Вучићу за тебе и твоје мафијаше спрема се и catch-all затвор!
16. октобар 2024.
Немачки слуга Вучић се жалио Шолцу да је угрожен од „руског фактора“, тражи подршку за…
16. октобар 2024.
Немачки слуга Вучић се уз помоћ полиције,тужилаштва и судства бори за Рио Тинто а ПРОТИВ НАРОДА!
16. октобар 2024.
БАШ ПАМЕТНА ЛОПИНА! Држава за ЕКСПО плаћа „Ал Дахри“ пола милиона евра по хектару, а исто то земљиште је својевремено продавала за мање од 5.000 евра
14. октобар 2024.
Зоран Дракулић: Србија једна од најсиромашнијих земаља, четири кључне грешке власти
14. октобар 2024.
Вучићева брука са стадионима не престаје, уложени милиони евра, а терени ругло!
14. октобар 2024.
Вучић има два задатка, да обезбеди литијум Немцима и да им преда Косово и Метохију
13. октобар 2024.
Вучићев велеиздајнички режим забранио транспарент “Нема предаје” у сред Србије! (видео)
13. октобар 2024.
Отворено писмо Александру Вучићу: РОСУ полиција на северу КиМ је твоја политичка тековина, исто као и прихватање Ахтисаријевог и Француско-немачког плана
11. октобар 2024.
Све жешћи сукоби у врху напредњачког картела: Дворске игре са певањем и пуцањем
ИСТИНА ИЗАШЛА НА ВИДЕЛО ! ВУК И ДАНИЦА ДРАШКОВИЋ НАРУЧИЛИ УБИСТВО
СРПСКЕ ДЕЦЕ У КАФИЋУ ” ПАНДА” У ПЕЋИ
Организатор и инспиратор овог монструозног злочина је мрачни ум и
јача половина црногорског брачног пара Драшковић – Даница!
Овај црногорски злочиначки пар, организовао је и спровео у дело,
свирепо убиство недужне српске деце , у кафићу ” Панда” у Пећи,
децембра 1998. године , уз помоћ својих блиских рођака из Црне Горе,
који тргују наркотицима за Шиптаре из Јабланичке групе, којом
командује Рамуш Харадинај. Користећи ове “пословне” везе са Шиптарима
,брачни пар Драсковић ступа у контакт са терористом Харадинајем.
Најближи рођаци Данице Драсковић из Црне Горе ступили су у контакт са
својим блиским “пословним” сарадником Рамушом Харадинајем крајем 1998.
године и пренели му идеју Вука и Данице да се организује убиство
србске деце, а са циљем да се тадашњи државни врх СРЈ и председник
Слободан Милосевић оптуже за тај стравичан злочин и на тај начин
дискредитују у међународним круговима. Како је Шиптарима одговарала
оваква идеја , врло брзо су се договорили, а Харадинај је за директне
извршиоце одредио Агрона Колчакуа , Газменда Бајрамија , Верђеђа
Влазнимија и још тридесет Шиптара, који ће помагати у извршењу
злочина. Ово је Драсковићеве коштало 500.000 немачких марака, који су
Данини рођаци лично предали Харадинају 2. децембра 1998 . године , у
селу Глођане – тврди наш извор из једне од обавештајних служби Србије
и наводи даље – “Уопште не чуди што је управо Драсковић био
најгласнији у лажним оптужбама да је то учинио ДБ и ЈСО јер он се
води логиком да је напад најбоља одбрана.”
