Вук још завија

Прошло је скоро четврт века од како је ондашња југословенска јавност са згражањем и гађењем пратила како до тада непознати новинар и писац Вук Драшковић шири верску и националну мржњу. Истовремено, београђани су скоро свакодневно гледали уличне свађе њега и његове необуздане жене Данице. Ово двоје бивших државних службеника (она некадашњи судија за прекршаје, он бивши новинар Тањуга и бивши саветник у кабинетима комунистичких богова), напрасно су се пензионисали као неспособни за рад (у жаргону, добили су статус “менталних инвалида”) и као такви, ослобођени свих брига, кренули са улице да љуљају већ трошну зграду тадашње државе. Посао им није био тежак. Лаковерних је било на све стране. Од тада до данас, бесрамно су се обогатили, директно или индиректну учествовали су у пљачкама свих режима и отвореној издаји земље. Неко на Вука још рачуна. Ко би други могао јавно да тражи да Косово буде избрисано из Устава Србије? И он и Даница имају панични страх од тога да бивши шеф Државне безбедности Радомир Марковић не проговори. Да не изнесе доказе о томе кога су све опљачкали, продали и преварили. На њихова недела подсећа наш уредник Милан Гламочанин, бивши начелник у савезној полицији.

Кад су касних осамдесетих година прошлог века, Вук и Даница Драшковић кренули у освајање власти, моћи и новца, нико није ни слутио где су границе њихове похлепе. Али, да су им амбиције биле небеске, то је било одмах јасно. Овај црногорско-херцеговачки пар који се половином прошлог века докопао Београда, није ни први ни једини из пасивних динарских крајева коју су пожелели то исто. Али, начин на који су њих двоје то урадили, више је него сраман.

Они који су до краја прошле деценије још веровали да је Вук вечити опозиционар а Даница хероина слободног ума, морају данас да се суоче са чињеницом да је ово двоје властохлепних и среброљубивих људи злоупотребило све српске националне митове и све болне тачке српских усуда, само да би се докопали власти, милионских послова и некретнина, али и да би чопоре своје ближе и даље фамилије сместили што удобније, на траси “Живке министарке”, од Славије до Теразија. И успели су у томе. Али, по коју цену? Сабирање жртава брачног пара Драшковић дуго би трајало.

Историја болести Вука и Данице Драшковић, дуга је и заслужује барем једну књигу, дебљу од свих које је Вук, својим медиокритетским пером до сада написао.

Данас, пред крај 2013. године, после двадесет година његових урлика и поклича, после свих могућих и немогућих савеза у којима је био (против муслимана и са муслиманима, против Албанаца и са Албанцима, против Хрвата и за њих…), Вук Драшковић је спреман на ново слуђивање Срба. Али, на његову жалост, мало је оних који су још увек спремни да му наивно поверују у оно што прича. А, распричао се о предаји Косова како “историјској нужности” и изјављује да трајног решења косовског проблема не може бити док год је на снази преамбула Устава Србије, којом се, “ствара лажни утисак да Србија има некакав суверенитет над Косовом” !

Последњих месеци, почео је Вук, по налогу својих ментора, да се нуди садашњој српској власти као човек који ће рећи оно шти нико други не сме и не може, да Косово треба избрисати из Устава, што ће рећи и са лица српске земље! Треба само да га неко врати у парламент, можда сутра и у владу, па ће он обавити шта треба. Истина, он се у том занату скоро четврт века одлично сналазио. Говорио је да треба ударити на Хрватску и Босну у име заштите српског народа и српских земаља, а онда, само неколико година касније, викао је из свег гласа да треба похватати и у тамницу бацити све оне који су се усудили да учествују у братоубилачком рату! Био је и врховни командант Српске добровољачке гарде и позивао на дезертерство и капитулацију у исто време! Био је огорчени противник албанског Косова, а данас би да га поклони Албанцима!

“Шта ће нам та преамбула. Да ли нам је потребна преамбула да би Срби знали где је Косово и шта је њима Косово. Косово је за српски народ био његов Јерусалим и онда када је било кратко у саставу државе Србије, и свих оних векова када није било у саставу државе Србије, и када, чак, није било ни државе Србије”, говори Вук недавно за “Тањуг” па додаје:

“Требало би том питању посветити много емисија на нашим најгледанијим телевизијама. То дугујемо народу, јер је народ необавештен. Ми не можемо кажњавати народ због тога што му се не саопштава истина. Нека те патриоте које говоре, после свега, да Србија има суверенитет над Косовом и да мора да га чува, објасне народу у чему се огледа тај суверенитет. Не може неко, да се у Србији зове српском десницом а да буде против Запада, и да буде против Европе”.

