Народни посланик и политички аналитичар, Ђорђе Вукадиновић био је гост Еспресо интервјуа недеље. Он се осврнуо на све актуелне теме, ситуацију у Црној Гори и Босни, али је коментарисао и домаћу политичку сцену.
Реците ми, за почетак, зашто сте одлучили да изађете на изборе уместо да их заједно са већином опозиције бојкотујете? Да ли сте некада били у дилеми и премишљали се у вези са бојкотом?
– Ја сам често у дилеми. Чак нисам ни одлучио да излазим на изборе, него сам само рекао да желим да изађем на изборе. Проблем је у томе што ја не верујем у разлоге за бојкот, бар не оне који се наводе. Ти разлози су ми чудни, неуверљиви, а понеки чак и сумњиви. Али то да је ситуација лоша, да су услови лоши, да је позиција власти и опозиције апсолутно неравноправна, да су промене козметичке, то стоји… Питање је да ли су промене које су предузете само дубока или плитка шминка, површна или мало дубља, само о томе би се дало расправљати, али то је свакако козметика. У то нема никакве сумње.
Проблем је у томе што ја не верујем у разлоге за бојкот, бар не оне који се наводе. Ти разлози су ми чудни, неуверљиви, а понеки чак и сумњиви
Разлика између мене и неких колега из опозиције који се залажу за бојкот, и који изгледа да ће дефинитивно бојкотовати, мада нисам сигуран, јер није ту чиста ситуација као што желе да оставе утисак – дакле разлика је то што ја не видим корист од бојкота, сем што то лепо звучи на друштвеним мрежама, на твитовима, у објавама. Лепо изгледа кад правите стикере, кад стављате неке гифове, лепо се то уклапа у реч бојкот, и то лепо звучи. У пракси, заправо, ви препуштате Вучићу и СНС-у институције на четири године. То је суштина. А друга ствар је да ли имате снагу неку ванпарламентарну, физичку, реалну снагу да скратите тај мандат тој власти. Али ви институције препуштате, и можете их после само физички повратити. Ето, то је разлог моје скепсе према бојкоту. А да нема одушевљења изборима, нема. На крају крајева, ако се деси да власт буде овако безобразна као што су данас били у разним манифестацијама, чак и да се не појавим на изборима. Али то не мења моје мишљење о бојкоту.
Управо због таквог вашег става неки из опозиције вас називају “Вучићевим сателитом”. Да ли сте ви Вучићев сателит?
– Прво, мало је таквих који смеју тако да ме назову, тако ме називају анонимуси на друштвеним мрежама, ботови – пазите, како власт има своје ботове, тако их има и опозиција. Дакле, они ме тако називају, а овако, у лице, слабо ће ме ко тако назвати, говорим о лидерима и колегама из опозиције. Јер, ко то каже, зна да лаже. О мени можете свашта рећи, разне ствари замерити, али свакако не да сам Вучићев сателит. Или било чији сателит, али нарочито не режимски. Мислим да реално то не да 100 одсто не стоји, него мислим да би се пре могло расправљати о историјату односа неких из опозиције са Вучићем. Дакле, ја сам Вучићу и СНС-у био опозиција пре него што су постали то што су постали, и док још нису дошли на власт. За разлику од неких ја сам био против њих чим сам видео шта се прави од њих, како и зашто се прави од њих, и чему треба да служе.
За разлику од неких, ја сам Вучићу и СНС-у био опозиција пре него што су постали то што су постали, и док још нису дошли на власт
То је тада била апсолутно још мистерија за многе, неки су то чак и подржавали, неки су били уздржани, а ја и моје колеге из Нове српске политичке мисли смо доста текстова, пре него што су дошли на власт, посветили критици њих као, у том тренутку, идеолошки лажне опозиције. Они су били персонално опозиција Демократској странци тада, али не и идејно. Они су заправо преузели њихову причу, то се сада и види, њихово европејство, искрено или лажно, о томе можемо да расправљамо, њихово залагање за евроинтеграције па и евроатлантске интеграције, њихове контакте са страним не само амбасадама него богами и службама… У том смислу сам ја био против њих пре него што су они постали оно што су постали. Многи из тадашње опозиције су и те како шуровали с њима, и док су били опозиција неки су их и правили, или барем им помагали, а неки су до 2012. до 2014. и 2016. исто врло лепо сарађивали с њима. А сад покушавају мене да прогласе за сателита. Не, ја нисам ничији сателит. То зна свако ко прати политику. Персонално сам, наравно, и даље много ближи некима од људи из ове “бојкоташке опозиције”…
Коме?
