ТАЈНЕ СЛУЖБЕ, МАСОНИ И СПОНЗОРИ

Поред званичне америчке политике велико интересовање за рад критског скупа показале су и највеће западне тајне службе, пре свих ЦИА, али и МИ-6, ФБИ и БНД, грчка регуларна масонерија, НВО организације са Сорошевог списка и приватне америчке безбедносне агенције. И то не само у смислу прикупљања обавештајних података већ у смислу тајног уплива на његов рад и доношење одлука, а да би у такву позицију дошле користиле су се новцем, односно линијом спонзорисања овог скупа.

Укупан буџет овог Сабора износио је 2,5 милиона евра, од чега је 1,5 милиона дошло из САД (пола од добротворних прилога америчких Грка, а пола из америчког невладиног сектора), што је из Америчке архиепископије потврдио отац Александар Карлуцос у изјави за руску агенцију РИА. Отац Карлуцос је, иначе, дугогодишњи сарадник америчких тајних служби, у Васељенској патријаршији задужен за комуникацију са утицајним пословним круговима и властима у Сједињеним Државама, сакупљач добротворних прилога из Америке и човек од максималног поверења патријарха Вартоломеја, а био је члан Управног одбора тзв. Критског Сабора (замислите ту свеправославну саборност коју уместо Светог Духа води УО).

Иначе, отац Карлуцос је комшија и пријатељ са Џорџом Сорошем у елитном делу Њујорка Саутемптону, обезбедио је прве контакте породица Буш и Мицотакис (бивши грчки премијер), пријатељ је бившег директора ЦИА Џорџа Тенета (који има грчко порекло), а иако су им државе готово непријатељске, добро познаје и турског исламисту Фатулаха Гулена који отворено ради за америчке интересе. Сматра се да је најзаслужнији и за „преобраћење“ Алексиса Ципраса из антиглобалисте у обичног америчког пиона. Дакле, нигде вере, само новац и глобализам око оца Александара Карлуцоса, човека из сенке критског скупа.(1)

Иако је информација да је део новца за критски скуп директно обезбедила америчка влада званично демантована, остаје чињеница да се неке америчке компаније које су биле спонзори овог скупа финансирају директно из буџета Владе САД. Примера ради, интернет комуникацију за више од 500 учесника скупа и новинара обезбедила је америчка компанија „Винд“ која ради и за америчку владу, а позната је као неслужбени „дистрибутер информација“ за потребе америчких служби. Будући да је ту услугу донирала јасно је да трошак пада директно на терет буџета САД. Америчким донацијама изнајмљивана су возила, плаћени су возачи за све дане Сабора, здравствене услуге, осигурања, па чак и монтирање нових клима уређаја у прес-центру! За мере безбедности, поред грчке полиције, бринуле су приватне компаније за безбедност, од којих су две америчке.(2)

Поред оца Карлуцоса, друга важна личност која везује критски Сабор, западне обавештајне службе и савремени глобализам је Алекс Рондос, специјални представник ЕУ за Рог Африке, кућни пријатељ Џорџа Сороша и утицајни промотер глобалистичких интереса у православним земљама.

Иако је држављанин Грчке школовао се у Британији и неко време радио као новинар енглеског „Западно-Афричког магазина“(West Africa Magazine), а затим прешао у „Католичку службу помоћи“ (Catholic Relief Services), католичку америчку НВО под контролом Језуита. Под Сорошевим утицајем 1992. године оснива НВО „Мећународна православна добротворна организација“ (International Orthodox Christian Charities – IOCC) која убрзо добија покровитељство Цариградске патријаршије и постаје значајан канал у остваривању глобалистичких интереса у православном свету (Русија, СР Југославија, Блиски исток). Примера ради IOCC је непосредно пред НАТО бомбардовање имао своје мисије на Косову и Албанији, а сам Рондос био је један од саветника Отпора пред Пето-октобарски пуч, саветник Михаила Сакашвилија након грузијске обојене револуције, а сматра се да је учествовао и у креирању украјинског Мајдана. Он је, такође, члан Европског одбора за међународне односе, европске филијале највећег америчког глобалистичког центра – Савета за међународне односе.(3)

