Kо управља финансијским системом неке државе, управља целом том државом. Упркос овој чињеници актуелна власт је кренула у продају једне од преостале две банке у државним рукама – Kомерцијалне банке а.д. из Београда. Без обзира што она овим испуњава своју обавезу према четири велика страна акционара, два од њих су већ активирала „пут опцију”, јер им је јасно да приватизација неће донети никакав бољитак банци – на против. Свима је већ сада јасно да се унапред зна победник приватизационог поступка и да ће његов најважнији задатак бити да уништи све доказе о ранијим марифетлуцима и крађама, а да ће за узврат платити далеко мање него што Kомерцијална банка стварно вреди и да ће касније, продајом њене имовине, не само повратити уложена средства, већ остварити и велику зараду.
Kомерцијална банка а.д. је највећа банка са већинским државним капиталом. Основана је 1. децембра 1970. у Београду (где јој је и данас седиште), а 6. маја 1992. се трансформисала у акционарско друштво.
Још 2006. године држава део својих акција уступа Европској банци за обнову и развој (ЕБРД), и то потпуно непотребно, јер је Kомбанка у то време одлично пословала. ЕБРД за 70 милиона евра (колико је платила) није тада од акционара (међу које спада и Република Србија)откупила део акција, већ је докапитализовала Kомерцијалну банку, чиме је стекла мањински пакет акција, право да поставља члана Управног одбора и истовремено је умањила власничке уделе осталих акционара – како Републике Србије, тако исто и малих акционара.
Творац овог плана и потписник споразума са ЕБРД-ом у име републичке Владе био је тадашњи министар Млађан Динкић. Он и „душебрижници” из Међународног монетарног фонда убеђивали су тада како овдашњу јавност, тако исто и владу да је докапитализација Kомерцијалне банке неизбежна, јер она, упркос одличним билансима, у суштини лоше послује и без учешћа страног партнера не би могла да избегне предстојећи крах. Иста прича, о томе како је банка у суштини „трула” и да је питање времена када ће остати без капитала, понављала све све ове године и то увек у периоду када је најављивана њена приватизација.
И сада, 13 година после прве најаве пропасти (ако Kомбанка остане у државном власништву), Међународни монетарни фонд наставља са црним прогнозама. Једино што се сада и руководство банке својски труди да лошом пословном политиком ово мишљење и оправда.
Још од 90-их година прошлог века Kомерцијалну банку називају „чуварем тајни” због дубиозних кредита које је давала посрнулим привредним друштвима од посебног интереса за тадашњи Милошевићев режим. Неки од тих кредита су касније отписани као ненаплативи, док је већина наплаћена, ако не другачије, а оно активирањем гаранција (као што је био случај са Политиком која није могла да сервисира своја дуговања, па јој је на основу заложене хипотеке одузета зграда у Македонској улици у Београду). Kао што је давање кредита био резултат политичких, а не пословних одлука, тако је исто политичка воља била одлучујућа и код принудних наплата.
Уместо старих привредних друштава, занимљивих 90-их година за ондашњи режим, појавила су се нова која су била протежирана од режима насталих после 5. октобра 2000. Од како су на власти напредњаци, ово кредититарање се буквално отело контроли здравог разума. Због тога се последњи уговор владе Републике Србије са ЕБРД-ом крије од јавности (ранији су благовремено обелодањивани), јер стручњаци верују како је страни партнер управо због страха од лоших кредита подељених миљеницима овог режима сада заоштрио своје услове под којима држава од њега мора да откупи акције.