Вукови налогодавци планирали су да Србију држе што даље од Европске уније, па су смислили идеју да већ оцвалог и прилично омраженог вођу упокојеног Српског покрета обнове, ставе пред немогућу мисију-да почне са јавном промоцијом идеје брисања Косова из Устава Србије. Знајући да то никако неће ићи, пре свега због изричитог става Русије, Брисел и Вашингтон су условили улазак Србије у ЕУ, признавањем Косова и брисањем ове српске покрајине из Устава. До тога неће и не може доћи, као што неће и не може доћи до уласка Србије у ЕУ. Не под овим условима.

Шта је онда посао Вука Драшковића и коме он данас на политичкој сцени Србије треба, након свих несрећа које је остављао иза себе? По свему судећи, још увек неко у најцрњим круговима бивше администрација Била Клинтона, рачуна на трачак наде да би неко довољно луд избрисао Косово из Устава Србије. Треба само наћи неког још луђег да покрене “иницијативу”. А, Вук Драшковић је процењен као идеалан за тај посао. И раније је важио а и сада то потврђује, да са правом носи епитет “лудака са мисијом”.

Недавно је бивши шеф Државне безбедности, Радомир Марковић, најављујући објављивање некаквих досијеа, поново постао велика опасност за Даницу и Вука. На њене претње није се дуго чекало. Одмах је изјавила да је “…помиловање Радета Марковић, масовног државног убице, застрашујућа је слика наше стварности и нашег председника државе! То се није могло десити за време мандата Бориса Тадића, а зашто се сада дешава питање је на кога је Николић дужан одговор. Помиловање није могуће, није праведно, није морално, није политички или људски исправно. И, ако се то деси, ја ћу, надам се, заједно са осталим жртвама тог незапамћеног бруталног убијања недужних грађана, судити и пресудити Николићу. Неће бити никога да га помилује од те казне коју неће избећи!”.

Да је било ко други овако јавно преко новина (Ало, Курир) запретио Томиславу Николићу, истог момента би одред специјалних јединица био пред његовим вратима. Такав неко би био експресно спроведен у затвор без суђења. Али не и Даница Драшковић! Она може свакоме некажњено да прети и да, као у родној Црној Гори, најављује крвне освете. Драшковић је српски Мефисто без кога ни коначна српска пропаст неће доћи.

Међе Вука манитога

Случај Вука Драшковића, лажног цара Шћепана, много је више клинички, а много мање четнички, те тако данас потврђује тезу да је Србија сигурна кућа и најбоља домовина популистичких хохштаплера без морала и стида.Од сиромашног колонисте из Херцеговине, заједно са својом супругом Даницом Драшковић (из сиромашног Бјелог Поља), постаће убрзо газда и господар. Опељешио је Београд и Србију за неколико стотина станова, локала, вила, за десетине милиона евра. Његов шурак Веселин Бошковић убијен је због похлепе, а брат му је Родољуб збрисао из Србије, након што је такође опљачкао Србију за десетине милиона

Драшковић је бивши новинар, бивши саветник, а по потреби разних режима и цинкарош, трибун, лажов, министар, писац, неверник, верник, комуниста, антикомуниста, Христ и антихрист, шовиниста и мондијалиста, српска сабља у Санџаку, косовски плачни Јеремија, и ко зна шта све још у досадашњој биографији, Вук Драшковић данас “храбро и одлучно” препоручује обрачун са преосталим Србима на Косову.

На последњој једној седници Главног одбора Либерално демократске партије, Драшковиће је пред својим тадашњим компањоном Чедомиром Јовановићем дословно рекао да је у Србији на сцени поново “1990. година” и “плима лудила”.
Онда је наставио још жешће:

“…Овог 9. децембра, опет ће се гласати о будућности Србије, али у Бриселу. Савет Европске уније гласаће о ономе што се урадило у Србији до тог 9. децембра, рекао је Драшковић. Ми нећемо добити статус кандидата ако нашу будућност у децембру, као што чине сада, трасирају људи у чијим мозговима расту балвани…То су исти они из 1990. године, исти академици, писци, милешевски црни анђели, журналисти, мафијаши, који су у међувремену добили и подмладак…У којој се то шуми секу балвани на Јарињу? У истој као и они у Книну! Они који су говорили да се Книн брани у Тењу, сада говоре да се Србија брани на Јарињу!”