Мислим да интересовање човека са оваквим педигреом за донирање критског скупа говори само по себи и да интереси које он заступа никако не могу бити на добробит Православља. Напротив. Обратимо пажњу да се оснивање његовог IOCC-а (1992.) дешава одмах након успињања Вартоломеја на Васељенски трон(1991.) и да Патријаршија практично одмах прихвата покровитељство над овом НВО чиме је легитимише за деловање у православном свету! Мислите ли да је то случајност или, као ја, да су ови догађаји део једног глобалистичког пакета за освајање православља изнутра?!

У сваком случају и ове чињенице указују да је Критски „сабор“ био догађај који није био инспирисан милошћу и силом Духа Светога, нити исконском православном вером светих Отаца, као ранији Сабори, већ интересима савременог глобализма и његовом пројекту Универзалне светске религије (Светске Цркве).

ГЛОБАЛИСТИЧКЕ НОТЕ КРИТСКОГ СКУПА

Завршетак рада критског Сабора праћен је од стране организатора неуобичајеном тишином, нарочито ако се узме у обзир помпезност којом је најављиван и којом је отпочет. Учесници, посебно они који су потписали саборске документе, избегавају да у јавности коментаришу његов рад, а очигледно одуговлачење званичног објављивања тих докумената на сајтовима помесних цркава које су учествовале на „Сабору“ (и то свим) указује на постојање одређене манипулативне стратегије којом се управља из једног центра и која чека да опадне интерес верујуће православне јавности за овај догађај, или да противници изађу са аргументима који ће касније бити анализирани и коришћени за формирање адекватне стратегије у реализацији планираних циљева.

Но, противници овог скупа не обраћају превише пажње на тактизирање и изнели су заиста мноштво аргумената због чега се скуп на Криту не може сматрати свеправославним, ни светим, ни васељенским, па чак ни Сабором, у чему посебну тежину имају сведочења и објашњења учесника који су одбили да потпишу саборска документа, али и ставови помесних Цркава које су одбиле да на Сабору учествују.Приметно је да ни организатори скупа на Криту, ни учесници који су потписали тзв. саборска документа ничим не реагују на аргументе друге стране, нити образлажу своје ставове. То не може бити случајно и носи јасан печат глобалистичке методологије управљања процесима.

У овом тексту ми се нећемо бавити аргументима бројних критичара критског скупа, нити дубљом анализом усвојених докумената, не само зато што је то јавности већ презентовано из много углова, већ зато што у старту полазимо од чињенице да овај скуп није православни већ глобалистички пројекат, чија организација није проистекла из потребе учвршћивања или јачања Православља, већ из нужности учвршћивања уздрманог Новог светског поретка, односно обликовања његове јединствене верске компоненте која му очигледно недостаје. У том смислу бавићемо се неким од елемената који на то указују.

Пре свега, скуп је организован на битно другачијим принципима од ранијих светих Сабора, а начин усвајања закључака и докумената не полази од јединства у Духу Светоме, већ подразумева нешто између парламентаризма и одлучивања елите. „На сабору је уместо правила «један човек – један глас», које су донели апостоли и који су нам заповедили свети оци, важило друго правило: «једна Аутокефална Црква – један глас». Другим речима, право гласа имали су само поглавари Помесних Цркава“,(4) што практично значи да ако поглавар потпише неки документ он се сматра прихваћеним чак и ако га не потпишу друга два члана делегације. На тај начин „Сабор“ се умањује до нивоа поглавара Помесних Црква који имају само проширену пратњу.

Простор за манипулацију који се овим отвара организатори су користили за усвајање свих саборских докумената. Јасан мирис глобалистичке кухиње.

Друго, критски „Сабор“ се није бавио проблемима Цркве и вере, и исповедању живог Христа као претходни Сабори, већ се превасходно бавио проблемима света, ратовима и миром, људским правима, потребом за дијалогом и осталим световним питањима. У том смислу много је више личио на Други ватикански концил, него на било који пређашњи свеправославни Сабор. А јасно је куда то води!

