Распада се картел Српске напредне странке. Америчка агенција за борбу против нарко трафикинга ДЕА ухапсила је Горана Гогића, званог Тито, кога с Александром Вучићем повезује ортаклук дуг 25 година. Европска унија је прекинула Вучићев шверцер руском нафтом, а Руси, Кинези и Арапи одбијају да га заштите и пруже му утичиште. У СНС-у траје рат неколико фракција, које покушавају да, пред крај владавине, отму за себе што већи део плена. Шта доносе црни дани и црна диктаторова судбина пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Пише: Предраг Поповић
На последњој октобарској конференцији за медије након седнице Савета за националну безбедност, Александар Вучић је признао да је свестан да му се ближи неизбежан крај.
– Немам куд да идем, немам куд више да бежим, ни где да се сакријем – рекао је Вучић.
У праву је, нема му спаса. Необично искрено, Вучић је описао и сценарио по коме ће се одиграти последњи чин драме, која нема хепиенд. Врло прецизно, тачку по тачку, дао је предикцију онога што су му спремили његови дојучерашњи политички спонзори, а данашњи прогонитељи.
– Они ће рећи: „А ти, мали Вучићу, ти ћеш од ауторитарног вође да прерастеш у аутократског, затим у диктаторског, уколико не будеш слушао, па ћемо да предузимамо мало акције против тебе, па мало акције против Владе Србије, па ћемо после тога да предузимамо акције и против Србије – најавио је Вучић оно што је већ почело да се дешава.
Баш као што Вучић рече, страни центри моћи су предузели акције против њега, али и против Србије. Европска унија је крајем септембра скинула Србију са списка држава које су изузете из пакета санкција којим је забрањен увоз руске нафте. Одлука је донета после истраге европских служби, које су утврдиле да је Вучић руску нафту, 25 одсто јефтинију од ирачке, продавао компанијама из Босне и Херцеговине, а оне даље купцима из земаља чланица Европске уније. Због тога је Европска комисија донела одлуку да укине одлуку о изузећу свих држава Западног Балкана. Другим речима, због Вучићевих ратнопрофитерских комбинација кажњени су грађани Србије, који ће убудуће морати да плаћају скупљу нафту.
Брига Вучића за грађане, жао му је изгубљене зараде. Но, и од тога има већих мука, које му задају америчке службе. Средином октобра, америчка агенција за борбу против трговине дрогом ДЕА ухапсила је Горана Гогића, званог Тито. Америчко Министарство правде оптужило је Гогића за трговину дрогом, вредне више од једне милијарде долара. Гогић је ухапшен кад је покушао да се у Мајамију укрца на авионски лет за Цирих. Под оптужбом за кршење три тачке америчког федералног закона, одређен му је притвор. У оптужници се наводи да је његов нарко клан одговоран за шверц 22 тоне кокаина, укључујући и контингент од 19,8 тона који је 2019. године заплењен на броду „МЦС Гајан“ у Филаделфији. Гогић је оптужен да је руководио том и другим шверцерским акцијама, уговарао је послове, лично је бирао чланове посада бродова који су коришћени за транспорт дроге, одређивао је руте од Колумбије, преко Америке до европских и балканских коначних одредишта.
Америчка агенција ДЕА годинама је водила истрагу о Титовим акцијама. Перуански портал Ел Цомерцио пре три године је објавио изјаву званичника, који је тврдио даје „Тито важан циљ за ДЕА, која га сматра вођом непробојне мреже криминалаца, који организују транспорт кокаина по целом свету“. Тито је описан као „бивши боксер, који је успоставио контакте с јужноамеричким дилерима дроге“. У прво време је почео да се бави продајом лекова произведених у Боливији, Колумбији и Перуу, а онда је направио мрежу за трговину наркотицима на којој би му позавидео и Хоакин Гузман, звани ел Чапо. Агенти ДЕА су Тита представљали као „српско чудовише“.
