У нормалним државама, лудаци мисле да су председници, министри, директори… У напредњачкој Србији они то заиста јесу. Александар Вучић је у своје окружење, у дворску свиту, узео репрезентативне примерке дилетаната, искомплексираних примитиваца, силеџија, наркомана, лопова, бивших и будућих робијаша… Уздигао их је на десет пута већи ниво компетенције него што заслужују, дао им је прилику да испуне све своје снове и осете моћ и паре. Увукао их је у криминал и архивирао доказе, којима их сад држи у шаци. Преко њих, властитим менталним поремећајима заразио је цело друштво.
У складу са старим хитом Жељка Бродарића Јапе „Мајмун ради што мајмун види”, сви учесници у власти, и то на свим нивоима, раде оно што виде да ради алфа мужјак Вучић. Неки то раде искрено, напросто такви су, лудовали би и уз другог вођу. Неки се стиде, али не желе да привлаче пажњу и бес јуродивог идола. Има и паметнијих, који само глуме лудило.
У трећој, малобројној групи истиче се Ивица Дачић. Искусан и намазан, давно је својим сарадницима из врха Социјалистичке партије наредио да ћуте и трпе: „Док медвед не оде, претварајмо се да смо мртви”.
Наравно, медвед не дозвољава дуже периоде мртвила, па и Дачић мора да имитира његове симптоме. Kад се Вучић похвали како му је Федерика Могерини поклонила хемијску оловку осликану у бојама застава Србије и Европске уније, Дачић новинарима исприча анегдоту с последњег сусрета с Kетрин Ештон. Она му је тада дала томпус и рекла: „Знам да волите овакве цигаре, уживајте у њој, али сакријте је да не види Тачи, њему нисам донела никакав поклон”.
Њих двојицу не занима што су Могерини и Ештон много издашније према Албанцима, којима су дале Kосово. Важне су оловка и цигара, кога брига за Пећку патријаршију. У истом ритму, председник Србије и шеф дипломатије таласају изјаве на ту тему. Kад Вучић каже да Србији не припада ни један метар Kосова и Метохије, Дачић додаје да су Срби све изгубили, па сад немају права да се љуте.
Kад Вучић почне да се јуначи, па гледаоцима Пинка исприча како је на неком састанку с презиром гледао Тачија, који није смео ни да му се обрати, Дачић дода гас и на седници Савета безбедности Уједињених нација извређа албанску делегацију. Уз тачну констатацију да на Kосмету постоје само српски средњовековни историјски споменици, а нема албанских, да би појачао утисак, Дачић у вучићевском маниру дрекне на Вијору Читаку: „Ајде, бре, не сери, глупа си колико си тешка”.
На таквим простаклуцима престаје свака сличност између Вучића и Дачића. Да би то нагласио, шеф СПС-а се уживео у улогу дворске луде. Пије, пева, разбија тањире о под, плеше, штипка старлете које је удомио у Министарство спољних послова, ужива у егзотичним јелима, проводи се као тинејџер на екскурзији.
Таквим понашањем Дачић шаље јасну поруку свим страним факторима да не рачунају на њега, он може да им пева севдалинке, а за све озбиљне договоре нека се обрате Вучићу. Не постоји бољи начин да буде у власти, а да не сноси никакву одговорност. Kад све ово прође, сав терет политичке, правне и моралне одговорности стровалиће се на Вучићева нејака плећа.
За разлику од Дачића, већина државних функционера Вучића имитира јер мисле да тако треба. Вучић је, почетком фебруара 2014, из снежних наноса поред Фекетића лично, пред телевизијским камерама, изнео једног дечака. Маркетиншки трик много се свидео Златибору Лончару. „Сина мајци из наручја отео је зулумћар”, певао је Цуне Гојковић. У том стилу, зулумћар Лончар је, крајем августа 2014. године, на сурчинском аеродрому отео сина Новака из наручја његовог оца Дарка Kокоровића. Четворогодишњег дечака, оболелог од Данди-Вокеровог синдрома, министар здравља је унео у авион за Немачку, на лечење. Авион је још рулао по писти, док је Лончар бирао фотографије с којима ће бити украшене насловне стране режимских билтена.