Да зло буде веће , то није једина српска крв на њиховим рукама, Вук је
свестан да му изнад главе виси Хаг, због организованог убиства српских
цивила у Госпићу, које је починила његова терористичка паравојна
формација такозвана “Српска Гарда”. Драсковић је на ратиште послао
своје криминалце да убијају српско цивилно становништво и уносе
пометњу међу Крајишке Србе. Уцењен Хагом он беспоговорно извршава
налоге из Брисела и Вашингтона и спреман је да уради апсолутно све на
штету Србије, само да би избегао робију у Хагу. Са друге стране морао
би да објасни породици и пријатељима Ђорђа Бозовића Гишке због чега је
наручио његово , јер је цињеница да је Гишка убијен с леђа од стране
својих”- додаје наш извор. Следи изјава једног од припадника бивших
“Муња” из Пећи , који је учествовао у хапшењу шиптарских терориста,
који су извршили убиство деце у кафићу “Панда”
“Дечаке у “Панди” су тога дана 14. децембра 1998.године у 20 сати и
15 минута у кафе бару “Панда” , код Гимназије у Пећи , убили шиптарски
терористи Јабланичке оперативне зоне Рамуша Харадинаја . У кафић су
ушла два маскирана терориста док је трећи чекао у возилу испред. Са
врата су отворили рафалну паљбу и на лицу места убили Радевића,
Трифовића, Обрадовића и Гвозденовића . У болници су од задобијених
повреда преминули и Станојевић и Ристић . Њих двојица су прво
пребачени у Пећку болницу, а одмах потом и у Клинички центар у
Приштину, али им није било помоћи ,подлегли су повредама. У кафићу се
налазило још људи и неки су били рањени што лакше, што теже . Рањен
је био газда кафића Сабовић Мирсад и Владица Лончаревић .
Одмах после напада је блокирано насеље Капишница , сви прилази
Пећкој болници и сви улази и улази из града. После сахране те деце
која је одржана 16. децембра , су припадници Секретаријата унутрашњих
послова Пећ , 17 . децембра извршили рацију у насељу Капишница и
ухапсили Агрона Колчакуа , рођеног 1972. године, у Пећи. Резултат те
акције је, уз наведеног , још десет ухапшених лица , сви Албанске
националности. Колчакуу је при скривању помагала још једна особа ,
која је ухапсена. Пре тога су припадници полиције ухапсили још три
терористе Рамуша Харадинаја. То су : Газменд Бајрами и Верђеђа
Влазними , сви из Пећи који су као суизвршиоци учествовали у нападу
на кафић “Панда”: Ујутру 17. децембра је извршена акција у селу
Глођане (иначе родном селу Рамуша Харадинаја) и при том ликвидирала
две особе обучене у маскирне униформе ОВК на рукаву, наоружане
аутоматским оружјем и минобацачима калибра 60 мм . Откривен је штаб
терориста у коме је у коме је пронађена већа количина оружја
,униформи и документације , а исто тако је пронађено већи део возила ,
која су била одузета и украдена Србима из Пећи, Дечана и околине. У
поподневним сатима 17. децембра је полиција у Пећи и самој општини
Пећ ,ухапсила још 23 особе , повезане са злочином у “Панди” и другим
злоделима.
Биланс ове акције је био 34 ухапшена лица и сви терористи непосредно
одговорни за убиство дечака. Начин извршења овог злочина је је
идентичан нападу на Српску кафану “Чакор” у Дечанима и јасно
показује да је дело једне те исте групације шиптарских терориста. ”
Све ово је документовано, за све постоје докази,полицијски записници
са места злочина, преживели сведоци…али српско правосуђе изгледа још
увек није имуно на крваве шиптарске доларе и спонзоре брачног пара
Драсковић .
Наш извор још каже -” Немоћни смо да било шта урадимо по том питању
. Драсковића штити запад, он је уцењен и докле год извршава њихова
наређења биће недодирљив за српско правосуђе , а нашим безбедносним
службама командују нижеразредни службеници из Брисела.”
Да ли је могуће и да ли је нормално да после свега , овај умно
поремећени пар децоубица и злочинаца, данас налази на изборној листи
владајуће партије СНС и јавно наступа са њима на предизборним
митинзима широм Србије? Поставља се логично питање:Ко из власти штити
ово двоје црногорских криминалаца на чијим рукама је крв невине српске
деце ? Како је могуће да годинама измичу правди и пролазе некажњено
за најгнусније злочине које су починили у последњих 20 година ?
Апсурдно је то што се баш ти Данини криминални рођаци из Црне Горе
данас налазе на руководећим положајима државних институција у Србији ,
живе у најлуксузнијим становима, возе прескупе аутомобиле , слободно
се шетају Београдом и живе на рачун грађана Србије , трошећи наше
паре.