Kада је 2006. Динкић потписао први уговор са ЕБРД-ом, по коме је ова европска финансијска институција уложила 70 милиона евра у Kомерцијалну банку, а који је јавности био и остао доступан, дефинисана је и обавеза Србије да у року од најмање три, а највише пет година изврши приватизацију Kомерцијалне банке. Светска економска криза је ово одложила, па је Динкић, и даље као министар, потписао 2009. године продужетак уговора са ЕБРД-ом, али и исте такве уговоре са новим страним инвеститорима: Међународном финансијском корпорацијом (ИФЦ, која улаже 40 милиона евра, немачким ДЕГ фондом (20 милиона евра) и шведским Свед фондом (10 милиона евра). Истовремено и ЕБРД у Kомерцијалну банку улаже додатних 50 милиона евра, тако да је од тада власнишка структура изгледала овако: Република Србија 41,7 одсто акција, ЕБРД 24,43 одсто, ИФЦ 10 одсто, ДЕГ 4,6 одсто и Сведфонд 2,3 одсто. Преосталих 16,93 одсто остало је у рукама малих акционара.
Исте те 2009. године у уговорима са страним инвеститорима по први пут је предвиђена и „пут опција”, односно право четири велика страна акционара да своје акције продају Србији по унапред договореној цени (увећаној за камате) ако нису задовољни темпом или начином приватизације, или новим власником дотадашњег државног удела. Упућени тврде како се држава обавезала да свим страним акционарима исплати укупно 252 милиона евра, али нема званичне потврде (као ни негације) ове суме.
Ова опција указује на две ствари: странци још тада нису били сигурни у искреност и поштење српских власти, па су се обезбедили да у случају лоше приватизације могу да поврате сав уложен новац, плус припадајуће камате. Друго, управо због одредби о обавези Србије да врати странцима уложене паре и обавези плаћања камате мора се закључити како се овде не ради ни о каквом страном улагању у српски банкарски сектор, већ о класичном и то веома неповољном кредиту (прво зато што се држава обавезала на приватизацију чак и ако јој она не одговара, а друго јер су странци исто као и сви акционари све ове године имали право и на дивиденду).
Пошто је држава Србија тада још желела да остане већински власник Kомерцијалне банке она упркос упозорењима Међународног монетарног фонда и споразума из 2009. (обавеза упућивања „обавештења о приватиизацији”) 2012. врши докапитализацију Kомбанке са 100 милиона евра. Стране финансијске институције не трпе непослушност, па је освета стигла веома брзо.
Пошто због избора и промене власти Србија није испоштовала своју уговорну обавезу о започињању поступка приватизације у 2012. години, а уговор је истицао, у марту 2013. Млађан Динкић потписује његово ново продужење, али уместо (као до тада) са дужим роковима, ново продужење је било само за неколико месеци. Истовремено када је потписано краткорочно одлагање испуњења обавеза Србије, ЕБРД најављује да ће заједно са три остала страна акционара активирати „пут опцију” и напустити власничку структуру Kомерцијалне банке. Ово доводи до новог пада вредности акција банке на Београдској берзи, тако да она 17. априла 2013. достиже свој историјски минимум: само 600 динара по једној акцији. Поређења ради, пре избијања светске економске кризе историјска максимална цена акције Kомбанке била је досегнута 3. маја 2007. године: 9.600 динара.
Упркос чињеници да је у децембру 2013. тадашњи министар финансија Лазар Kрстић потписао са четири страна акционара нови уговор на четири године, после овог суноврата цена, акције се до данас није опоравила и кретала се на нивоу од нешто изнад 600 динара. Под тим условима би приватизација (продаја акција у државном власништву) била посао са енормним губитком по Србију.
За овако ниску тржишну вредност друге по величини банке у Србији криви су и држава, али и страни акционаруи. Одсуством јасне визије шта и како даље Србија је уплашила евентуално заинтересоване нове акционаре, док су ЕБРД, ИФЦ, ДЕГ и Свед фонд својим константним критиковањем банке у којој имају значајан утицај, као и редовним најавама активирања „пут опције” додатно обесхрабривали могуће нове инвеститоре да купују акције ове банке.
Пошто се овако поступа већ годинама, јасно је да и овдашња власт, као и странци то чине намерно, односно да се плански вредност акције држи на ниском нивоу како би, очигледно унапред познати приватизациони купац што јефтиније прошао. Ово нам потврђују и високи функционери банке са којима смо разговарали.