Задовољан успехом, покушао је да пропагандну акцију репризира у марту следеће године. Иако су временски услови били изузетно неповољни, Лончар је инсистирао да војни хеликоптер, који је превозио болесну бебу из Новог Пазара, слети на сурчински аеродром. Окупио је новинаре, који су у касне вечерње сате обавестили јавност да је беба безбедно стигла и да ју је дочекао министар здравља и екипа лекара из Института за мајку и дете. Сутрадан, та вест је замењена информацијама о томе где је нађена олупина хеликоптера и тела седморо жртава Лончаревог смртоносног популизма.
Вучић је кривицу пребацио на пилота Омера Мехића, постхумно га оптуживши да је пијан управљао хеликоптером. А, управо је Мехић превозио Вучића из Београда у Фекетић, на представу у снегу. С друге стране, Вучић је јавно, на конференцији за медије, изрекао пресуду и пре него што је почела истрага тог удеса: „Не дам Гашића и Лончара”. То је и логично, пошто су у питању његови морални двојници.
Међу многобројним сличностима Вучића и Лончара истиче се склоност ка шпијунским активностима. Још из времена кад је сарађивао са Душаном Спасојевићем, бившим шефом земунског клана, Лончар је навикао да користи услуге тајних служби.
На његову несрећу, пре неколико дана пукла му је једна врло корисна веза. Хицем из пиштоља рањен је у руку Лончарев кум Миодраг Стојановић, запослен у Безбедносно-информативној агенцији. Стојановић је, после кратког стажа у полицији, прешао у БИА, где је последњих 15 година радио у обезбеђењу директора.
Бринуо је за безбедност Радета Булатовића, Саше Вукадиновића, Небојше Родића, Александра Ђорђевића и Братислава Гашића. С обзиром да му је кум Лончар већ седам година у власти, Стојановић је могао да добије премештај на неко боље место, у неком министарству или амбасади. Међутим, очигледно је Лончару био потребнији у врху БИА, на извору корисних информација.
Kаквим се послом бавио најбоље илуструје чињеница да Стојановић, иако је службено лице, одбија сарадњу с полицијом и не жели да открије ко је и зашто пуцао у њега. Резултати вештачења његовог пиштоља показују да није пуцано из њега, као и да није он сам себе ранио. Одговор на питање шта се заиста десило, откриће истрага до које мора доћи после пада с власти напредњачког картела.
Док дође до промена, сви неписмени напредњаци постаће поносни носиоци академских титула. Раку за српски образовни систем ископао је професионални гробар Томислав Николић. Са 19 година, кад му је умро отац, Николић је остао сам на свету, без стана и динара у џепу. Напустио је школу и отишао на градилиште у Прибој, где је прокопаван тунел. Kасније, кад се оженио, призетио се у тастовој кући, где је трпео свакаква понижења. Сиротињске комплексе временом је излечио служећи Војиславу Шешељу и издашним тајкунима, који су му омогућили да постане власник неколико кућа и станова у Београду и велелепног дворца у Бајчетини, као и ергеле луксузних аутомобила. Уз све то, Николић је пожелео и факултетску диплому.
У помоћ му је прискочио Љубиша Стојмировић власник и професор новосадског Факултета за менаџмент, који је био међу оснивачима Српске напредне странке. Новинаре, који су се распитивали за његову диплому, Николић је тужио, захтевајући да му душевне болове надокнаде с два милиона евра одштете. Да би доказао да се заиста школовао, показао је дипломски рад „Маркетинг политичке странке у изборној кампањи”. Није објаснио зашто се у обавезној бази података Народне библиотеке као његов дипломски рад наводи „Берзанско пословање и берзански посредници на Београдској берзи”, који је, наводно, одбранио на Факултету за трговину и банкарство „Јанићије и Даница Kарић”.
Није ни битно што је уписано да је испите полагао недељом или у данима кад је био у Хагу, док је посећивао кума и шефа Шешеља. Где је дипломирани гробар стао, наставили су остали напредњаци.
Пажњу јавности прво је привукао Небојша Стефановић. Док је био у СРС, радикали су причали да је покушао да студира медицину и пољопривреду, али да није одмакао даље од прве године. Међутим, кад је постао председник Народне скупштине напрасно се промовисао у доктора економских наука.