– Па, нека они кажу… Али, генерално, нисам у лошим личним односима готово ни са ким. С некима сам чак и друг, пријатељ, ако бих то могао да кажем. Али нисам могао да их пратим у нечему за шта мислим да је грешака. Дакле, мислим да је грешка било овакво трајно повлачење из парламента, јер ова сада грешка је последица претходних грешки. Мислим да су се занели. Добар део опозиционе јавности, али и лидера и активиста, занео се неочекиваним успехом зимских протеста, који су кренули страшно добро, неочекивано и за власт и за опозицију. Ти протести су изненадили и Вучића и опозицију, то знам из прве руке. Онда су мало помислили, кад су видели 10, 20, 30 хиљада људи на улицама, а ишло је то и до 40.000, помислили су “готов је”. Већ су у глави почели да се виде на позицијама и у глави, а можда већ и међу собом, почели да деле функције. Онда је у тој атмосфери прича о повлачењу, напуштању Скупштине деловала добро, као увод у неку револуцију. А онда је било пуно малих ситних грешака, од којих неке и нису биле теко ситне, које, кад их ставите једну на другу, све скупа резултира разводњавањем тог протеста. Те расправа да ли је протест грађански или политички, па ко стоји иза протеста, па однос јавних личности и политичара, па мутна улога ових младих људи из 1 од 5 милиона, да ли су они комесари у некој странци ДОС-а или нису… Све скупа…
Мислим да су се занели. Добар део опозиционе јавности, али и лидера и активиста, занео се неочекиваним успехом зимских протеста, који су кренули страшно добро
Па онда онај упад у РТС, који је био штетан и контрапродуктиван. Па опсада Председништва, па не знаш да ли га опседаш док не изађе, па онда после 3 сата повлачиш опсаду… Па велика најава Дана Д и коначног обрачуна за 13. април, ако се не варам. Па “пада до Ускрса”… Елем, пуно таквих ствари је допринело да се протести разводне. Имали смо агонију преко лета, где смо имали пар стотина људи на протестима. Па се говорило “кад дође јесен, сад ће да крену протести”, а видите како су кренули – никако. Па онда да ли се излази на изборе или се не излази. Па да ли се бојкотују сви избори или се бојкотују само парламентарни… Ја сам видео да то не иде у добром правцу. Ја сам неколико месеци бојкотовао Парламент, солидарно, иако никад нисам потписао тај Споразум са народом. А и то ми је деловало као једна превара и шарена лажа. Као да је маркетиншки штос и ништа више од тога. А они су придали томе статус не Устава него Светог писма, па се прозивају узајамно ко је прекршио Споразум с народом, а ко није. Дакле, то је била серија лоших потеза који су допринели томе да протести згасну. Било је ту сукоба унутар тог опозиционог блока, који су некад видљивији, некад мање видљиви, али за мене никад нису били тајна, борба око примата, првенства. Онда се њима вероватно учинило, пошто су прогласили бојкот Скупштине, да је бојкот избора логична ствар.
Бојкот Скупштине је имао смисла као опомена, као жути картон, као алармирање домаће, а пре свега међународне јавности. Власт је добила врло неповољан извештај Европске комисије, негде у априлу, због тог бојкота. Врло лоше је оцењено стање у Скупштини, однос према опозицији, понашање власти. Све оно што смо им замерали. И то је требало да буде тренутак кад је требало “прогласити победу” или рећи “ево видите да међународна заједница и Европска комисија уважавају наше аргументе”. Маја Гојковић је неке ствари применила брзо, експресно тако рећи. Изменила је те неке формалне ствари, најгоре, највидљивије, у смислу заказивања седница, избацивања или смањења броја тих ванредних седница… Избацили су оне фантомске амандмане, где власт подноси амандмане на сопствене предлоге. Неке козметичке промене су ту урађене, и то је био тренутак да се опозиција врати и да настави борбу. Е, они то нису урадили, па су онда из једне приче о бојкоту ушли у другу причу о бојкоту, а при томе су снаге бивале реално све слабије и слабије. Зато сам ја био против, без обзира на добар лични однос са већином људи из опозиције. Видело се да идемо у лошем правцу. Ја радим истраживања јавног мнења, наравно никад то није све савршено, али релативно прецизно се види куда ствари иду. Почела је опозиција да гасне и да слаби, почео је да пада рејтинг опозиције, а не да расте, иако је зимус то било мало другачије, власт се консолидовала. Глумили су ту као добру вољу, толеранцију, и онда се они који се служе годинама насиљем, годинама владају на основу насиља, бруталног и вербалног и физичког и институционалног насиља, представљају као праведници и оптужују опозицију за насиље. То је та замена теза, али на жалост, потези неких људи из опозиције су заиста давали гориво за то. Ја сам сматрао да је то лоше. Прво, не можеш се ти с њима такмичити у безобразлуку и агресији, али и не треба да се такмичиш. Сад имаш снагу, и зато сам сматрао да је много боље, ма колико било неатрактивно, водити борбу на институционални начин, и кроз Парламент, и кроз текстове, и кроз твитове, и кроз протесте. Не треба ниједно поље, ниједну тачку препуштати, где можеш да пружиш отпор.
Да ли су Небојша Зеленовић и Саша Пауновић издали идеју о бојкоту?
– Па, сви су издали, кад кренете са тако великом… Не, нису, мислим да нису, али то треба њих питати. Дакле, кад кренете са том “истрагом потурица” и “издајника”, онда ту нема краја. Ја не могу да будем издајник, ја нисам ни потписао. Они су једни друге оптуживали, па су први “издајници” били ваљда Тања Мацура и ови из СМС-а, Странке модерне Србије, јер су они потписали Споразум с народом, а вратили су се у Скупштину и најавили су да ће да изађу на изборе. Онда, стални “кандидат за издајника” је и Зоран Живковић, такође. А онда 1 од 5 милиона, који су друге “ловили” да су издајници, сад су они постали “издајници”, јер су направили салто мортале…
Је л’ то била добра одлука покрета 1 од 5 милиона?
– Која? Да изађу?
Да.
– Па ја не могу уопште да судим о њиховим одлукама, мени су њихови потези неразумљиви, хаотични, конфузни, незрели или су генијални. Значи, они су или генијални, или су потпуно инфантилни, говорим о потезима, не о људима. Дакле, инфантилни, незрели, без везе са било чиме. Или има нека генијална стратегија којом они прете. Дакле, они су били главни “талибани”, у том својству су ме прилично нервирали, мада нису мене лично малтретирали, али сам видео како друге из опозиције малтретирају, потписнике Споразума с народом. “1 од 5 милиона” су биливрло агресивни у прозивању тих других “издајника”, а онда су у једном тренутку они постали ти главни “издајници”, па су их онда ови други њих прозивали као издајнике. Дакле, да се вратимо на 1 од 5 милиона.
Мени је то потпуно једна чудна идеја. Да се вратимо на протесте, мени је мало вероватно да су они били баш прави организатори. Па су се сви одушевљавали њиховим упадом у Ректорат. Пазите, то са тим докторатом Синише Малог, то је требало Универзитет да одради. Е, сад тај упад њихов је помогао Универзитету да уради шта је његов посао. Али опет су они сад постигли ту да неки клинци, извините на изразу, који још нису ни завршили факултете и студирају, неки су добри студенти, неки нису, али није ни важно, просуђују да ли је нешто докторат или да ли је нешто плагијат или није… Кажем, они су ту послужили више да помогну некима са Универзитета да исправе своје грешке. Па их дижу у небеса, те клинце из 1 од 5 милиона. Па их сад сурвавају уз најстрашније нападе на друштвеним мрежама. Све скупа је то мени наивно, тај њихов пројекат “да унесемо бојкот у Парламент”. А што се тиче одлуке господе Зеленовића и Пауновића, ту има једна ствар коју не могу да… Ја пуно знам изнутра, али ово стварно не знам до краја. А то је да ли је њима речено да они могу да изађу, као што они на неки начин кажу…
Ко? Ко им каже?
– Да ли је њима из Савеза за Србију, из овог “бојкоташког” дела, неко рекао, намигнуо, да је у реду то са изласком на локал, али да сада не таласају, да не би кварили овај привид. То је то кад фолирате, кад сте неискрени. Као сви су за бојкот. А испостави се да су само две, три, четири организације за бојкот. И то видите како се у ДС цепају, распадају, не само по тој линији, али то је једна од линија која их дели. Елем, су они заиста били за бојкот, и ако нису поставили питање свог локала и својих општина, па су се сад сетили, два месеца пред изборе, онда су, нећу рећи издајници, али онда су криви. Али ако су, као што ја имам неких индиција, као што су и они негде сугерисали, па чак и на твитеру, господин Пауновић и неки други, помињали да су њихови градови изузетак, и да је специфична ситуација, јер они организују локалне изборе. И сад треба да бојкотују изборе које они сами организују, тамо где су они на власти. И да им је речено да је то у реду, али да сад не таласају, да би та фасада консензуса и једногласја била већа. Ако је то тако, онда су они криви само што су ћутали, али нису криви иначе. Нећу улазити у тај спор међу њима, само ћу рећи да мислим да је тешко технички бојкотовати републичке, а изаћи на локалне изборе. Организационо тешко, и људима није лако објаснити. Чак и да они имају добру намеру, чак и да су стварно најавили то од почетка, мислим да то није превише реалистично решење, то што они хоће. Али ја свакако поштујем њихову одлуку, каква год била, и свакако нећу ја прозивати њих да ли су то неке њихове страначке колеге или из коалиције. Али ту се види колико то све шкрипи. Пола потписника се попишманило. Друго, третирање тог Споразума са народом…
Мислим да је тешко технички бојкотовати републичке, а изаћи на локалне изборе. Организационо тешко, и људима није лако објаснити
Има ли Савез за Србију будућност?
– Ух… Знате шта… Ја као аналитичар бих вам могао причати о томе… Али сад ја о колегама из опозиције не могу говорити тако… Не могу толико отворено, као ако бих говорио као аналитичар. Стварно је идеја одлична, или врло добра, идеја тог обједињавања. Али је реализација доста лоша, скоро катастрофална. Прво, прерано су се направили. Тако широка, хетерогена коалиција може да се направи, сад опет говорим као аналитичар, дакле, прави се непосредно, са једним циљем – да обави посао. И после да се растури. Као ДОС 2000. године. Па сетите се кад је направљен ДОС 2000. године. Дакле, непосредно пред расписивање избора. Друго, јесу широки и хетерогени, и то има и своје предности и мане. Али кад дуго траје… Вероватно је погрешна процена била да ће избори бити прошле зиме, или на пролеће… И ја сам чуо те спекулације и процене. Па онда, ок, они су направљени негде у септембру, па се чинило, ок, да ће моћи то некако да изгурају. Али кад се то претворило у ову агонију, пошто ће до краја тећи мандат ове владе, онда разлике избијају у први план. Дакле, прво се направите, имате кампању, имате циљ, као оно против Милошевића 2000. године, онда је то џа или бу – обавиш посао, и куд који. А овако, онда креће агонија. И што власт крене да буши, а и реално су разлике огромне. Погледајте сада – Двери, Демократе, однос према мигрантима…
Управо је то моје следеће питање. Шта мислите о тој антимигрантској политици коју спроводи Бошко Обрадовић? Да ли га противници оправдано називају фашистом или ипак не?