Треће, треба констатовати и чињеницу поделе Помесних Цркава на западни и источни блок, „којима припадају учеснице и неучеснице Критског скупа. Линија разграничења иде у правцу север-југ. Западном блоку припадају све Помесне Цркве држава и народа чије власти воде прозападну и, у мањој или већој мери, антируску политику!“(5) Све оне биле су на скупу иако су неке од њих, међу њима и СПЦ, имале озбиљне примедбе на предложена документа или претходно тражиле одлагање скупа. Може ли ико веровати да ту нема евро-атлантских глобалистичких прстију и да скуп није у једном делу коришћен као део непрекидне анти-руске кампање?

Даље, „Сабор“ је започео рад без претходног признавања одлука и канона свих претходних Васељенских Сабора, што је била уобичајена пракса којом се на почетку рада потврђивао континуитет деловања свих претходних Сабора. Изостанак овог чина јасно указује да Вартоломеј ритуално одриче одлуке свих предходних Сабора и да овај „Сабор“ сматра новим почетком, новим поретком Православља!

Наравно, ту је и документ „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету“, чије формулације отварају врата даљем ширењу екуменизма и који је одбила да потпише већина учесника, али се ипак сматра усвојеним због напред описаног начина гласања.

Могли бисмо навести још сијасет елемената који показују глобалистичке утицаје на критски скуп, јер их је током „Сабора“ било бар колико и западних обавештајаца на грчком острву. Али, верујем да је и ово довољно да се схвати суштина.

ПАПИНА ПОРУКА О САБОРУ НА КРИТУ

На дан почетка „Сабора“ на Криту Папа је у својој молитви поменуо овај скуп, чиме је очигледно начинио ритуални гест: „Ујединимо се у молитви за нашу православну браћу, зазивајући Духа Светога да својим даровима помогне патријарсима, надбискупима и бискупима (!) који су се састали на Сабору“, казао је Папа Фрања након чега је у то име са верницима измолио „Здравомарију“.(6)

Занимљиво је да се након завршетка „Сабора“, када је уследило ћутање организатора и изостанак званичних превода усвојених докумената, први о резултатима критског скупа огласио управо Папа. У разговору који је са новинарима водио у авиону приликом повратка из посете Јерменији рекао је следеће:„То је био корак напред, мада не 100%. Разлози због којих неколико Цркава није учествовало су искрени … Но, свеједно, први корак је веома важан … Узмимо, за пример, децу, она најпре пузе, као мачке, а потом почну да ходају … Сама чињеница да су Цркве одржале сусрет, како би погледали једни друге у очи, заједно се молили и разговарали, је веома позитивна, и ја сам благодаран Господу за то. На следећем сусрету биће више присутних!“(7)

Умилни змијски језик Језуите!

Папина порука јасна је онолико колико је и увредљиво његово поређење православаца за децом и мачкама. Потпуно. Он критски скуп доживљава као први корак успостављања некакве верске реалности у којој постоји јединствено хришћанство са његовим приматом и сигуран је да ће на следећем скупу бити више присутних. Он зна оно што ми још не видимо, али у овом тексту предсказујемо, да ће бити покренута глобалистичка манипулативна машинерија са циљем да овом „Сабору“ обезбеди легалитет и легимитет који сада нема и очекује да ће она успети да постигне свој циљ.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ова анализа не оставља никакву дилему шта је био и коме служи критски скуп. Зато и нема потребе за класичним закључком. Зашто се понављати?!

Уместо тога понудићу Вам занимљиво размишљање оца Игора Тарасова, а после њега своју поруку у једној реченици:

„… Али ствар је у томе што се процес апостасије неће зауставити: оно што је проречено неизоставно ће се испунити. Доћи ће до спајања свих ‘цркава’ у једну светску. То се не може избећи, без обзира колико се молили… Јер у њој ће бити крунисан антихрист, који ће обавезно доћи…(8)

А после тога … биће бој на Небу … И доћи ће Трећи Рим …

__________________________________

Одреднице: