Кључ је економија. Само економски независан грађанин може етички расуђивати. Сви остали пре или касније поклекну и због коре хлеба или пак које хиљаде (можда и стотине) евра више — промене идеологију. То важи и за посланике, и за одборнике, али и за обичне чланове партија.
Да ли сте сигурни за коју сте партију, још тачније за који програм, гласали на недавним републичким, покрајинским и локалним изборима? Да ли сте сигурни да ће та партија и тај њен програм спроводити политику републике, покрајине и општине, иако је добила највише гласова? Шта ако посланици и одборници пређу у другу партију, па онда она, уместо ове које је добила ваше поверење, буде вршила власт?
Могуће је. Уосталом, сваког дана читате и слушате сличне примере. Мандат припада посланицима и одборницима, упркос томе што су бирани на партијским листама. А ви их не кажњавате. Не кажњавају их ни партије, јер су их задужили у неком периоду.
Демократија за богаћење појединаца
Сваки трећи посланик Скупштине Србије, према истраживању које је недавно спровео немачки „Дојче веле“, више пута је мењао странку — и то најмање једном, а највише чак пет пута. Такође, готово да нема општине или града у коме између два круга локалних избора није било прелетања и прекомпоновања власти, констатовао је недавно портал „Истиномер“, па је због тога направио и мапу прелетача.
Да ли се ви, као гласачи, осећате изданима и преваренима у таквој ситуацији? Коме се жалите за то? Нема институције којој можете да се жалите.
Једино решење јесте да те људе казните на првим наредним изборима, али како да их казните кад су најчешће локални и републички избори, наводно због мањих трошкова, истовремено — па онда гласате најчешће за једну партију на свим нивоима.
Овде је кључно питање шта је старије, кокошка или јаје, односно да ли казнити партију чији програм вам је близак, али пошто је примила такозване прелетаче не гласати за њих или ипак чекати да странка некад (а можда и никад) ојача и временом укине дозволу прелетачима да преко тренутне користи партије и ван воље бирача, направе личну корист.
Најтеже питање — колико чланских карата имаш
Међутим, често су и грађани ти који мењају чланске карте партија. Чак их и не мењају, већ само додају нове. И то оне партије која је у том периоду на власти, небитан је ниво управљања. Како онда да такви прелетачи казне прелетаче на функцијама.
Кључ свега је економија. Само економски независан грађанин може етички расуђивати. Сви остали пре или касније поклекну и због коре хлеба или пак које хиљаде (можда и стотине) евра више промене идеологију. То важи и за посланике, и за одборнике, али и за обичне чланове партија.
У ситуацији кад је понуда посла мала, а гладна уста велика, онда су партије једини спас. То није оно „пусто турско“, већ је то оно „пусто комунистичко“. Навика и бираних и оних који бирају, која се коначно удала за странку.
Уместо да каже: ја сам грађанин ове земље, и тим позивањем на Устав тражи права за себе, ондашњи човек је говорио: ја сам члан комунистичке партије. То га је штитило, давало му посао, или барем предност у избору посла и послодавца. Данас људи толико јавно не истичу да су чланови неке партије, јер већ сутра могу бити чланови неке друге партије, као и они које су бирали. Међутим, масовно се учлањују у нади да ће некако доћи до коре хлеба. Или до тога да их не „чешља пореска“ или до останка на некој важној функцији…
Партије су постале и извор брзе зараде или какве-такве зараде или барем шансе за зарадом. То значи да политичке странке не знају свој посао и да уместо управљања само владају. Нема то везе са зрелошћу грађана или демократије, већ, рекосмо, искључиво са економијом. Човек кад нема избор и за странку испод цензуса се хвата, а не за ону на власти.
Зато је одговор одлука да је старија кокошка од јајета. И да је потребно кажњавање политичких партија које не кажњавају прелетаче. Још више кажњавање партија јер нису обезбедиле да људи могу да раде и зараде, ван тих партија. То никако није лак процес, али кад-тад мора доћи на ред.
Ненад Зорић, Спутник