– Ја сад управо долазим из Скупштине где сам држао конференцију за штампу на којој сам говорио против тог олаког потезања и лепљења етикете фашисте било коме, па и лидерима Савеза за Србију, дакле и Бошку. Дакле, не, он није фашиста, по мом уверењу. Али, по мом дубоком уверењу, претерује у много чему. Он је склон претеривању у разним стварима. И то сад може да буде… Неко то воли, неко каже “браво, супер”…
А да ли се слажете са његовом антимигрантском политиком?
– Не знам шта значи “антимигрантска политика”. Код њега је увек проблем количина и мера.
Он критикује мигрантску политику ове власти. Да ли је и ви критикујете?
– Да, и ја је критикујем, то није спорно. Ту је само ствар што ја не машим те бројке, а мислим да се ту мало намерно предимензионирају те приче о милионима, које воле он и неки други да потегну. Али мигрантска политика ове власти је лоша, она је снисходљива према Западу, према Европској унији, посебно према Немачкој. Она је можда и интересна, могуће је да неки људи из власти имају користи од тога, транспортујући те мигранте… Држава, по њима, има користи, јер је добила неке паре, неке фондове од Европске уније, да би збрињавала мигранте… Ја сам против прављења параноје, против прављења хистерије од мигрантске кризе, али је то један од примера, један у низу, који показује како власт лоше ради. Ради краткорочно, гледа интересно, све говорим о власти, непромишљено, гледајући само да скупи неке поене, било код својих бирача, или споља. Овде су скупљали поене споља. Један добар део првих година напредњачке власти, Вучићеве власти, прошао је у кредиту и бонусу који су добијали због Косова и због потписивања Бриселског споразума и урађених ствари које Борис Тадић и Демократска странка у сну не би урадили. Да ли нису хтели, или нису смели, о томе можемо расправљати. Али ови су дошли, обећавши некоме негде, да ли у хотелу Риц или негде друго, и то је тај период за који сам рекао да сам био против СНС и пре него што су дошли на власт, да ће урадити оно што Борис Тадић не жели или не сме. После тих првих година, што је кулминирало Бриселским споразумом, долази мигрантска криза, и ту такође Вучић као штребер хоће да добије цветић, или значку, или петицу од учитељице госпође Ангеле Меркел и Немачке, односно бриселске администрације. И онда ту бива као најбољи ђак и обећава све и свашта, и заиста је добио похвале – “истиче се”. Али то је то претеривање, сад причам о Александру Вучићу, па је он хтео да буде бољи, најбољи од свих балканских ђака. Тако да, на нивоу изјава, и на нивоу споразума, ту су учињене ствари које су погрешне и претеране. И с правом то опозиција, разна, и Бошко и други, могу то да критикују.
После тих првих година, што је кулминирало Бриселским споразумом, долази мигрантска криза, и ту такође Вучић као штребер хоће да добије цветић, или значку, или петицу од учитељице госпође Ангеле Меркел
Ја сам постављао питања власти, и професор Шеварлић, такође, о споразумима који су наводно потписани, да прихватимо све које Европска унија одбије. Да будемо третирани као земља уласка, не само у Мађарску и Хрватску, него практично у Европску унију, па да онда по тој основи имају право да нам буду враћени. Па су многи први пут код нас пријавлени, забележени, регистровани, говорим о мигрантима, код нас, иако су прешли пре тога хиљаду-две километара. Пуно је ту било грешака, али не волим да се прави параноја и хистерија, на било који начин. И ту видите колико је прича Савеза (за промене), по мени, краткорочна и, да вам одговорим коначно на то питање – тешко да може бити успешна. Сувише су велике разлике, стварно су велике разлике међу њима. Њихов задатак је требало да буде да буду стожер коалиције која ће рушити власт, вероватно на изборима. Као ДОС 2000. године, као што је ДЕПОС био почетком 90-тих, мада није успео, као што је коалиција Заједно била средином 90-тих, па је делимично успела… А сада мислим да смо ушли у једну декадентну фазу, и сада само Бог може да им помогне, односно Вучић, неким глупостима и својим грешкама. Дакле, лоша је мигрантска политика ове владе, има основа критиковати то, али нисам за то да се шири параноја и ксенофобија.