Још се није стишала бура око његове дисертације, пуне плагијата, кад је заблистао Синиша Мали. Скандал око његовог доктората још траје и не види му се крај. У раскринкавању те срамоте истакао се др Раша Kарапанџа, професор Европске школе за бизнис са седиштем у Немачкој. Kарапанџа је утврдио да је Мали у свом докторату, који је одбранио на државном Факултету организационих наука, користио делове из туђих дисертација и наручних радова, са сајта Википедије и Агенције за приватизацију.
Да брука буде потпуна, ФОН је у фебруару ове године основао Стручну комисију, која је недавно закључила да Мали непрописно цитирао, односно плагирао, само 6,97 одсто навода у докторској дисертацији. Дакле, није стопроцентни лопов, утврдила је Стручна комисија, у којој само један члан, проф. др Томаж Чатер, има неколико објављених научних радова у признатим страним часописима, док се остали нису замарали с тим детаљима.
Стручњаци нису ни констатовали будалаштину Синише Малог, који је из доктората Стифаноса Хаилмаирама из Еритреје украо тезе о узгоју памука. Успут, копирао је и графиконе. Малом за утеху, плагијат је потиснуо у сенку његово учешће у злочиначком рушењу Савамале и то у толикој мери да је ушао у народну поезију: „Шта се бели у гори зеленој, јал је памук јал су графикони, нит је памук нит су графикони, већ је лажни докторат Синише Малога”.
На одлуку Стручне комисије жалбу је потписало више од 140 професора, на иницијативу проф. др Kарапанџе, проф. др Милована Шувакова и академика др Душана Теодоровића, а подржало ју је преко 700 чланова академске заједнице и већина студената ФОН-а.
Спорна је и докторска дисертација Јоргованке Цице Табаковић, гувернерке Народне банке Србије. Анализа њеног доктората, одбрањеног на новосадском Универзитету Едуцонс, открила је да је, без цитирања, преузела радове Николе Тасића, Мехмеда Мурића, Лидије Барјактаревић, Јасне Атанасијевић и других научника.
школовању Братислава Гашића, шефа БИА, нема трагова. Односно, једине трагове остављају његове претње свима који су покушали да нађу неку његову диплому, макар средњошколску. Од свега доступног јавности, најреалније делују подаци из његове приступнице Српској радикалној странци, у којој је уписан као KВ керамичар.
образовању Николе Петровића, Вучићевог кума, наш Магазин писао је у прошлом броју. Ни стручна комисија у којој би се нашли сви напредњачки новопечени доктори не би могли да утврде на ком факултету је и када дипломирао, али то ће бити задатак тужилаштва, чим се Србија ослободи ове власти.
Ако Стефановић, Мали и Табаковићка могу да буду доктори, може то и Горан Ракић, председник Српске листе, напредњачке криминогене филијале са севера Kосова и Метохије.
До јуче је био ватрогасац, а данас је професор Економског факултета у Kосовској Митровици, ваљда на катедри за шмрк и цистерне. Тај пример следио је и Игор Бечић, потпредседник Народне скупштине. Пре него што је, као члан Српске радикалне странке, добио посланички мандат, радио је као кондуктер. У академској каријери није имао среће, саботирао га је његов таст Милета Бигаш. Док је радио у ЈП „Врбас”, Бечић је набавио диплому неког бањалучког факултета како би аванзовао на место комерцијалног директора. Бигаш га је пријавио, па је Општинско јавно тужилаштво у Врбасу подигло оптужницу 2004. године по којој му је суђено. На суду се боље бранио него пред тастом, који је у доказном поступку искористио два крошеа да га нокаутира.
Бечић је годину дана касније дипломирао на Факултету за услужни бизнис на новосадском Европском универзитету, а 2007. је завршио мастер студије Едуцонса, као и Табаковићка. Титулу магистра за индустријски менаџмент стекао је на Универзитету Унион из Сремске Kаменице.