Магазин Таблоид је у броју од 17. септембра 2020. године објавио текст, који можете да прочитате на линку , у коме су наведени детаљи Гогићевих раних радова, кад је успоставио сарадњу с Александром Вучићем. Кад је Српска радикална странка, крајем 1996. године, освојила власт у општини Земун, Вучић је постављен за директора Спортског, културног и пословног центра „Пинки“. У теретани је упознао Тита, који га је импресионирао изгледом, понашањем, животним стилом и, нарочито, вишком тестостерона. Гогић је носио бела одела, златно прстење и муштиклу од слоноваче. Иако дизајниран као кицош, имао је изузетан таленат за бокс. Током професионалне спортске каријере остварио је 21. победу, четири пораза и две нерешене борбе. Током мафијашке каријере користио је неколико лажних идентитета. Од Србије, Аустрије, Белгије, па до Колумбије и Перуа путовао је са исправама на имена Александра Павића, Александра Јоксовића, Ивана Луковића. Мењао је имена, али не и надимак Тито. Није мењао ни главног сарадника у Србији, Александра Вучића, који му је прво био менаџер, прво у боксу, а онда у кокаину.
Америчке службе знају све о Гогићу. Знају и да му је Вучић 2006. године обезбедио дипломатски пасош Србије, а потом и Црне Горе. После три године интензивне истраге, ДЕА је одлучила да га сада ухапси у Мајамију. Одмах је пребачен у притвор у Њујорку. Решење о одређивању притвора написана је на 13 страница. Нигде није записана понуда коју је тужилац из Бруклина дао Гогићу. Ако пристане на сарадњу биће осуђен на доживотну робију с правом на условни отпуст после одслужене најмање 22 године. С обзиром да му прети казна од три доживотне робије, може се очекивати да Гогић прихвати понуду. Наравно, прихватиће. Осим претњи затвором из кога неће изаћи жив, додатни мотив представља и то што су га политички и пословни партнери оставили на цедилу. Из притворске јединице у Бруклину, Гогић је звао многе значајне људе, али сви позиви су били усмерени на број у Србији, који није звонио. У таквој ситуацији, Титу нема друге, него да се понаша на исти начин као његови партнери, да мисли само на себе и своју кожу. Зато неће бити изненађење ако пропева о сарадњи с Вучићем и осталим балканским нарко босовима. Гогић би могао да објасни и своје везе с Радојем Звицером, шефом кавачког клана, али и са Славишом Кокезом, Вучићевим кумом и оперативцем, који је у српским медијима осумњичен за царинске преваре вредне 640 милиона евра. Гогић је ухапшен у Мајамију, где је, према информацијама ДЕА, три дана боравио на Кокезином имању, а седам дана код других пословних партнера с којима је правио планове о будућим инвестицијама.
Вучић има много разлога за бригу због Гогићевог „певања“. Све што би Тито могао да каже америчким истражитељима послужило би им као траг који вуче према Вучићу. Американци то знају. Није случајно што су баш сада одлучили да замрну Гогићеве рачуна, да га ухапсе и да му, под претњом доживотним затвором, понуде сарадњу.
На други начин, али са истим циљем Американци су везали Дарка Шарића уз Александра Вучића. Допустили су да се њих двојица нагоде, али не и да реализују све што је договорено. Чим је преузео власт у Србији, Вучић је ангажовао Владимира Цвијана за посредника у преговорима са Шарићем. Иза Цвијана, чије тело је пронађено у Дунаву 6. јануара 2018. године, остало је његово сведочење да је Шарић дао Вучићу 540 милиона евра у замену за пресуду којом ће бити кажњен на само десет година затвора. Вучић је заборавио да испуни свој део обавеза. Тек кад су му стигла упозорења да се не игра, прошле године је покушао да Шарића одобровољи пуштањем да се, у наставку судског поступка, брани са слободе. План је пропао кад су Американци доставили српском Тужилаштву за организовани криминал информације и наводне доказе да је Шарић из затвора наручио два убиства. Шарић је враћен у притвор.
Опет на инсистирање Американаца, Вучић је морао да распише потерницу за Дарковим братом Душком Шарићем. Сачекао је да Душко Шарић оде у Црну Гору, па да за њим буде расписана потрага. Тај гест не значи много, пошто Дарку Шарићу прети доживотна робија, а поштено је платио више од пола милијарде евра да новогодишње празнике 2024. дочека на слободи. С обзиром на смер у коме се ствари одвијају, у то време иза решетака ће бити обојица, и Шарић и Вучић. И то само ако их срећа послужи.