Како гледате на политички ангажман лидера Покрета слободних грађана, Сергеја Трифуновића? Има ли он будућност у политици?
– Ама, знате шта, ви сад мене питате заиста као аналитичара, ја сам народни посланик и неко ко можда иде на изборе…
О свему ономе што видите…
– Па знате шта… Питајте њега шта мисли о мојој политичкој будућности…
Питаћу.
– Мало то делује… Мало непримерено.
Да ли он као глумац и по свему што…
– То што је он глумац, то му је плус, и то уопште не мора да буде хендикеп. И он користи тај свој плус. И ту комуникативност, и ту вештину непосредности, лакоћу комуникације и духовитост. И на твитеру, ја њега пратим. И овако у свим јавним наступима.
Да ли вам се допада то што он ради?
– Допада ми се као форма, али ми се не допада садржај. Дакле, он често уме, чак кад забрља нешто страшно и тешко опростиво, да се релативно шармантно извуче из тога. То њему иде, те псовке… То апсолутно није моја шоља чаја. И ја бих био смешан кад бих то и покушао да имитирам, и не бих хтео то ни да радим. Али, то има, теоретски, своје место. Кад је преузео тај ПСГ, то је била мртва прича, испод 1 одсто. Он је дигао то у једном тренутку на око 4, 5 одсто. Значи, имали су шансе. Мало ту Вучић и режимски медији, намерно, кога год хоће да навуку на изборе, часте га са неким процентом више. Никад он није имао преко 5, али је био ту на 4 јака, можда и на 4,5 процента. Како је рекао да ће бојкотовати, срушили су га, спустили су га на 2 или 3 процента.
Мени смета Сергејева изјава о Косову. Бар три пута је то помињао, на моје уши – зашто они не би били независни, зашто их не бисмо признали?
Као што су радикале дизали да имају, сећате се, да имају 5 или 6 одсто, а наравно да немају, и овај цензус који је спуштан је рађен пре свега због њих и можда због још понеког, да не би остали СНС и СПС сами у Скупштини. Сергеј је дигао из мртвих и унео енергију у ту ПСГ причу, имао је и сјајних наступа, и ентузијазма и енергије, али имао је и доста гафова. Мислим да то, како дуже траје, ако не направи опет неки обрт, мислим да је та прича почела мало да се суши, иако никад не потцењујем да би он могао неким својим гестом или својим шармом то да поврати. Има он неких озбиљних људи око себе. Мени смета Сергејева изјава о Косову. Не само једном, три пута сам чуо то. Бар три пута је то помињао, на моје уши – зашто они не би били независни, зашто их не бисмо признали? То, право да кажем, ја му замерам више политички, него ове псовке и остало. Мислим да и са тим претерује, али то има своју публику, то млади воле, или им не смета, уз њега то пристаје. Када бисмо то радили ја, или Вук Јеремић, или Драган Ђилас, то би било смешно и ужасно.
Мени смета Сергејева изјава о Косову. Бар три пута је то помињао, на моје уши – зашто они не би били независни, зашто их не бисмо признали?
Иде му уз имиџ?
– Уз његов имиџ иде, немам ништа против имиџа и против тог идења, али имам мало против… Стварно мало претерује са том вожњом и са тим инцидентима. Али пре свега имам проблем са тим његовим изјавама око Косова. То није ствар имиџа, то му замерам озбиљно. Све ово друго може да буде симпатично, више или мање.
Како коментариште аферу “Недељник” и чињеницу да је министар одбране Александар Вулин коментарисао ауторски текст Шутановца који никада није објављен?