Овај јалови брачни пар црногорских крвника, нема своју децу,
али је ради својих личних и материјалних интереса спреман да убију
туђу !
Потписници ових редова лично је мајка Ђорђа Божовића Гишке , Милена у кући Ђуре Јакшића у Београду , 2002. године у организацији Свесрпског Савеза Србије , када је потписници ових редова уручено признање Свесрпског Савеза Србије за родољубиву поезију за 2002. годину, било присутно много гостију, ту су били и Љубомир Манасијевић појац , Миодраг Костић , чланови Отачаственог покрета Образ итд . Милена Божовић је испричала све саме негативности о Вуку Драшковићу и изразила сумњу у смрти свог сина Ђорђа Божовића Гишке , том приликом дала ми је и књигу ” Мој син Ђорђе Божовић Гишка” . И то није једини контакт. Многи су бивши чланови СПО-е, отворили душу и испричали све што знају. А диктафони више новинара то и забележило. Каи и кад је Новица Ранђеловић припадник Српске Гарде преко листа “Српске новине Огледало” за које је писала и ауторка овог текста позвао у отвореном писму Вука Драшковића да оду заједно у Хаг. Непосредно после тог писма, Новица Ранђеловић је на мистериозан начин умро, а извори тврде да је намерно отрован. Јасно је да је полиција корумпирана , част изузецима , чим је дозволила Драшковићу да убија по Србији , финансиран од стране нарко мафије. Да ли је Неле Сувајџић из Шапца, био Драшковићу телохранитељ или није. Ако радите за британску обавештајну службу, не правите се више Енглези !
POVODOM 25 GODINA HAOSA KOJI U SRBIJI IZAZIVA BRACNI PAR VUK I DANICA DRASKOVIC
понедељак, 09 децембар 2013 22:54
Napisala Србијански глас
23 komentara
(21 glasova)
Србијански глас
Prošlo je skoro četvrt veka od kako je ondašnja jugoslovenska javnost
sa zgražanjem i gađenjem pratila kako do tada nepoznati novinar i
pisac Vuk Drašković širi versku i nacionalnu mržnju. Istovremeno,
beograđani su skoro svakodnevno gledali ulične svađe njega i njegove
neobuzdane žene Danice. Ovo dvoje bivših državnih službenika (ona
nekadašnji sudija za prekršaje, on bivši novinar Tanjuga i bivši
savetnik u kabinetima komunističkih bogova), naprasno su se
penzionisali kao nesposobni za rad (u žargonu, dobili su status
“mentalnih invalida”) i kao takvi, oslobođeni svih briga, krenuli sa
ulice da ljuljaju već trošnu zgradu tadašnje države. Posao im nije bio
težak. Lakovernih je bilo na sve strane. Od tada do danas, besramno su
se obogatili, direktno ili indirektnu učestvovali su u pljačkama svih
režima i otvorenoj izdaji zemlje. Neko na Vuka još računa. Ko bi drugi
mogao javno da traži da Kosovo bude izbrisano iz Ustava Srbije? I on i
Danica imaju panični strah od toga da bivši šef Državne bezbednosti
Radomir Marković ne progovori. Da ne iznese dokaze o tome koga su sve
opljačkali, prodali i prevarili. Na njihova nedela podseća naš urednik
Milan Glamočanin, bivši načelnik u saveznoj policiji
Milan Glamočanin
Kad su kasnih osamdesetih godina prošlog veka, Vuk i Danica Drašković
krenuli u osvajanje vlasti, moći i novca, niko nije ni slutio gde su
granice njihove pohlepe. Ali, da su im ambicije bile nebeske, to je
bilo odmah jasno. Ovaj crnogorsko-hercegovački par koji se polovinom
prošlog veka dokopao Beograda, nije ni prvi ni jedini iz pasivnih
dinarskih krajeva koju su poželeli to isto. Ali, način na koji su njih
dvoje to uradili, više je nego sraman.