Је ли то говорио онај исти Вук Драшковић који је у предвечерје страшног крвопролића потпаљивао управо Србе у Книну и храбрио њихову “балван револуцију”? Је ли то онај исти Вук Драшковић који је на оснивању националистичког друштва “Сава” (претече Српске радикалне странке и Српског покрета обнове) у Новој Пазови 6. јануара 1990. године претио да ће српски Книн, српска Костајница, српска Лика, српски Двор на Уни, српски Карловац, српски Огулин и све остало чега је могао да се сети, постати део “српских земаља”, милом или силом?

Ко га добро познаје, није му тешко да одговори на та питања…Овај безумник, који је цртао “шарене мапе” Босне и Херцеговине и доносио их рушитељу Југославије Стјепану Месићу на “ауторизацију” (па му је Месић подругљиво рекао: “…Нацртаћу Вуче и ја теби једну!”), 2011. године, јавно се удварао Чедомиру Јовановићу, све гадећи се “академика, писаца, милешевских црних анђела, журналиста и мафијаша”, као да их никад није познавао, као да није свој бестидни поход почео управо са тим истим “журналистима”, патетичним песницима, академицима и љубитељима славских колача и милешевских анђела.
Али, има нас неколико милиона који се и њега гаде. То су они “еврољуби” којима се прикрао у последње време, увидевши да сам на изборе не може јер је политички мртвац.

У књизи “Злоупотребљене институције – Ко је био ко у Србији 1987-2000”, коју је издао “Фонд Биљана Ковчевић Вучо”, Драшковић је “и безбедносних разлога” заобиђен у широком луку.

Бивши човек и његова прошлост

Само двадесетак година раније, слао је Вук Драшковић своју паравојну формацију, своје тек формиране “гардисте” састављене од уличних фајтера, недоказаних спортских шампиона и масе лумпенпролетера, да изгину ако треба само да одбране вољу за самосталност Срба у Хрватској, и њихово право да своје нове границе нацртају управо “балванима” и сличним барикадама.
Мада је од тог сулудог и страшног времена до данас протекло много воде братским рекама Савом и Дрином са притокама, али и много крви, и узводно и низводно, Вуку Драшковићу није на памет пало да макар негде положи венац трагичним херојима ништавила, у које их је он лично отерао, својом отровном идеологијом.

На такве парастосе одлази само митолошком линијом сваког динароида, од Славије до Теразија и Трга Републике. Све ван Београда за њега је увреда. Данас се отворено стиди оних који су гинули за њега и због њега, а једном годишње обилази само споменик Кнезу Михаилу и полаже венац у знак сећања на погинулог младића, Бранивоја Милиновића, који је пао од револверских хитаца пожаревачке полиције 9. марта 1991. године, али на сасвим другом месту, у бившој улици Маршала Тита (данас Краља Милана).

Зашто Драшковић “жали” за Милиновићем на погрешном месту? Ко га добро познаје, за њега је добро место само оно где он може да направи своје политичко позориште, оно које му нуди максимум могућности за личну промоцију, а то је у овом случају Трг Републике, и споменик Кнезу Михаилу.

Службин певач за јавне намене

Заврбован још као студент (са кодним именом “Прењ”), био је дика и понос југословенске УДБЕ, службина креација од главе до пете, спреман на све само да нахрани своју болесну сујету, да реши своје динарске комплексе и покори и леве и десне око себе, те да се коначно као човек удоми у граду Београду, том митском окупљалишту амбициозне сиротиње, превараната без стила и читавих сеоских задруга, од Црне Горе па до Баније и Лике.

Био је добар писац само за онога ко није прочитао ништа озбиљније од њега самога. На жалост, многима је са њим књижевност и почела и завршила…

Настанио се Вук Драшковић, још осамдесетих година, у срца и душе наивне масе жељне промена, гладне истине о Другом светском рату, излуђене од деценија разних комитета и централа, и ту је испустио свој идеолошки отров, копајући по ранама из Другог светског рата.