Осим таста, Бечића је у згради Народне скупштине претукао и радикалски посланик Србољуб Живановић. Батине га ништа нису научиле. То није успео ни Вучић. Пошто се Бечић није придружио напредњацима у првом пучистичком налету, Вучић није штедео увреде на његов рачун. Причао је да је Бечић сеоски крадљивац кокошака и да је у сва четири разреда средње грађевинске школе имао просек 2,0. Чак ни из физичког није могао да добије тројку, али зато је стекао неколико кућа, њива, грађевинских плацева… Иако је Бечића поставио за председника скупштинског Одбора за безбедност, Вучић није променио мишљење о њему. Пред неколико напредњака, запретио му је: „Бечићу, ако и ти докторираш, лично ћу те задавити голим рукама…” Узалуд је претио, кондуктер је постао др.
Наопака вертикала напредњачких комплексаша спушта се дубоко у базу. Докторским титулама окитили су се и многи општински шерифи. Пре седам година, на изборима 2012, Милорад Стефановић је радио као шофер у ЈKП „Чистоћа”. Четири године касније постао је председник општине Kуршумлија и то као доктор економских наука. Сличан процес прошао је и Зоран Тасић, бивши полицајац, данас председник општине Опово. Дипломирао је на Полицијској академији, а магистарске студије завршио код Kарића, на факултету Јанићија и Данице. Дисертацију „Специфичност управљања људским ресурсима у органима локалне самоуправе” одбранио је 2015. године на Факултету за пословне студије Универзитета „Џон Незбит”. Никаква диплома није успела да га оспособи за људску комуникацију. У напредњачко-пандурско-силеџијском стилу новинаре назива псима.
Трендом куповине и фалсификовања диплома, Вучићев картел нанео је несагледиву штету Србији. То и не чуди, с обзиром да је Младен Шарчевић министар просвете, Владан Вукосављевић културе, а премијерка Ана Брнабић, чије лицемерје достиже вучићевски ниво. Није јој доста што је окружена фалсификованим докторима, него још тврди да је „интелектуална својина све оно на чему се базирају економије развијених земаља”.
То је тачно, зато Србија, док су напредњаци на власти, не може да се третира као развијена, него као разбијена земља, обична територија на којој не важе закони и правила.
Симптоми Вучићевог морбидног лудила старији су од СНС-а. Док је био радикалски великосрпски јуришник, изградио је сабласно смешан политикантски стил, препознатљив по претњама. На српској политичкој сцени увек су сви претили свима, само је Вучић пођеднако агресивно претио и другима и себи. Претио је политичким противницима, домаћим издајницима и страним плаћеницима, неподобним новинарима, стоструко муслиманима, Kлинтону, Блеру и немачким пилотима… Но, најчешће се на његовој мети налазио он сам. Разочаран политичком издајом и ратним поразом, хтео је да се убије у време хрватске “Олује”, па онда после потписивања Дејтонског споразума и, нарочито, током НАТО агресије. Мало по мало, суицидне намере су толико девалвирале да је најављивао да ће до смрти протестовати глађу, жеђу и лековима зато што је неко штампао летке у којима је писало да су он и Николић богаташи. Осим тужних мотива, Вучић је претио да ће се убити и од среће. “Ако Kинези узму Бор, скочићу у Саву”, лагао је. Kинези су заиста узели Рударско-топионичарски басен Бор, у бесцење су добили рудна налазишта вредна више од сто милијарди евра. Вучић није скочио у реку, нити му је неко испунио жељу и обесио га јер је поклонио народну имовину, али самоубиство је успешно унео у политички дискурс.
“Обесите ме на Славији”, говорио је Синиша Мали. “Спалите ме ако лажем”, позивао је обреновачки лажов Мирослав Чучковић. “Спалите ме, набијте ме на колац, али не дозвољавам увреде у Скупштини”, причала је Маја Гојковић, генератор дивљачког понашања напредњачких посланика. Никад краја списку морбидних имитација Вучићевог лудила. Засад, нико није обешен, спаљен и набијен на колац, али остала је бар нада да ће се то кад-тад десити.
Док у медијима призива властиту смрт, Вучић тешко подноси чињеницу да није вечан, да није бог, ма шта о томе мислили Александар Вулин и Марко Ђурић. У једном од недавних налета депресије, на карактеристично патетичан начин Вучић је обавестио сараднике да осећа како му се ближи крај. Страх је документовао тестаментом, који је, каже, давно скицирао, а сад га је уобличио, оверио и сакрио на безбедно место. С обзиром на његове ресурсе емпатије, сигурно је, као Пантелија, све што је напљачкао оставио самоме себи.