А, срећа није савезник Вучића. На сву муку коју му пакују Американци, Вучићу се натоварила и сенка Луке Бојовића. Шпански суд је 2014. године осудио Бојовића на три затворске казне у укупном трајању од 18 година. Пошто је одслужио половину казне, Бојовић је добио право да буде пуштен условно на слободу. Кад изађе из затвора у Валенсији, без проблема може да дође у Србију, пошто се овде не гони ни за једно дело.
– У Србији више немам никога, немам разлога да долазим – поручио је Бојовић недавно.
У Србији му је умро отац Вук, убијен му је брат Никола, као и неколико најближих сарадника. Лука Бојовић у Србији нема никакве пословне комбинације, али има бројне противнике и дужнике, који се сада плаше његовог осветничког беса. У врху тог списка налази се Александар Вучић.
После пуча у Српској радикалној странци, Вучић је свог бившег шефа Војислава Шешеља криминализовао оптужбама да је наручио неколико атентата на њега и Томислава Николића. Између осталих убица, Шешељ је, наводно, ангажовао и Луку Бојовића да ликвидира Николића. Вучић је ту тврдњу пласирао 30. јуна 2010. године преко дневног листа Пресс, чији власник је био Драган Ђилас, а главни уредник Драган Ј. Вучићевић, који данас води напредњачки билтен Информер.
– Шешељева супруга Јадранка пренела је поруку Бојовићу да треба да убије Николића – рекао је Вучић, позивајући се на Милоша Симовића, тада ухапшеног припадника земунског клана, који је то, наводно, рекао тужиоцу за организовани криминал.
Вучић је те тврдње понављао на телевизији Фокс и у другим медијским наступима, којима је водио кампању против Бојовића. Јадранка Шешељ је демантовала те наводе: „Луку Бојовића не познајем, никад га нисам видела! Верујем да га ни Војислав не познаје. О Луки Бојовићу знам оно што сам прочитала у новинама, да је из криминалног миљеа и да је син Вука Бојовића. Згрожена сам и запрепашћена тиме шта све људи могу да измисле! Кад сам Војислава питала за ту Вучићеву причу о Луки Бојовићу, он ми је рекао да пустим те глупости, да се не бавим тиме.“
Ускоро ће се видети да ли ће Лука Бојовић бавити тим Вучићевим глупостима, које су му нанеле много штете. Вучић је с многим ђаволима тикве садио, сад се плаши да му се не обију о главу.
Поред спољних притисака, Вучићу се о луду главу обијају и сукоби унутар напредњачког картела. Вучић је испунио жељу свог кума Николе Петровића и избацио је Зорану Михајловић из Владе Србије, а ресор енергетике, који је она доскора водила, предао је Дубравки Негре, блиској пријатељици Петровића. Елиминација Михајловићке из извршне власти изазвала је озбиљан потрес у врху Српске напредне странке. Многи страначки и државни функционери су узнемирени том одлуком и начином на који је реализована, јер су свесни да Вучић тако може и њих да најури чим му засметају, без обзира на старе заслуге. А, нико није заслужнији за многе спорне послове напредњачког картела од Михајловићке.
Зорана Михајловић је потписала уговоре којима је Вучић озваничио своје корупционашке пројекте, попут „Београда на води“. Она је потписивала одлуке о тендерима, грађевинским и употребним дозволама за деонице ауто-путева на Коридорима, мини хидроелектране, соларне панеле и многе друге уносне послове у грађевинарству и енергетици. Успут, потписивала је и налоге о оснивању радних група, које су водиле истрагу пословања Коридора Србије. Извештаји, којима су доказане криминалне радње Вучићевих сарадника, налазе се у рукама бивше потпредседнице Владе, од чије воље зависи када ће бити прослеђени надлежним тужилаштвима.
Да би умирио духове у странци, нарочито оне који су се замерили Михајловићки, Вучић их охрабрује причом да је она остављена на цедилу, нико је не штити, па нема храбрости да се упусти у борбу. Вучић је пред неколико сведока упоредио Дијану Хркаловић и Зорану Михајловић. По његовој процени, Михајловићка може да се љути и да у медије пласира неке бенигне оптужбе, али на крају ће, како он каже, „да чучне на ношу“, као што је то урадила Хркаловићка.