Други гину, Вук ратује из кабинета

Покривајући себе промоцијом четника и краља, где је год постојала неслога, и подела на ми и ви он је то вешто знао да искористи. Тамо где је стигла његова идеолошка бакља, гореле су куће и прогањани су људи, убијано је све што се миче.
Мада је лично слао разне добровољачке формације да гину у Хрватској раних деведесетих година, никад га ниједна правосудна институција ни у Србији ни у Хрватској, па чак ни у Европи, није позвала макар на информативни разговор због хушкања на рат и формирања паравојних формација.

Тек кад је у ратном окршају погинуо Ђорде Божовић Гишка (иначе, школски друг потписника овог текста) али и многи други мање знани, постало је јасно да то Драшковић директно у смрт шаље све саме “државне непријатеље”, уличне хероје…
Онако епски трагикомичног, са једном ишчашеном психологијом, био је идеалан за показивање “како не треба”. Чак толико идеалан да је могао и осведочени аутократа какав је био Милошевић, да себе представи као разумну и либералну личност.
Боље опозиције од Драшковића, Милошевић није мога ни да замисли! Све док је он био опозиција, Милошевић је био реална власт. Показаће то и догађаји уочи ванредних избора 2000. године, кад је после десет година формирана прва опозициона коалиција без учешћа његовог Српског покрета обнове. Без њега и њих, победа је била извесна. Она се и десила управо зато јер су месецима раније све обавештајне службе Запада информисале и Зорана Ђинђића и Војислава Коштуницу, и неке друге опозиционе лидере, да са Драшковићем рушење Милошевића није могуће.

Такав Вук Драшковић, након свега што је учинио на штету Срба и Србије (све славећи и државу и нацију) без имало увијања каже:

“…Посвађајте те председнике општина доле који се противе независном Косову, како би се привело крају то питање…”. Исто као и на почетку своје штеточинске каријере, Драшковић увек игра на карту српске неслоге, јер је као најопаснији вирус: где се настани ту и разара, док не уништи…

Нове генерације не памте како је тај и такав Вук, чим је мало зацвилио у Милошевићевом затвору, одмах ослобођен, како је написао једно покајничко писмо злогласној “црвеној вештици” Мирјани Марковић, и како је после тога био на разговору “код председника”, након чега је новинарима саопштио невероватно откриће, да је “г. Милошевић један шармантан човек”, а касније са својом странком постаће и његов коалициони партнер.

Мрачне деведесете доносе Српском покрету обнове и Вуку Драшковићу огроман новац, станове, пословне просторе, а истакнути чланови и симпатизери његове странке и његове најбитиније удворице, чланови шире и уже фамилије, постају јединствени на ударничком послу масовне пљачке Београда. Долазак СПО на власт у главном граду, био је налик окупацији Турака јаничара и њиховом природном праву победника на пљачку прописану шеријатом.

Чим је покојни Зоран Ђинђић са Демократском странком постао реална опасност за Српски покрет обнове у Београду, Драшковић креће у кампању против њега, називајући га најружнијим именима, поредећи га са најгорим штеточинама, лихварима и криминалцима. Ђинђић је само три месеца био градоначелник, а онда га је Даница Драшковић, уз помоћ СПС-а, сменила и поставила Спасоја Крунић. У том трагичном времену Даница је, са својим братом Веселином Бошковићем, који је био директор Дирекције за изградњу града, отела од грађана преко хиљаду станова и локала и поделила их својим сестрама, зетовима, сестричинама и родбини из Бјелог Поља и својим многобројним љубавницима, које је мењала као чарапе. Вуку није пала на душу ова смена, и није му засметало да му ода почаст кад је убијен, и да бираним речима говори све најлепше о човеку кога је искрено доживљавао као непријатеља и кога је мрзео.

Вук длаку мења, али ћуд никако

Кад се саберу све епске преваре и све националне митоманије које је он лично вулгаризовао, нема никаве сумње да је Вук Драшковић био изнад својих могућности Јер, са Вуком су ствари увек бивале деликатније: он је од “црвеног Вука” који је играо Козарачко коло у Студентском граду у Београду 1968. године у славу Јосипа Броза Тита и још више социјализма, постао један фолклорни надричетник кога се гадила већина преживелих војника Југословенске војске у отаџбини.