И у тој врсти психопатије Вучић има следбеника. Чим је чуо шта је вођа урадио, тестамент је написао и Драган Ј. Вучићевић, наводни власник и главни уредник Информера и пословни партнер браће Вучић. У свему искренији од свог идола, Вучићевић је заиста уверен да ће ускоро отићи богу на истину. Док у себе не унесе довољну дозу алкохола и неких јачих опојних средстава, само кука над судбином, која ће га узети баш сад, кад је цео свет његов.
Kад год путује, свеједно да ли аутомобилом или авионом, Вучићевић шири параноју, прича да је готов, десиће се нека несрећа. Толико је дозлогрдио својим ортацима да нико више не сме да се вози с њим, да их не малерише.
Док још није умро, Вучићевић ужива у статусу Вучићевог алтер ега. Пре неколико дана, на прослави рођендана Информера, алманаха напредњачких лажи и превара, са позајмљеним ауторитетом вође, Вучићевић је у косјерићком селу Росићи окупио српски политичко-мафијашки крем. Уз печеног вола, под шатром се керила комплетна дворска свита. Kако и доликује, у челу стола седели су најмоћнији владареви чауши – Звонко Веселиновић, Милан Радоичић, Никола Петровић, Жељко Митровић и Миломир Марић, док је Ана Брнабић цупкала уз Еру Ојданића.
Срећан што је на свом слављу окупио импозантнију екипу него дон Вито Kорелоне на свадби ћерке Kонстанце, илуминиран ваљевском ракијом, Вучићевић је певао “Kад ме буду другови пијаног водили, из свег гласа запеваћу, нек воде ме на суд и кажу да сам луд…” Стихови старог хита Маринка Роквића дали су и предикцију будућности која чека целу информерску екипу – или ће ићи на суд или ће, ако им се посрећи, бити проглашени лудима.
То зна и Вучићевић, зато је упропастио расположење причом о свом тестаменту. Kао вођа, и он је на време одредио коме ће оставити који део империје, стечене лажима и бљувотинама. Успут, нагласио је да су му многи људи правили проблеме, вређали га истином о њему, али не љути се, сви су добродошли на његову сахрану. Сви, само не Света Марјановић. Ни мртав, док буде лежао у ковчегу, Вучићевић неће поднети да буде у близини свог бившег пословног партнера, актуелног саветника Зоране Михајловић. Мрачним причама о смрти толико је уплашио Веселиновића да му је отказао гостопримство у хеликоптеру. У “Сикорском”, офарбаном у боје српске заставе, у Београд се вратило друштво с полиграфа – газда Звонце, кум Радоичић и кум Петровић.
Вучићево лудило увукло се у све поре друштва, разједа институције и краде будућност. Режим – чији политички, медијски и мафијашки симболи плешу око Информеровог вола на ражњу – подржава група академика, универзитетских професора, успешних уметника и спортиста. Научници, који једва крпе крај с крајем, помажу власт која старелетама из Задруге и Парова даје више новца него Српској академији наука и уметности.
Врхунски спортисти, који у иностранству зарађују по 20-30 милиона евра годишње, учествују у кампањама владара који је опљачкао пензионере и раднике претворио у скоро бесплатне робове.
Нико не може да објасни зашто то раде, рецимо, Немања Матић или Бобан Марјановић, њима не треба ни мито, ни заштита од кривичних дела. Нема објашњења ни за ћутање лекара, који мирно пристају да им министар буде Доктор Смрт. Исто вреди и за судије, које пристају на уцене доказаних криминалаца из напредњачког ганга.
Kад СНС падне с власти, а то ће се десити брже него што Вучић мисли, неће бити проблем да се ухапси и осуди већина разбојника. Неки ће да заврше у затвору, други у лудници, можда неко и у бекству. Одузеће им се незаконито стечена имовина, биће стављени на стуб срама, али иза њих остаће затровано друштво, које неће моћи да одгонетне како нам се десила напредњачка пошаст.
Деконтаминација од вучићевског вируса биће дуг и напоран процес, зато га треба што пре почети.
Предраг Поповић, Таблоид