Oni koji su do kraja prošle decenije još verovali da je Vuk večiti
opozicionar a Danica heroina slobodnog uma, moraju danas da se suoče
sa činjenicom da je ovo dvoje vlastohlepnih i srebroljubivih ljudi
zloupotrebilo sve srpske nacionalne mitove i sve bolne tačke srpskih
usuda, samo da bi se dokopali vlasti, milionskih poslova i nekretnina,
ali i da bi čopore svoje bliže i dalje familije smestili što udobnije,
na trasi “Živke ministarke”, od Slavije do Terazija. I uspeli su u
tome. Ali, po koju cenu? Sabiranje žrtava bračnog para Drašković dugo
bi trajalo.
Istorija bolesti Vuka i Danice Drašković, duga je i zaslužuje barem
jednu knjigu, deblju od svih koje je Vuk, svojim mediokritetskim perom
do sada napisao.
Danas, pred kraj 2013. godine, posle dvadeset godina njegovih urlika i
pokliča, posle svih mogućih i nemogućih saveza u kojima je bio (protiv
muslimana i sa muslimanima, protiv Albanaca i sa Albancima, protiv
Hrvata i za njih…), Vuk Drašković je spreman na novo sluđivanje
Srba. Ali, na njegovu žalost, malo je onih koji su još uvek spremni da
mu naivno poveruju u ono što priča. A, raspričao se o predaji Kosova
kako “istorijskoj nužnosti” i izjavljuje da trajnog rešenja kosovskog
problema ne može biti dok god je na snazi preambula Ustava Srbije,
kojom se, “stvara lažni utisak da Srbija ima nekakav suverenitet nad
Kosovom” !
Poslednjih meseci, počeo je Vuk, po nalogu svojih mentora, da se nudi
sadašnjoj srpskoj vlasti kao čovek koji će reći ono šti niko drugi ne
sme i ne može, da Kosovo treba izbrisati iz Ustava, što će reći i sa
lica srpske zemlje! Treba samo da ga neko vrati u parlament, možda
sutra i u vladu, pa će on obaviti šta treba. Istina, on se u tom
zanatu skoro četvrt veka odlično snalazio. Govorio je da treba udariti
na Hrvatsku i Bosnu u ime zaštite srpskog naroda i srpskih zemalja, a
onda, samo nekoliko godina kasnije, vikao je iz sveg glasa da treba
pohvatati i u tamnicu baciti sve one koji su se usudili da učestvuju u
bratoubilačkom ratu! Bio je i vrhovni komandant Srpske dobrovoljačke
garde i pozivao na dezerterstvo i kapitulaciju u isto vreme! Bio je
ogorčeni protivnik albanskog Kosova, a danas bi da ga pokloni
Albancima!
“Šta će nam ta preambula. Da li nam je potrebna preambula da bi Srbi
znali gde je Kosovo i šta je njima Kosovo. Kosovo je za srpski narod
bio njegov Jerusalim i onda kada je bilo kratko u sastavu države
Srbije, i svih onih vekova kada nije bilo u sastavu države Srbije, i
kada, čak, nije bilo ni države Srbije”, govori Vuk nedavno za “Tanjug”
pa dodaje:
“Trebalo bi tom pitanju posvetiti mnogo emisija na našim najgledanijim
televizijama. To dugujemo narodu, jer je narod neobavešten. Mi ne
možemo kažnjavati narod zbog toga što mu se ne saopštava istina. Neka
te patriote koje govore, posle svega, da Srbija ima suverenitet nad
Kosovom i da mora da ga čuva, objasne narodu u čemu se ogleda taj
suverenitet. Ne može neko, da se u Srbiji zove srpskom desnicom a da
bude protiv Zapada, i da bude protiv Evrope”.
Vukovi nalogodavci planirali su da Srbiju drže što dalje od Evropske
unije, pa su smislili ideju da već ocvalog i prilično omraženog vođu
upokojenog Srpskog pokreta obnove, stave pred nemoguću misiju-da počne
sa javnom promocijom ideje brisanja Kosova iz Ustava Srbije. Znajući
da to nikako neće ići, pre svega zbog izričitog stava Rusije, Brisel i
Vašington su uslovili ulazak Srbije u EU, priznavanjem Kosova i
brisanjem ove srpske pokrajine iz Ustava. Do toga neće i ne može doći,
kao što neće i ne može doći do ulaska Srbije u EU. Ne pod ovim
uslovima.