Од тада па све до формирања прве Милошевићеве опозиције без Вука (коалиција ДОС) “фактор Даница” у његовом јавном бићу био је раван фактору Мирјане Марковић у животу Слободана Милошевића. Ако не и више од тога…

Ту и фактор бројности родбине Данице Драшковић која је била и остала знатно супериорнија у односу на Вукову родбину. Кад се десила “Ибарска магистрала” и изгинуће Драшковићевог обезбеђења, истрага је показала да је неко из “убилачке службе”, комуницирајући вероватно са претпостављеним, изговорио следећу реченицу: “Ђубре је живо”, или нешто слично, што је касније ишло у прилог тези да је мета ликвидатора највероватније био брат Данице Драшковић, Веселин Бошковић, а не Вук. А зашто, одговориће нека друга времена.

Ипак, пратећи тезу о огромним махинацијама у Београду са пословним и стамбеним простором које је спроводио лично Веселин Бошковић као директор те установе (у време кад су јаничари Српског покрета обнове дословно опљачкали главни град), вероватноћа о “сукобу интереса” са неком мало опаснијом групацијом унутар режима и око њега је стопроцентна. Одатле па до планираних убистава на Ибарској магистрали није било далеко. Ту само Вук није био планиран.

Вук цитира Ничеа: Вратићу вам се опет!

Уочи бомбардовања 1999. године, нагло је из Милошевићевог апарата дошла наредба да филм “Нож” рађен по истоименом роману Вука Драшковића, буде скинут са филмског и телевизијског репертоара. Јер је то био пројекат снимљен парама тадашње власти, како би Вук добио “залогај”, да не завија по трговима српских градова, него да уђе у коалицију са Социјалистичком партијом Србије, што је брже-боље и учинио. Тако је Српски покрет обнове заједно са Српског радикалном странком чинио већину у тадашњем парламенту, али Милошевићева власт, његови закони и његова политика ниједног момента нису дошли у питање. Напротив, било је то доба апсолутне политичке идиле, једне невиђене хармоније зла, која је на крају и довела до 78 судњих дана у којима је “Милосрдни анђео” НАТО пакта тукао Србију са небеса.

Управо у таквим околностима, Вук Драшковић постаје, ни мање ни више него потпредседник ондашње савезне Владе. Ту је функцију “дужио” од јануара до априла 1999. године. Зашто је то тако било, потрудио се он сам да објасни, тврдећи како је био уцењен да је с тог места (потпредседника Владе) спасао многе животе од режима који је био спреман да ратно стање искористи за коначан обрачун с политичким противницима:

“…Да сам одбио, а бомбе почеле да падају на Србију, сваки смећар на улици имао би одрешене руке да ме убије”, правдао се Вук. Но, ако је на тако необичан начин и у тако кратком року (јануар-април) био “ухапшен”, право је питање ко се кога одрекао после само три месеца проведених на тако високом положају: он Милошевића или Милошевић њега?

Убрзо, већ 2000. године, постаће јасно да Запад неће компромитованог Драшковића, да је чак једна америчка обавештајна службе о њему написала најгоре могуће извештаје као о човеку који је “примитивни националиста, помпезна будала, умишљени идиот, нестабилна личност, непоуздан човек” и слично. Чак је и филм по његовој књизи “Нож” разматран као дело које подстиче најгору верску мржњу и ксенофобију. Када је филм Нож приказан после бомбардовања, светски медији су јавили да је филм највеће смеће које је снимљено у кинематографији. А аутор Ножа се представљао, тада, као Велики Србин!

Бивши дописник државне телевизије Грчке Никос Пелпас, још је 1994. године филозофски утврдио да су Милошевић и Драшковић “један другоме алиби за све што чине, или не чине”.

Но, ако је неко помислио да ће нове деценије новог миленијума проћи без Вука Драшковића, очито се грдно преварио. Његова новија писанија, попут књиге под насловом “Мета”, у којој он сабира, множи, дели и одузима све што му се до сада дешавало, почиње мишљу славног нихилисте Фридриха Ничеа: “И тек кад ме се будете сви одрекли, вратићу вам се опет!”
И заиста, уласком у коалицију са Либерално демократском партијом, Драшковић није променио чак ни буџет, нити своју суштинску идеологију која је, ето чуда, поново анационална, лева и комунистичка! Наравно, није грех бити левичар, напротив, али после скоро две деценије четниковања…

