Већ на почетку желим да укажем на то да се позиција Републике Србије и позиција Александра Вучића у погледу актуелне енергетске кризе дијаметрално разликују.
С једне стране, сама енергетска сигурност наше државе није угрожена пре свега зато што производимо из сопствених извора сву потребну електричну енергију. Уједно, имамо систем гарантованог снабдевања за домаћинства у којем је цена електричне енергије директно одређена од стране власти па тако и не постоји могућност од изненадног скока цене као што тренутно имамо прилике да видимо да се дешава широм Европе.
Што се тиче земног гаса ту је ситуација нешто другачија јер из домаће производње можемо да покријемо само мањи део потрошње, али имамо подземно складиште Банатски Двор, у којем би, ако је све рађено по правилу, морало да буде похрањено толико гаса да се покрије трећина укупне годишње потрошње Србије.
Цена гаса утиснутог у подземно складиште је 270 долара за 1.000 кубних метара или чак и ниже све зависно од уговора са Гаспромом у тренутку пуњења, док је тренутна цена у Европи око 1.700 долара за 1.000 кубних метара.
Сходно овоме, не постоји потреба за поскупљењем или било каквим рестрикцијама, поготово што ће до краја године, а након завршетка компресорских станица у погон бити пуштен и магистрални гасовод Балкански ток.
Оно што је такође важно напоменути је то да Србија троши веома мало земног гаса пре свега због тога што немамо озбиљне производне индустријске капацитете, а да се топлане дотирају бројним субвенцијама како би се преко цене грејања одржавао социјални мир, те и у том погледу не постоји могућност непланираног скока цене грејања за домаћинства пошто и то директно зависи од одлуке власти, а не од тржишних прилика.
Дакле, цене електричне енергије и грејања за домаћинства директно зависе од одлуке власти, а што у Србији значи да главну реч о томе даје сам Вучић.
Не треба два пута погађати да ће у предизборној години одлука бити да цене остану на истом нивоу, а сви евентуални губици биће пребачени на јавна предузећа или на укупни јавни дуг Србије који тренутно износи више од тридесет милијарди евра и даље расте неконтролисано.
Наравно, Вучић и његов медијски тим знајући све ово покрећу медијску кампању у којој свакодневно приказују енергетску апокалипсу у појединим државама ЕУ и најављују љуту битку да тако не буде и у Србији.
На крају, пошто ће већ сами одлучити да цене струје и грејања за домаћинства не порасту то ће прогласити за епохалну победу мудре политике.
Додуше, пракса је показала да Вучићева политика побеђује само у оним биткама у којима не учествује, али победи се у зубе не гледа.
Оно што пак треба рећи је да актуелна енергетска криза показује да државе које имају термоелектране на угаљ лакше подносе ценовне ударе.
Такође, државе које имају стратешко партнерство са Гаспромом имају бољу позицију у погледу сигурности снабдевања гасом.
Све ово говори у прилог томе да се не сме дозволити актуелној власти да доврши започету идеју о брзом укидању угља из енергетског микса већ да треба ићи у правцу праведне енергетске транзиције у којој ће се уважити еколошки, економски и политички аспекти енергетског сектора и онда наћи баланс.
Мирослав Паровић
Аутор је председник Народног слободарског покрета, докторанд на Факултету техничких наука у Новом Сад
Данас.рс