Šta je onda posao Vuka Draškovića i kome on danas na političkoj sceni
Srbije treba, nakon svih nesreća koje je ostavljao iza sebe? Po svemu
sudeći, još uvek neko u najcrnjim krugovima bivše administracija Bila
Klintona, računa na tračak nade da bi neko dovoljno lud izbrisao
Kosovo iz Ustava Srbije. Treba samo naći nekog još luđeg da pokrene
“inicijativu”. A, Vuk Drašković je procenjen kao idealan za taj posao.
I ranije je važio a i sada to potvrđuje, da sa pravom nosi epitet
“ludaka sa misijom”.
Nedavno je bivši šef Državne bezbednosti, Radomir Marković,
najavljujući objavljivanje nekakvih dosijea, ponovo postao velika
opasnost za Danicu i Vuka. Na njene pretnje nije se dugo čekalo. Odmah
je izjavila da je”…pomilovanje Radeta Marković, masovnog državnog
ubice, zastrašujuća je slika naše stvarnosti i našeg predsednika
države! To se nije moglo desiti za vreme mandata Borisa Tadića, a
zašto se sada dešava pitanje je na koga je Nikolić dužan odgovor.
Pomilovanje nije moguće, nije pravedno, nije moralno, nije politički
ili ljudski ispravno. I, ako se to desi, ja ću, nadam se, zajedno sa
ostalim žrtvama tog nezapamćenog brutalnog ubijanja nedužnih građana,
suditi i presuditi Nikoliću. Neće biti nikoga da ga pomiluje od te
kazne koju neće izbeći!”.
Da je bilo ko drugi ovako javno preko novina (Alo, Kurir) zapretio
Tomislavu Nikoliću, istog momenta bi odred specijalnih jedinica bio
pred njegovim vratima. Takav neko bi bio ekspresno sproveden u zatvor
bez suđenja. Ali ne i Danica Drašković! Ona može svakome nekažnjeno da
preti i da, kao u rodnoj Crnoj Gori, najavljuje krvne osvete.
Drašković je srpski Mefisto bez koga ni konačna srpska propast neće
doći.
Međe Vuka manitoga
Slučaj Vuka Draškovića, lažnog cara Šćepana, mnogo je više klinički, a
mnogo manje četnički, te tako danas potvrđuje tezu da je Srbija
sigurna kuća i najbolja domovina populističkih hohštaplera bez morala
i stida.Od siromašnog koloniste iz Hercegovine, zajedno sa svojom
suprugom Danicom Drašković (iz siromašnog Bjelog Polja), postaće ubrzo
gazda i gospodar. Opelješio je Beograd i Srbiju za nekoliko stotina
stanova, lokala, vila, za desetine miliona evra. Njegov šurak Veselin
Bošković ubijen je zbog pohlepe, a brat mu je Rodoljub zbrisao iz
Srbije, nakon što je takođe opljačkao Srbiju za desetine miliona
Drašković je bivši novinar, bivši savetnik, a po potrebi raznih režima
i cinkaroš, tribun, lažov, ministar, pisac, nevernik, vernik,
komunista, antikomunista, Hrist i antihrist, šovinista i mondijalista,
srpska sablja u Sandžaku, kosovski plačni Jeremija, i ko zna šta sve
još u dosadašnjoj biografiji, Vuk Drašković danas “hrabro i odlučno”
preporučuje obračun sa preostalim Srbima na Kosovu.
Na poslednjoj jednoj sednici Glavnog odbora Liberalno demokratske
partije, Draškoviće je pred svojim tadašnjim kompanjonom Čedomirom
Jovanovićem doslovno rekao da je u Srbiji na sceni ponovo “1990.
godina” i “plima ludila”.
