У Србији се тренутно спроводи нека врста бруталног политичког експеримента на тему – како уз помоћ амбициозног лидера, максималну медијску контролу и спољну подршку, од једне идеје која изворно може да рачуна на, највише, десетак одсто гласача (некадашњи ЛДП плус – не све – странке мањина) направити апсолутну већину и ту већину навести да својеручно потпише и призна оно са чим се интимно не слаже.
Ако је још до пре који месец постојала дилема око стварних намера актуелне власти (читај, Вучића) по питању тзв. „унутрашњег дијалога“, као и „разговора са Приштином“ у Бриселу, дилеме више готово да нема. Баш као што, упркос повременим лавирањима, патриотским седативима и медијским анестетицима, практично нема недоумице око Вучићевог политичког курса.
Писац овог текста, аутори НСПМ, као и већина вас читалаца, додуше, дилеме нисмо ни имали. Али човек увек – уколиком није фанатик или плаћени апологета – треба повремено да се преиспитује и проверава да ли је на исправном путу.
С друге стране, убеђени и службени браниоци „лика и дела“ нису имали никакве дилеме – и сваку Вучићеву скандалозну и издајничку неподопштину су правдали на различите, више или мање (не)уверљиве начине: „реал-патриотизам“, „политичка мудрост“, „куповина времена“, „балансирање“. Стално су најављивали неки велики спољнополитички „заокрет“, и говорили: полако, чекај само до пролећа, лета, зиме…Ових или оних избора. Ове или оне Путинове посете и инаугурације. И сви су са индигнацијом одбацивали саму помисао да је истина управо оно што се чини да јесте. То јест, помисао да би и овде у Србији на делу могао бити већ виђени „црногорски сценарио“, односно дугорочни пројект који је, миц по миц, корак по корак, од Мила Ђукановића, некадашњег млађаног Милошевићевог јуришника и промотера „дубровачке операције“, направио главног извођача историјског и геополитичког одвајања Црне Горе не само од Србије и Русије, него и од своје вековне идентитетске вертикале.
Директно, или преко својих медија, власт готово свакодневно лансира различите „сценарије“ (украјински, македонски), односно више или мање фантастичне теорије ко све и зашто Вучићу и СНС-у непрестано ради о глави. Али нико не помиње овај ђукановићевски пројект „заробљене државе“ и темељног националног и геополитичког „преумљења“. У Србији је на делу нешто слично. Али то као да нико не примећује, или никоме не смета. Или су сви већ „огуглали“ на, најблаже речено, проблематичне и неумесне потезе, изјаве и гестове нашег премијера-председника. Некада су у питању „браћа Немци“ и снисходљиво дивљење Ангели Меркел, а некада „браћа Турци“, цар Мурат и („цар“) Реџеп Ердоган. Некада је реч о готово „аутошовинистичкој“ и функцији коју обавља апсолутно непримереној грдњи Срба као „нерадника“ и „лењиваца“. Али увек се ради о некој непотребној и симболичкој интервенцији у национално ткиво – и те су интервенције потенцијално исто толико погубне и опасне колико и оно што се по Бриселу и другим престоницама потписује и обећава.
И, веровали или не, увек се ради о Косову. Мада, наравно, не само о Косову, него и ономе за шта је „Косово“ симбол и синоним. И зато председникове речи како „ми на Косову немамо ништа“, имају већу тежину и злокобније значење од пуког дневнополитичког контекста и разлога због којег су вероватно изговорене.
Пре више година, један страни саговорник, на моју опаску како ни једна српска влада не би преживела признање независности Косова и Метохије, нехајно је констатовао: „Па, реците да је Косово изгубио Милошевић, и да актуелна власт са тим нема ништа“. Ја сам одмахнуо руком. Али Вучић је очигледно прихватио савет, с тим да је идеју још мало разрадио и проширио, а одговорност за Косово протегао и на једну и на другу страну – од Кнеза Лазара, до Милошевића, Ђинђића, Коштунице, Тадића, и њихових политичких наследника.
Ко је, када и колико допринео „губитку Косова“, судиће време, историчари и потомци. Оно што је на нама, тј. овој генерацији и онима који су тренутно у Србији на власти и у опозицији јесте да са своје стране том губитку – који, очигледно баш и није тако апсолутан, иначе се од нас не би тражило да га и званично прихватимо и својеручно запечатимо – макар не доприносимо, ако већ не можемо да га анулирамо. И ту не помаже никакво демагошко заклањање иза „будућности наше деце“ којима, ето, као савесни родитељи, нећемо у наслеђе да остављамо „замрзнути конфликт“.