Наравно, и Вучић је свестан колико је то поређење бесмислено. Хркаловићка може да још пет пута докторира, па да се хвали како има коефицијент интелигенције 158, али остаје чињеница да је она тешко оштећена особа, која услед карактерних недостатака никада неће моћи да духовно и интелектуално напредује даље од шипке на Партизановој јужној трибини.
политици, реалном животу и методама самоодбране Хркаловићка никад неће научити ни оно што је Михајловићка већ заборавила. Зорана Михајловић је одавно навикла да се бори сама против свих. Са искуством фајтера, који је примао и задавао ударце, она представља велики проблем за Вучића, неупоредиво већи од Дијане Хркаловић, Небојше Стефановића или Александра Вулина, које је компромитовао и одбацио, па сад не зна шта да ради с њима, нити они знају шта ће с њим.
Док, с једне стране, партијске колеге смирује причом о томе како је Михајловићка уплашена и немоћна, Вучић њој, преко посредника, прети медијском кампањом у којој ће је компромитовати на све начине. Кроз блато ће провући њу, њеног бившег мужа Владимира Атанацковића, сина Драгана и бивше емотивне партнере. Вучић је припреме за ту врсту кампање већ почео и то демантовањем да учествује у томе. Тобоже, он се не бави таквим стварима, али не може да их спречи.
Зорана Михајловић је, дан након што је објављено да за њу нема места у новој Влади Србије, одржала конференцију за медије на којој је рекла да ће наставити да се бави политиком. Истом приликом оптужила је страначке колеге да су „користили СНС као џубокс за остварење својих приватних интереса“. Одговор је добила на свим насловним странама режимских новина. „Зорана срасла са фотељом, мисли да треба доживотно да буде на функцији, пљује у бунар из ког је пила воду“, новине су објавиле изјаву анонимног извора из врха власти.
– Пристојан човек не пљује у бунар из кога је пио. Пристојан човек не говори лоше о бившим сарадницима, нити их, још мање, напада тако што користи ствари из њихових приватних односа – рекао је Вучић.
Дуг је списак прљавштина које показују колико је Вучић пристојан. Нема гадости које није изговорио о свом бившем шефу и двоструком куму Шешељу. Оптуживао га је за тешка кривична дела, непотизам, примитивизам и сва зла света, а његовог сина Николу је називао наркоманом и лудаком коме не помаже ни лечење у „Лази Лазаревићу“. Сличан третман је прошао и други Вучићев политички отац Томислав Николић, као и његова породица, од супруге Драгице до синова Радомира и Бранислава. И Драган Ђилас је на својој кожи осетио Вучићеву „пристојност“.
„Неко из врха полиције и тужилаштва 7. децембра 2014. године заташкао је пријаву Иве Ђилас, која је мужа Драгана Ђиласа оптужила да је пред њиховом малом ћерком претукао њеног оца Слободана, напао њену мајку Ружицу, а њој запретио убиством. После пребијања таста и напада на ташту и жену, Ђилас је отрчао низ степенице зграде и телефонирао некоме да све среди у полицији“, наводи се у тексту Информера под насловом „Претукао таста, напао ташту и жену и никад за то није одговарао: Ко је средио да Ђилас не одговара за насиље!“
Из питања у наслову наслућује се одговор. Ђилас је, после инцидента са тастом, у помоћ позвао Александра Вучића. Замолио га је да тај случај не развлачи по медијима и не злоупотребљава у политичкој борби. Ђилас је отишао код Вучића и замолио га за ту услугу. Вучић је показао разумевање, пошто је иза себе имао дугогодишњу традицију породичног злостављања. Касније, Ђилас је тврдио да му је Вучић на том састанку понудио место потпредседника владе.
– Ђилас је био и остао лажов. Никад му ништа нисам нудио. Он је дошао код мене да тражи неку приватну услугу – говорио је Вучић.
У свим својим медијима Вучић је седам и по година користио тај случај да компромитује Ђиласа. Није се задовољавао само политичким изјавама, већ је објавио и факсимиле кривичне пријаве. Ђиласову приватну молбу за помоћ Вучић је искористио за врло непристојан обрачун.