Нема никакве сумње да је Мефисто Вука Драшковића, од њега три године старија супруга Даница Драшковић. Она је са 40 година живота проглашена за инвалидског пензионера, због ”душевних потешкоћа”. Вук није могао ни у тоалет отићи без њеног одобрења, она је располагала породичним буџетом. А када се бацила на политику, Вук је свирао по њеном диктату. Само је аминовао њеној похлепи да опељеши Београд. Даничине сестре добиле су по десетину станова, локала, примиле велику апанажу…Њен рођени брат Веселин Бошковић, када је ликвидиран, оставио је иза себе, у власништву, на своје и име жене и деце, преко тридесет станова! Са топчидерског гробља пренет је у Цркву на Видиковцу, једини је Србин чији гроб је у цркви, што је супротно канону. А Веселин је, иначе, био атеиста!

Осим виле у улици Београдског батаљона 117 у Београду, Драшковићи имају и неколико станова у Будви и другим градовима…
У новој колаицији, у којој лиже дупе Александру Вучићу, Вук је обезбедио Даниној родбини нове привилегије. Данин зет Љубо Мирковић, полицајац из Никшића, а потом управник зелене пијаце на Бањици, прошлог месеца послат је у Трст, за конзула Србије. Снежана Миљанић, директорка Београдског сајма нови је конзул у Торонту…Дана потребује велике количине новца. Само за пластичне операција ова старица је потрошила преко милион евра. Има се, јер Вук наставља да завија новом господару.

(Наставак у следећем броју)

А. 1

Драгољуб Петровић

(Објављено у листу Данас од 21. новембра 2013.)

Вуче промаја
Е, овакво говно од човека сте ви изабрали за министра спољних послова! Е, овако је Томислав Николић, душа од човека, својевремено у Скупштини Србије описао Вука Драшковића, новог коалиционог партнера Српске напредне странке. „Вук Драшковић је суманути наркоман, есенција покварености, патолошки лажов и ментални убица.” Е, и овако је есенцијални Томислав Николић, нешто раније, у ауторском тексту „Анализа личности и понашања Вука Драшковића” описао новог партнера СНС. Е, стварно да човек не поверује.

Драшковићу је изгледа битна друга ствар – Вучић никада није изјавио да је Вук говно од човека, есенција покварености, патолошки лажов, суманути наркоман и ментални убица. Он је само аплаудирао Томи. Тако да када је ових дана обављен историјски састанак Вука и Вучића – ниједан новинар није написао да су се састали говно од човека, есенција покварености, патолошки лажов, суманути наркоман и ментални убица, већ једноставно – Вук Драшковић и Александар Вучић.
Па ако после тог састанка негде и видите скупину људи како усхићено скандирају: „Вуче, Вуче”, будите сигурни да не кличу Вуку Драшковићу. Него вуче промаја.

– Хвала вам, браћо и сестре – рећи ће Вук дирнут после двоминутног хорског „Вуче, Вуче” на заједничком предизборном митингу СНС и СПО, а они из првих редова објасниће му млатарајући рукама: „Аман, човече, затворите онај прозор, вуче промаја, уби нас!”

После затварања прозора, ипак, маса наставља да скандира: „Вуче, Вуче” са уздигнута три прста.
– Хвала вам, браћо и сестре – опет ће Вук. А они из првих редова, с уздигнута три прста, већ на ивици живаца: „Аман, бре, Србине, не тај прозор! Онај трећи прозор здесна, одатле вуче!”
– Који?! – торжествено ће Вук. А они сви опет три прста у ваздух: „Трећи. Здесна! Е, тај!” – објасниће окупљени на митингу „windows 2013″

Чини се да и у просторијама СПО бар 13 година вуче промаја. Што утиче на руководство. Кога не одува, тај под утицајем промаје почиње да даје чудновате изјаве: Рецимо: „Вучић је апостол Павле”. Како је Вук описао првог потпредседника. Остало је још да каже: „Као што је пљескавичица деминутив од пљескавица, тако је и Вучић деминутив од мене, Драшковића Вука. Дакле, пљунути је ја. Само још да пусти браду”.

