговор о раду, са ставком о пробном раду који може трајати најдуже шест месеци. Радник који данас тако робовски ради, нема никакве наде да ће на том месту икада примити плату и нема никаква права да је законски тражи. Тако се остварује монструозан план о умножавању социјалних случајева. Мада нико не би требало да пристане на овакву врсту робовског рада, незапосленост је тешко погодила најмање два милиона људи, и спремни су да раде било шта, само да не остану у кући, затворени и социјално изоловани. Дакле, дно је дотакнуто, дубље од овога може бити.

Званична, дакле, режимска прича о овоме изгледа друкчије, па тако Вучићева пропаганда тврди да је од 1. јануара до 31. јула 2016. године, инспекција рада обавила је 32.695 инспекцијских надзора и затекла 10.174 особе на раду на црно. Након тога је, кажу његови билтени, 8.460 особа засновало радни однос, а против послодавца код кога је затечен радник без уговора, поднете су прекршајне пријаве. Нигде не пише колико њих је од те бројке и заиста остало запослено, јер је познато да се у оваквим случајевима раднику понуди привремену уговор о раду, који послодавац, према новом Закону о раду, може одмах и да раскине, без образложења.

Према подацима Завода за статистику, око 700.000 људи у Србији ради на црно. У реалности, преко милион и по. Највећи број непријављених радника је у грађевинарству, туризму, угоститељству и у занатским радњама. Потребе за радницима има током радне сезоне (туристичке, грађевинске…). Али, нико нема потребе да их пријављује, нити да им плате исплаћује преко рачуна и тиме себе доводи у ситуацију да му Вучићев режим узме још једну плату за доприносе и све друге замисливе и незамисливе глобе и скидање коже са леђа. Зна се ко је жртва у том рату: радник који нема никаква права и не ужива ничију заштиту.

Инспекторат за рад у Вучићевом режиму штити искључиво послодавца, и то углавном онога који је платио рекет његовом режиму или му је наклоњен на неки други начин. Познат је случај кад је инспекција рада све учинила да умири српску јавност хитним слањем инспектора да испитају инцидент са видео-снимком на ком се виде радници јужнокорејске компаније Јура у Лесковцу, како дословно клече пред шефовима. Да би било јасније каква је спрега ових експлоататора са Вучићевом владом, довољно је рећи да су инспекцији рада, непосредно пред њихов (најављени!) долазак, поклонили два аутомобила. Да им се нађе.

Кршење закона и лош положај радника у страним компанијама које раде у Србији, свакодневна су појава. Али, упркос томе, Вучић, не питајући за цену, вуче странце за рукав само да би направио лажну представу о томе како запошљава људе, редовно преувеличавајући њихов број.

О психичком и физичком злостављању запослених у страним компанијама не постоји ниједан једини писани траг у Инспекцији рада. Постоји само један благи укор из Министарства рада да су након 24 обављене контроле утврдили да уговори о раду нису имали висину основне зараде, да нема распореда радног времена у радној недељи, нити одлуке о коришћењу паузе, али и да радницама на породиљском нису уручени обрачуни накнаде зараде, нити се евиденција тих зарада води, те да се “то мора довести у ред”.

Синдикат радника запослених у страним компанијама који делује, тако рећи, у илегали утврдио је више случајева физичког, психичког па и сексуалног злостављања на послу! И то од стране страних шефова, послодаваца, надређених у производњи и слично. Радници су шамарани током обуке, на послу ударани штанглама, а жене које су од високих температура падале у несвест враћане су да раде чим би дошле себи.

У италијанском Геоксу у Врању, према речима бивше раднице Гордане Крстић, извесна Тицијана Ћесони раднике је називала „циганима”. Објашњавано им је и како да користе пелене да не би ишли у тоалет. У немачко-српском предузећу Мелер, како је објављено, радници су приморавани на прековремени рад и стављено им је до знања да ако одбију не могу рачунати на радно место и слично.

Недавно је Самостални синдикат трговине Србије због свега овога захтевао од Владе и Парламента измену Закона о раду. Између осталог, један од захтева био је и да се свим запосленима у трговини одреди недеља као нерадни дан (као у Немачкој и другим земљаме ЕУ, где недељом раде само специјализоване радње које су отворене 24 сата). То, наравно, није ни стигло даље од Вучићевог “Информера” и јавне спрдње са тим предлогом. Важан је податак да од 200.000 запослених у трговинским ланцима широм Србије, чак 80 одсто чине жене, чија просечна плата не прелази 27.000 динара и које су, веома често, једине запослене особе у породици. Како те породице живе, од чега живе и да ли су уопште живе, не занима ниједну режимску институцију. А, ове жене, које су нечије мајке и сестре, раде као најцрње робље, без икакве наде да ће остати на том радном месту. Јер, на улазу сваког од објеката трговинских ланаца, постоји кутија у коју сваки мученик може да убаци своју “понуду за посао”. Што више њих дође “на пробу”, то већа зарада овим зеленашким компанијама.