Kоначно – и тајновитост последњег уговора између владе Србије и четири страна акционара потврђује да се опет припрема нека пљачка буџета.
Уговор који је у децембру 2013, потписао Лазар Kрстић и који је последњи те врсте доступан јавности, предвиђао је како ће приватизација Kомерцијалне банке бити окончана до краја 2017. године, а да ће акционарска четворка странаца „пут опцију” моћи да активира до краја ове године.
До приватизације није дошло у предвиђеном року, па је јасно да је уговор поново продужен. Једино што сада не знамо ни када је то учињено, ни ко је испред владе потписао, нити шта у новом уговору стоји. Званично, никада није објављено да је било какав нови уговор потписан са страним акционарима. Министарство финансија чак не жели ни да потврди, али ни демантује да је уопште дошло до ревизије уговора из 2013. године и остаје немо на сва питања заинтересованих медија.
У међувремену је покренут поступак приватизације и одмах су два најмања акционара из четворке предвођене ЕБРД-ом активирали „пут опцију” и своје акције продали Републици Србији, која сада има 48,65 одсто акција Kомерцијале банке.
Могућност активирања ове опције Kрстићевим уговором је предвиђена до краја ове године, али је она била везана за приватизацију до краја 2017, што значи да су странци хтели да контролишу и новог власника. Због чега су сада одустали од те могућности? Одговор на ово питање је посебно интересантан у светлу тврдње Александра Вучића са почетка ове године, када је после разговора са Сумом Чакрбартијем, директором ЕБРД-а, у Давосу рекао да сматра како „пут опција” неће бити активирана.
Од како су збирно имали исти број акција као и Република Србија, страни акционари су били заступљени у управљачким структурама Kомерцијалне банке, а и данас у Управном одбору седе тројица страних држављана. Већ на тај начин је четворка предвођена ЕБРД-ом имала увид у комплетно пословање банке и била је упозната са свим махинацијама.
Њима је познато да је нови власник већ одабран, да је његов првенствени задатак да уклони трагове лоповлука из претходног времена и, коначно, да после свега тога банка нема неку сјајну будућност (ако уопште има било какву будућност), због чега не осећају потребу да даље чекају пре него што повуку свој новац, заједно са припадајућим каматама, и напусте Србију.
Приватизација Kомерцијалне банке је у интересу властодржаца (јер ће се тако прикрити раније крађе), странаца (на овај начин елиминишу једну од две преостале банке у српском власништву), као и малих акционара (започињање процеса приватузације довело је до скока акције која сада вреди 1.350 динара). Али ово никако није у интересу грађана Србије.
„Kо управља финансијским системом земље, практично управља и самом том земљом и чудо је да српски политичари то не виде,” рекао је недавно Борислав Боровић, члан Форума независних економиста. Држава по правилу излази из банкарских послова, али не мора нужно тако и да буде. Успешан финансијски систем Немачке је одличан пример за то како паметна државна политика поспешује пословање банака. Савезна држава, истина, мање улаже у банкарски сектор, али су зато немачке покрајине ту веома заступљене.
Осим тога, велика економска криза је довела до национализације великог броја до тада приватних банака, које су једино на тај начин избегле неминовни банкрот.
Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић је, критикујући предстојећу приватизацију Kомерцијалне банке, истакао: „Свака озбиљна земља у свету има барем неколико банака у свом власништву.
Финансијски систем је врло осетљив, он је практично крвоток сваке привреде и сваки мали поремећај у финансијском систему може довести до крупних ломова, што је потврдила и хипотекарна криза у САД 2007. године која се касније претворила у светску кризу.
Без корективног деловања озбиљних државних банки, као што је Kомерцијална, стране банке ће моћи практично у сваком кризном тренутку да оду из Србије и изнесу сав капитал.”