– То или је смешно или је прворазредни скандал. Ако је стварно то пресретнути мејл, ако је стварно скинуто као резултат прислушкивања, односно праћења мејла Шутановчевог или редакције Недељника, она је наравно скандал. Међутим, могуће да су у питању различити извори интерпретације. Мислим да је, реално, око Вулина, било много више других скандала. Од његове позиције, преко његове чудне тетке из Канаде, и остало. А ја знам нешто друго још, око набавке камера неких, тамо на северу Косова и Метохије, за Косовску Митровицу, док је био у Канцеларији за Косово и Метохију, итд. итд. Дакле, то је још само једна у низу… Не могу назвати гафом… Министарство је дало некакво објашњење, прилично неуверљиво, али су дали неко објашњење. Ако је овако како кажу Шутановац и Недељник, онда је баш озбиљан скандал. Али то би била само потврда онога што ми заправо знамо. Да се прате телефони, физички се пратимо, прислушкују се разговори, контакти људи из опозиције, и то је лоше, и говори у каквом ми друштву живимо. И каква је земља у којој живимо.
Горан Давидовић Фирер се вратио у Србију. Ту су Миша Вацић, Левијатан, Балтернатива… Како коментаришете јачање српске деснице у Србији? Да ли је то права опозиција или су и то Вучићеви сателити?
– Добро сад, стварно, немојте, ја сам мислио да је ово озбиљан разговор. Прво, нико од њих нема шансе да уђе у парламент. То лепљење етикета, просто мислим да ти људи служе просто као нека врста баба-рога. Да би Вучић деловао, или још неко други, СНС, да би деловао слађе, симпатичније или барем нормалније. Нико, ни они не мисле да ће да уђу у парламент, не верујем да је реално да ће да уђу, нити су нека реална опасност, нити бих ја све које сте споменули трпао у исти кош… Мислим, ми сад овде причамо о томе ко је права опозиција…
Причамо о ономе што се генерално прича…
– Ма шта се прича? Ко то прича? Па то је један балон који власт намерно пушта, па да се онда један део грађанске опозиције скандализује по твитеру. Узгред буди речено, ја не мислим да су они опасност, да ће да уђу у Парламент. Али управо они који шире ту драму и панику од неких од ових личности, њима би то требало да буде аргумент да изађу на изборе, па да спрече њихов улазак. Морам да кажем, да је остао стари цензус, односно онај од 5 одсто, а остао би да је опозиција излазила на изборе, комплетна, ни радикали не би прошли цензус, они немају шансе за 5 одсто. А камоли сад неке ове друге личности. Него, то је тако, не смемо да причамо о Вучићу, избегавамо да причамо о аферама власти, не ја, него медији, па ћемо онда да се скандализујемо над неким опскурним или мање опскурним ликовима…
Ево, шта највише замерате режиму у Србији?
– Е па то је већ мало озбиљније питање. Замерам му скоро све.
Има разних питања.
– Па не, бавимо се Мишом Вацићем, стварно… То су ти фантоми који се појаве пред изборе….
Добро, ја питам…
… Баш да се не би причало о режиму, а богами и да се не би причало о опозицији. Или бар делу опозиције. Дакле, ја сам вероватно најоштрија опозиција овог режима. Замерам им и форму и садржину, и спољну политику и унутрашњу политику, замерам му што је економски наставио све оно лоше што је радила претходна власт, па још на то додао. Они су распродали и оно што претходници нису хтели да продају. Дакле, процес приватизације, колонизације, предаје и продаје преосталих националних ресурса државе. Дакле, то је управо оно због чега сам критиковао претходне, досовске власти, ови су то наставили. Око Железаре Смедерево, то још и има смисла, њена продаја, јер су ту Кинези ушли, има ту и добрих и лоших ствара, али ипак су спасли бар до даљњег, тај град читав и ту компанију. Рецимо, већ продаја Бора је проблематична ствар, у оваквим условима. Кинези су купили и једно и друго, ја немам никакав проблем са продајом Смедерева, али имам и те какав проблем са Бором.