Onda je nastavio još žešće:
“…Ovog 9. decembra, opet će se glasati o budućnosti Srbije, ali u
Briselu. Savet Evropske unije glasaće o onome što se uradilo u Srbiji
do tog 9. decembra, rekao je Drašković. Mi nećemo dobiti status
kandidata ako našu budućnost u decembru, kao što čine sada, trasiraju
ljudi u čijim mozgovima rastu balvani…To su isti oni iz 1990.
godine, isti akademici, pisci, mileševski crni anđeli, žurnalisti,
mafijaši, koji su u međuvremenu dobili i podmladak…U kojoj se to
šumi seku balvani na Jarinju? U istoj kao i oni u Kninu! Oni koji su
govorili da se Knin brani u Tenju, sada govore da se Srbija brani na
Jarinju!”
Je li to govorio onaj isti Vuk Drašković koji je u predvečerje
strašnog krvoprolića potpaljivao upravo Srbe u Kninu i hrabrio njihovu
“balvan revoluciju”? Je li to onaj isti Vuk Drašković koji je na
osnivanju nacionalističkog društva “Sava” (preteče Srpske radikalne
stranke i Srpskog pokreta obnove) u Novoj Pazovi 6. januara 1990.
godine pretio da će srpski Knin, srpska Kostajnica, srpska Lika,
srpski Dvor na Uni, srpski Karlovac, srpski Ogulin i sve ostalo čega
je mogao da se seti, postati deo “srpskih zemalja”, milom ili silom?
Ko ga dobro poznaje, nije mu teško da odgovori na ta pitanja…Ovaj
bezumnik, koji je crtao “šarene mape” Bosne i Hercegovine i donosio ih
rušitelju Jugoslavije Stjepanu Mesiću na “autorizaciju” (pa mu je
Mesić podrugljivo rekao: “…Nacrtaću Vuče i ja tebi jednu!”), 2011.
godine, javno se udvarao Čedomiru Jovanoviću, sve gadeći se
“akademika, pisaca, mileševskih crnih anđela, žurnalista i mafijaša”,
kao da ih nikad nije poznavao, kao da nije svoj bestidni pohod počeo
upravo sa tim istim “žurnalistima”, patetičnim pesnicima, akademicima
i ljubiteljima slavskih kolača i mileševskih anđela.
Ali, ima nas nekoliko miliona koji se i njega gade. To su oni
“evroljubi” kojima se prikrao u poslednje vreme, uvidevši da sam na
izbore ne može jer je politički mrtvac.
U knjizi “Zloupotrebljene institucije – Ko je bio ko u Srbiji
1987-2000”, koju je izdao “Fond Biljana Kovčević Vučo”, Drašković je
“i bezbednosnih razloga” zaobiđen u širokom luku.
Bivši čovek i njegova prošlost
Samo dvadesetak godina ranije, slao je Vuk Drašković svoju paravojnu
formaciju, svoje tek formirane “gardiste” sastavljene od uličnih
fajtera, nedokazanih sportskih šampiona i mase lumpenproletera, da
izginu ako treba samo da odbrane volju za samostalnost Srba u
Hrvatskoj, i njihovo pravo da svoje nove granice nacrtaju upravo
“balvanima” i sličnim barikadama.
Mada je od tog suludog i strašnog vremena do danas proteklo mnogo vode
bratskim rekama Savom i Drinom sa pritokama, ali i mnogo krvi, i
uzvodno i nizvodno, Vuku Draškoviću nije na pamet palo da makar negde
položi venac tragičnim herojima ništavila, u koje ih je on lično
oterao, svojom otrovnom ideologijom.
Na takve parastose odlazi samo mitološkom linijom svakog dinaroida,
od Slavije do Terazija i Trga Republike. Sve van Beograda za njega je
uvreda. Danas se otvoreno stidi onih koji su ginuli za njega i zbog
njega, a jednom godišnje obilazi samo spomenik Knezu Mihailu i polaže
venac u znak sećanja na poginulog mladića, Branivoja Milinovića, koji
je pao od revolverskih hitaca požarevačke policije 9. marta 1991.
godine, ali na sasvim drugom mestu, u bivšoj ulici Maršala Tita (danas
Kralja Milana).