Мада је много исправније да на питање новинарке: „Како објашњавате трансформацију бившег екстремног антиевропејца у екстремног европејца”, уместо детаљног објашњења случаја апостола Павла, дате неки баналан одговор. Рецимо: „Видите, мени се чини да је Вучићу коначно дошло из дупета у главу”. Тај одговор се, притом, не би свидео ни Вучићу. Што мож’ да бидне особито незгодно, јербо Вучић педантно прати ко је вјера, а ко невјера. Овако је боље – поређењем Вучића са апостолом Павлом ем унесеш у наш политички живот неопходну дозу хришћанске мистике, ем туриш Вучићу ореол око главе, ем задржиш своје чланова у оба УО.

У Србији се, наиме, за последњих годину дана оформила већа група људи која Вучића посматра из ракурса карактеристичног за поглед кочијаша кад управља кочијом. И они Вучића гледају у део тела у који кочијаш силом приликом гледа коња, али ниједан кочијаш нема намере, у вези са коњем, какве ови разноврсни типови имају у вези са Вучићем. У питању је покушај класичног увлачења. На власт. А да би се увукли на власт, морате најпре да извршите компликовану операцију која се зове: увучићивање.
Што, наравно, нема никакве везе са Вуком Драшковићем, човеком који своју популарност одржава само захваљујући струјању ваздуха, познатијем као промаја. А промаја, опет, нема никакве везе са Мајом Гојковић.

А. 2

“Косово је држава и то се не може променити”

(Вук Драшковић, у интервјуу Радио слободној Европи (РСЕ), 4. април, 2013. године)

О томе шта за Србију значи потписивање споразума и нормализација односа са Приштином за РСЕ говори бивши министар иностраних послова Србије Вук Драшковић.

РСЕ: Александар Вучић изјављује да нам прети катастрофа у сваком погледу, каква одлука да буде донета. Делите ли ви ту врсту осећања страха?

Драшковић: Потписивање споразума и нормализација односа између Србије и Београда није никаква катастрофа… Истинска катастрофа би била да се врата Србији затворе у будућности, а њој ће се то десити ако се прекине стратешко, економско и културно кретање ка Европи и Западу.

РСЕ: Када кажете да ће то све проћи да ли верујете да ће бити постигнут договор?

Драшковић: … Косово је држава. Косово у овом тренутку признаје више од половине чланица УН. Нећу ја да хвалим овде једну аутистичну свест која не признаје ове чињенице, која неће да Косово назове ни суседом а камоли државом, него понавља неке фразе да су тамо неке привремене институције државе Србије. То је ментална катастрофа српског народа, што се такав речник употребљава и што се народу продају лажи. На Косову је 94 одсто Албанаца. Они су према Резолуцији 1244 искористили право на своје национално самоопредељење, прогласили независност. Међународни суд у Хагу оценио је да та резолуција није у супротности ни Резолуцији 1244 ни међународном праву, према томе Косово је држава. Лековито ће бити и добро и за српски народ на Косову и српски народ овде, да се подхитно потпише тај споразум о нормализацији односа између Србије и Косова.

РСЕ: Поставља се питање каква корист од споразума ако он не може бити примењен? Вучић је у среду рекао да се не може предвидети реакција Срба на северу.

Драшковић: …Не може цела Србија да буде талац неколико стотина људи на северу Косова којима је српство професија, најуноснији посао. Десет милијарди еура је Србија у последњих 10 година потрошила за Косово. Највећи проблем тамо су ти људи и те Милошевићеве службе безбедности које су се ту склониле. Неформално, а заправо покушаће да изазову можда неку несрећу или сеобу или сукоб са КФОР-ом…

РСЕ: Мислите ли да су оно што су били захтеви Београда за неприсуство војске Косова у српским срединама или питања извршне власти да је то било превише?

Драшковић: …Ако ви тражите за заједницу српских општина, дакле за неко удружење општина, полицијску, судску, имовинску власт онда је нормално да је не можете добити. Требало је по мени прихватити Ахтисаријев документ. Албанци су га прихватили, и тражити за српске општине на Косову где год је то могуће побољшање Ахтисаријевог плана. И ништа више.

…Требало је грађанима Србије предочити каква права по Ахтисарију и по косовским законима имају општине на Косову а каква у Србији. Друга је ствар што су Албанци то прихватили под притиском запада и што много тога настоје да не примене и много тога не примењују. А зашто не примењују, па кажу Србија то не признаје. И Србија каже – ми не признајемо Ахтисаријев план.

Милан Гламочанин

Таблоид