Радници “на лизинг”

Један огорчени коментатор овакве ситуације, исправно је рекао: у Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко такозваних Агенција за запошљавање. Има примера да су такве агенције углавном регистроване у гаражи или шупи власника, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Дакле, радник одлази свакодневно на посао у фирму у којој обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада, као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен. За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, дупло мање од тог колеге…Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде…Тако се прикрива чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…). Послодавац, власник фабрике у којој су овакви радници упослени је презадовољан. Дошао је до робовске радне снаге према којој нема никаквих обавеза – радно време је „клизно”, а питања превоза, исхране, боловања, одмора, једноставно не постоје. “Рентирање” људи, узимање живог бића “на лизинг” као да је аутомобил (па колико пређе!), постало је уобичајена пракса у злочиначком Вучићевом режиму, који очито има циљ да истреби Србију од способних и честитих људи.

Радници у Србији су налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док могу да раде, добри су, кад не могу, нико нема према њима обавезу и често се дешава да се разболе или умру без икаквог трага о “минулом раду”. О стотинама случајева повређивања, па чак и погибија радника који су у уговорном односу са газдама, нема нигде ни слова у Вучићевим медијима. На хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде” према њима односе не као према робовима, него као према стоци!

Вучићев Закон о раду је такав да само они ретки послодавци, који из људских и моралних разлога поштују своје запослене и тако се према њима и односе, дају више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима у оваквој држави свако би требао да се поклони.

Ангажовање радника на домаћим плантажама, најчешће воћњацима у сезони, одржава у животу многе породице, мада се ради “без папира” и “на реч”. Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до потцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа. На жалост често се газде према берачима односе као према људима најниже врсте. Онај који данас самостално управља Србијом и свакодневно јавно ружи и понижава грађане, називајући их нерадницима, лењивцима, лезилебовићима и најгорим талогом који хоће “хлеба без мотике”, главни је кривац за овакво стање. Право је чудо да у режиму са криминалним законским одредбама, до сада није избио озбиљан грађански, па чак и класни рат. Такво нешто није немогуће. Голих пролетера има све више, а треба се сетити и оне чувене мисли Фридриха Енгелса, да “пролетер нема шта да изгуби осим сопствених ланаца”.

А 1. Ко неће бесплатно, неће моћи никако!

Такозвана Национална служба за запошљавање, постала је најцрњи сервис Вучићевог режима, који уцењује незапослене, између осталог и тако што им не дозвољава да остану пријављени и чекају посао у струци, него их шаље да волонтирају у фирмама које су “миле” владајућем режиму (најчешће су то стране компаније. Законом је прописано (запрећено!): ко одбије, боље да га није! Моментално ће бити избрисан из регистра незапослених и према њему ова служба неће имати више никаквих обавеза! И на тај начин је створена још једна “база” бесплатне радне снаге, којом се Вучић толико хвали кад год се састане са страним зеленашима и експлоататорима.

А 2. Отимају сиротињи па дају певаљкама

Почетком ове године, раднику “Крушевац пута” смањена је плата за 10 одсто јер се није јавио директорки предузећа када ју је срео на улазу у пословну зграду. У решењу које је потписала директорка Зорица Станковић, пише да је радник “повредио радну дисциплину”. Одмазда је експресно обављена над сиротим радником, мада Закон о раду не препознаје овакав “прекршај” запосленог као нешто за шта би могао да буде кажњен и то новчано. Мада је ситуација у фирми “Крушевац пут” катастрофална и то предузеће нередовно исплаћује плате радницима, директорка је ипак нашла пола милиона динара за концерт Светлане Цеце Ражњатовић у Крушевцу! И ова слика криминално-естрадног карактера Вучићеве владавине, речито говори да он са насиљем неће стати док не устану и радници и сељаци и незапослени и сви који су брутално згажени, сведени на робове и свакодневно изложени понижавањима.

А 3. Противзаконита експлоатација малолетника

У Србији је, законом забрањен рад млађима од 15, а између 15 и 19 могу да раде под стриктно прописаним условима. Али, упркос закону, Вучић се бестидно хвали како су у страним фабрикама и малолетници “поносно” обукли радна одела!

У “напредној” Србији, на почетку трећег миленијума, деца од 15 година због сиромаштва не могу да се школују и траже било какав посао. На бироу је тако тренутно регистрована 18.551 особа од 15 до 19 година. Већина има завршену средњу школу, али 6.183 је без икаквог занимања. Само у Београду је регистровано 1.858 малолетника у потрази за хлебом. Само добри Бог зна какви су њихови животи, чему се надају и шта их у будућности у овој земљи чека, док Вучићеве курве, старлете и гејеви харају државним институцијама.

Глоса

Радник у Србији за осам сати заради осам евра, у Бугарској минималац 30, а у Данској 42 евра, показује истраживање немачке агенције Дестатис. У Немачкој је најмања дневница 31,80 евро. У Румунији је сат рада 4,8 евра, Литванији 6,6, Летонији седам, а Мађарској 7,8 евра. У Србији цена рада стагнира, док је у Бугарској повећана за 2,8 одсто.

Никола Влаховић, Таблоид