Zašto Drašković “žali” za Milinovićem na pogrešnom mestu? Ko ga dobro
poznaje, za njega je dobro mesto samo ono gde on može da napravi svoje
političko pozorište, ono koje mu nudi maksimum mogućnosti za ličnu
promociju, a to je u ovom slučaju Trg Republike, i spomenik Knezu
Mihailu.
Službin pevač za javne namene
Zavrbovan još kao student (sa kodnim imenom “Prenj”), bio je dika i
ponos jugoslovenske UDBE, službina kreacija od glave do pete, spreman
na sve samo da nahrani svoju bolesnu sujetu, da reši svoje dinarske
komplekse i pokori i leve i desne oko sebe, te da se konačno kao čovek
udomi u gradu Beogradu, tom mitskom okupljalištu ambiciozne sirotinje,
prevaranata bez stila i čitavih seoskih zadruga, od Crne Gore pa do
Banije i Like.
Bio je dobar pisac samo za onoga ko nije pročitao ništa ozbiljnije od
njega samoga. Na žalost, mnogima je sa njim književnost i počela i
završila…
Nastanio se Vuk Drašković, još osamdesetih godina, u srca i duše
naivne mase željne promena, gladne istine o Drugom svetskom ratu,
izluđene od decenija raznih komiteta i centrala, i tu je ispustio svoj
ideološki otrov, kopajući po ranama iz Drugog svetskog rata.
Drugi ginu, Vuk ratuje iz kabineta
Pokrivajući sebe promocijom četnika i kralja, gde je god postojala
nesloga, i podela na mi i vi on je to vešto znao da iskoristi. Tamo
gde je stigla njegova ideološka baklja, gorele su kuće i proganjani su
ljudi, ubijano je sve što se miče.
Mada je lično slao razne dobrovoljačke formacije da ginu u Hrvatskoj
ranih devedesetih godina, nikad ga nijedna pravosudna institucija ni u
Srbiji ni u Hrvatskoj, pa čak ni u Evropi, nije pozvala makar na
informativni razgovor zbog huškanja na rat i formiranja paravojnih
formacija.
Tek kad je u ratnom okršaju poginuo Đorde Božović Giška (inače,
školski drug potpisnika ovog teksta) ali i mnogi drugi manje znani,
postalo je jasno da to Drašković direktno u smrt šalje sve same
“državne neprijatelje”, ulične heroje…
Onako epski tragikomičnog, sa jednom iščašenom psihologijom, bio je
idealan za pokazivanje “kako ne treba”. Čak toliko idealan da je mogao
i osvedočeni autokrata kakav je bio Milošević, da sebe predstavi kao
razumnu i liberalnu ličnost.
Bolje opozicije od Draškovića, Milošević nije moga ni da zamisli! Sve
dok je on bio opozicija, Milošević je bio realna vlast. Pokazaće to i
događaji uoči vanrednih izbora 2000. godine, kad je posle deset godina
formirana prva opoziciona koalicija bez učešća njegovog Srpskog
pokreta obnove. Bez njega i njih, pobeda je bila izvesna. Ona se i
desila upravo zato jer su mesecima ranije sve obaveštajne službe
Zapada informisale i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu, i neke
druge opozicione lidere, da sa Draškovićem rušenje Miloševića nije
moguće.
Takav Vuk Drašković, nakon svega što je učinio na štetu Srba i Srbije
(sve slaveći i državu i naciju) bez imalo uvijanja kaže:
“…Posvađajte te predsednike opština dole koji se protive nezavisnom
Kosovu, kako bi se privelo kraju to pitanje…”. Isto kao i na
početku svoje štetočinske karijere, Drašković uvek igra na kartu
srpske nesloge, jer je kao najopasniji virus: gde se nastani tu i
razara, dok ne uništi…
Nove generacije ne pamte kako je taj i takav Vuk, čim je malo
zacvilio u Miloševićevom zatvoru, odmah oslobođen, kako je napisao
jedno pokajničko pismo zloglasnoj “crvenoj veštici” Mirjani Marković,
i kako je posle toga bio na razgovoru “kod predsednika”, nakon čega je
novinarima saopštio neverovatno otkriće, da je “g. Milošević jedan
šarmantan čovek”, a kasnije sa svojom strankom postaće i njegov
koalicioni partner.