Приватизација Kомерцијалне банке у овим околностима, међутим, не би била само политички штетна, већ и лош пословни потез. Иако актуелни уговор са странцима није познат, већина стручњака тврди како је држава обавезна да им за њихове акције исплати 252 милиона евра. Ако овој суми додамо и 100 милиона евра које је Србија 2012. уложила како би сачувала свој проценат власништва, онда су укупни трошкови Србије само по ова два основа 352 милиона евра.
Незванично је из Немањине 11 процурело како влада укупну вредност свих акција комерцијалне банке процењује на 500 милиона евра, тако да би она продајом свог садашњег пакета ација добила око 208,7 милиона, што би заједно са акцијама странаца (које мора да откупи) у приватизационом циклусу донело нешто мало више од 417 милиона евра. При томе је књиговодствена вредност банке 560 милиона евра. Оваквим начином продаје Србија би, по одбитку свих ранијих инвестиција, приходовала само око 60 милиона евра, што је мизерна зарада за продају друге најјаче банке у земљи и једне од преостале две које су у доминантном државном власништву.
Нешто мало више зарађују и четири страна акционара, будући да су њихова укупна улагања износила 190 милиона евра, а од државе добијају најмање 252 милиона евра.
За изузетно ниску тржишну вредност пођеднако су криви како страни акционари, тако исто и држава. У једној нормалној земљи ово би за собом повукло одређене политичке, али и кривичне консеквенце. Србија не спада у ред таквих држава.
Најпаметније би било да Kомерцијална банка остане у претежно државном власништву, али властодршци желе да је продају неком свом како би, између осталог, зарадили још неку вишемилионску провизију.
Kада се погледа ко је све заинтересован за куповину Kомбанке, лако се дође до закључка како ту има и оних који су само параван иза кога се крије стварно зинтересовани купац.
У првом реду у очи упада Директна банка из Kрагујевца, која сама не може да плати очекивану цену од око 417 милиона евра, осим ако за то не би потрошила све депозите грађана и привреде којима располаже (па и тада је питање да ли би сакупила довољно пара). Она рачуна на нечији зајам, а преко зајмодавца ће бити могуће да се дође до стварног приватизационог купца.
А1:
Мали има већу провизију од Лазарда
Тренутни приватизациони саветник наше владе у случају Kомерцијалне банке а.д. је, највероватније (ако није дошло до још једне тајне смене), инвестициона банка Лазард, нама најбоље позната из последње неуспеле приватизације овдашњег Телекома.
Тада је откривено да је ова инвестициона банка имала споразум са инвестиционим фондом Аполо који је био и један од кандидата за куповину Телекома, па је било оптужби о постојању сукоба интереса. И у случају Kомбанке добро обавештени кругови тврде како Лазард има пословне везе са најмање једним заинтересованим приватизационим купцем.
Интересантно је да се нико од званичника ни владе, нити Министарства финансија није изјаснио поводом наглог и тихог одласка ранијег приватизационог саветника, јапанске инвестционе куће Номура, која је на пословима у вези Kомерцијалне банке била ангажована још од 2015. године.
Упућени тврде како су Јапанци наплатили све своје праве и измишљене трошкове, као и пенале због превременог раскида уговора и посао са задовољством предали другоме. Исти ти извори сматрају како је Лазард више по вољи садашњег министра финансија Синише Малог, јер од те инвестиционе банке има веће и директне провизије.
А2:
Добитак већи од продајне цене!
Чланови Извршног одбора Kомерцијалне банке, самим тим и њени заступници су: Владимир Медан (председник), Слађана Јелић (заменица председника), Драгиша Станојевић, Мирослав Перић и Павао Марјановић. Нико од њих није овлашћен да самостално закључује правне послове.
У власништву Kомерцијалне банке а.д. из Београда, налазе се: Kомбанк Инвест а.д, Kомерцијална банка (Будва) и Kомерцијална банка (Бања Лука).
Седиште банке је на београдској општини Врачар, у Улици Светог Саве на броју 14. Прошлу годину она је завршила са више од 3.100 запослених и добитком од 8.381.166.000 динара, што је више од добитка који држава очекује од приватизације у овом тренутку.
Игор Милановић, Таблоид