Међутим, Драган Ђилас је у то време имао статус опозиционара, док Зорана Михајловић и данас представља један од истакнутијих симбола СНС-а, па Вучићу неће бити лако да њу провлачи кроз исто или слично блато.
Осим опасности да му она одговори истом мером, Вучића брине могућност да то изазове додатни хаос у напредњачком картелу. И без њиховог јавног сукоба, страсти у СНС-у су узавреле, сви паметнији функционери траже начин да се склоне из близине дикатора, који је дубоко зашао у фазу пропадања.
Иако је тешко, а помало и комично, именицу „памет“ довести у везу с Аном Брнабић, чињенице указују да се и она надала како ће добити прилику да оде из власти и из Србије. Надала се месту амбасадора у САД или Великој Британији, али узалуд. Баба је дала грош да уђе у коло, сад би дала два да изађе, али не може. Не сме. Уместо да се удаљи на безбедну дистанцу, Брнабићка је морала да се прихвати још једног премијерског мандата. На седници Народне скупштине, у оквиру расправе о избору нове владе, кад јој је, нехотице, прорадила подсвест, Брнабић је признала да очекује да кад-тад буде суочена са судским позивом на одговорност.
– Чујем да је против мене поднет низ кривичних пријава. Ја то поздрављам. Ја верујем у наше судство, верујем у наше независне институције и одмах да кажем, све што сам радила са Рио Тинтом, радила сам јавно, радила сам свесно, радила сам са предумишљајем и то ћу рећи на суду. Све што сам радила са Рио Тинтом, поносна сам што сам радила и како сам радила – рекла је Брнабић.
Са предумишљајем, свесно и намерно, Ана Брнабић је кришила и друге законе, па и онај о сукобу интереса, кад је фирми „Асеко“, у којој је њен брат Игор Брнабић био директор, набацивала послове с разним министарствима и јавним предузећима, на чему су зарадили више од 40 милиона евра. Свесно је пристала на то да је Вучић криминализује, па сад не може ништа друго него да глуми храброст и спремност да пред судом одговара за све што јој се ставља на терет. По истом сценарију глуми и Вучић.
– Имам довољно личне храбрости. Дакле, знам да ми је простор за избегавање опасности никакав, али кад немате куд морате да се борите. Не желим да се поредим са ђенералом Живојином Мишићем, али… Кад је трајала Церска или Колубарска битка, свеједно, курир долази код Мишића и каже: „Ђенерале, лоше вести.“ „Шта су лоше вести?“ „Опкољени смо са свих страна.“ „То су добре вести, сад не можемо да промашимо кад пуцамо на све стране“, рекао је ђенерал Мишић. Кад вас дотерају у угао и кад више немате куд, онда сте и релаксирано. Тако и ја – признао је недавно Вучић, ђенерал напредњачког картела.
Заиста, сатеран у угао, он може да пуца на све стране, свуда око њега су његови непријатељи. Опколили су га и ортаци из нарко картела, незадовољне страначке колеге, политички и пословни повериоци. А он, као што сам каже, нема куд да иде, да бежи и да се склони. Вучић је сам себе, властитим злоделима, дотерао у ситуацију коју је Његош описао стиховима: „А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага, једна сламка међ вихорове, сирак тужни без нигђе никога… Суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача, ни молитве, у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови, црни дане, а црна судбино!“
Александар Вучић, сирак тужни, може само да кука због тога што му америчке службе лове сараднике из нарко картела, а европске прекидају шверцерске канале. Може да кука над чињеницом да му Руси, Кинези и Арапи неће пружити уточиште. Но, то су све његови лични проблеми, које је сам изазвао. Државни и национални проблем представља то што се Вучић скрива иза Србије, коју покушава да са собом повуче на дно. Страни центри моћи врше притисак на њега, и то због његових криминалних дела, а не због политике. У тој драми, Србија је највећа жртва Вучићевог злочиначког подухвата, који спроводи већ више од десет година. То би требало да буде прва тачка оптужнице против Вучића, а странци нека виде шта ће с њим због сарадње с нарко босом Титом, шверцом руске нафте, дуговима према кинеским, руским и арапским повериоцима.
Ако је над њим небо затворено, ако га чекају црни дани и црна судбина, нека то подели са својим компањонима из картела, а не са Србијом.