После Бриселског споразума, сада када хоће, ко год хоће из Приштине, РОСУ, специјалци, дођу и ухапсе кога хоће на северу, било да је прав или крив
Па ове друге продаје, рудника злата, како се продају, тако се открије да имају залихе. Не, неко је знао да те залихе постоје, а ми стровалимо домаће компаније као у дугове, и онда кад се прода, онда се одједном појаве огромне залихе, и није то само случај са Бором и бакром и златом, него и са разним другим стварима. Дакле, катастрофална економска политика, ослањање на стране инвеститоре, субвенције страним инвеститорима, и то не да праве чипове, фабрике чипова и мотора за Боингове авионе, као што је најављивао Александар Вучић, него за мотање каблова, за врло једноставне послове, дају се баснословне и огромне субвенције страним компанијама, само да би дошле. Дакле, то је неприхватљиво и погубно. Ропски и слугањски однос према ММФ-у и њиховим диктатима и којешта друго. Несређена ситуација у јавним предузећима. Пазите, кад имате такву власт какву има СНС, имате централну, покрајинску, локалну власт, постављате све директоре управних одбора, како вам се онда догоди Крушик? Како вам се догоди да вам предузећа буду тако непрофесионална, непродуктивна и да производе губитке? Па значи или краду, ваши кадрови, ако не ваљају кадрови, ви их замените. Баш у том Бору поменутом ви сте имали директора који је био директор за време СПС-а, ДОС-а, ДС-а, ДСС-а, па је ваљда био у Г17, па је на крају био напредњак. И сад су га ваљда тек Кинези шутнули, ако се не варам. Исто тако, банке. Док ми разговарамо, у току је последња фаза продаје Комерцијалне банке, последње највеће банке у домаћем власништву. Постоји још и Штедионица, али се не може мерити са Комерцијалном. Дакле, све оно што су критиковали док су били опозиција, они раде, па још много, много више. Државно-национално, а то је однос према Косову и Метохији, фактичко и индиректно мирење и признавање независности Косова, потписивање Бриселског споразума, који је заокружио територијални интегритет Косова на читавој територији. То сад неко слуша, па му је то досадно. Али после много понављања њихових лажи, ми се навикнемо на те лажи.
Ова власт спроводи политику, и то је поента, ЛДП-а и Чедомира Јовановића. Али са реториком старе Српске радикалне странке
Пре него што је СНС дошао на власт, Тачи, небитно ко, приштинске власти, нису могли да сањају да дођу да пију кафу у Косовској Митровици. То је функционисало као подељена земља или зона. Кад су покушали оно једном 2011, ако се не варам, наврат-нанос су их спашавали хеликоптери КФОР-а, те такозване царинике приштинске су евакуисали. Биле су барикаде, цео север се усталасао. Била је ту подршка централне Србије, подразумева се. После Бриселског споразума, сада када хоће, ко год хоће из Приштине, РОСУ, специјалци, дођу и ухапсе кога хоће на северу, било да је прав или крив. Дакле, препуштено је… Цивилна заштита, полицијске снаге, све је интегрисано… Правосуђе, енергетика, дали су им телефонски број. Па онда изађе Марко Ђурић па каже “није то међународни телефонски број, то је број за географску област”. Пази, географска област. Велика Русија, па нема два броја за географску област, а Србија има? А притом се представљају као велике патриоте, то је оно што је најстрашније. А овамо су растурили… Ова власт спроводи политику, и то је поента, ЛДП-а и Чедомира Јовановића. Али са реториком старе Српске радикалне странке. Реторика је у Скупштини често радикалска, она некадашња, а политика је заправо ЛДП-овска. То није чак ни ДОС, ни Демократска странка, не, то је заправо политика Чеде Јовановића, али ушушкана у овај омот патриотско-радикалско-националистички. Зато има погубне последице, зато се прима. Зато Чеда Јовановић има 1, 2 одсто, а они имају 40, 50 одсто. Ово је само део разлога шта све замерам СНС-у, а могао бих до поноћи.
Еспрессо.рс