Mračne devedesete donose Srpskom pokretu obnove i Vuku Draškoviću
ogroman novac, stanove, poslovne prostore, a istaknuti članovi i
simpatizeri njegove stranke i njegove najbitinije udvorice, članovi
šire i uže familije, postaju jedinstveni na udarničkom poslu masovne
pljačke Beograda. Dolazak SPO na vlast u glavnom gradu, bio je nalik
okupaciji Turaka janičara i njihovom prirodnom pravu pobednika na
pljačku propisanu šerijatom.
Čim je pokojni Zoran Đinđić sa Demokratskom strankom postao realna
opasnost za Srpski pokret obnove u Beogradu, Drašković kreće u
kampanju protiv njega, nazivajući ga najružnijim imenima, poredeći ga
sa najgorim štetočinama, lihvarima i kriminalcima. Đinđić je samo tri
meseca bio gradonačelnik, a onda ga je Danica Drašković, uz pomoć
SPS-a, smenila i postavila Spasoja Krunić. U tom tragičnom vremenu
Danica je, sa svojim bratom Veselinom Boškovićem, koji je bio direktor
Direkcije za izgradnju grada, otela od građana preko hiljadu stanova i
lokala i podelila ih svojim sestrama, zetovima, sestričinama i rodbini
iz Bjelog Polja i svojim mnogobrojnim ljubavnicima, koje je menjala
kao čarape. Vuku nije pala na dušu ova smena, i nije mu zasmetalo da
mu oda počast kad je ubijen, i da biranim rečima govori sve najlepše o
čoveku koga je iskreno doživljavao kao neprijatelja i koga je mrzeo.
Vuk dlaku menja, ali ćud nikako
Kad se saberu sve epske prevare i sve nacionalne mitomanije koje je on
lično vulgarizovao, nema nikave sumnje da je Vuk Drašković bio iznad
svojih mogućnosti Jer, sa Vukom su stvari uvek bivale delikatnije: on
je od “crvenog Vuka” koji je igrao Kozaračko kolo u Studentskom gradu
u Beogradu 1968. godine u slavu Josipa Broza Tita i još više
socijalizma, postao jedan folklorni nadričetnik koga se gadila većina
preživelih vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Od tada pa sve do formiranja prve Miloševićeve opozicije bez Vuka
(koalicija DOS) “faktor Danica” u njegovom javnom biću bio je ravan
faktoru Mirjane Marković u životu Slobodana Miloševića. Ako ne i više
od toga…
Tu i faktor brojnosti rodbine Danice Drašković koja je bila i ostala
znatno superiornija u odnosu na Vukovu rodbinu. Kad se desila “Ibarska
magistrala” i izginuće Draškovićevog obezbeđenja, istraga je pokazala
da je neko iz “ubilačke službe”, komunicirajući verovatno sa
pretpostavljenim, izgovorio sledeću rečenicu: “Đubre je živo”, ili
nešto slično, što je kasnije išlo u prilog tezi da je meta likvidatora
najverovatnije bio brat Danice Drašković, Veselin Bošković, a ne Vuk.
A zašto, odgovoriće neka druga vremena.
Ipak, prateći tezu o ogromnim mahinacijama u Beogradu sa poslovnim i
stambenim prostorom koje je sprovodio lično Veselin Bošković kao
direktor te ustanove (u vreme kad su janičari Srpskog pokreta obnove
doslovno opljačkali glavni grad), verovatnoća o “sukobu interesa” sa
nekom malo opasnijom grupacijom unutar režima i oko njega je
stoprocentna. Odatle pa do planiranih ubistava na Ibarskoj magistrali
nije bilo daleko. Tu samo Vuk nije bio planiran.
Vuk citira Ničea: Vratiću vam se opet!
Uoči bombardovanja 1999. godine, naglo je iz Miloševićevog aparata
došla naredba da film “Nož” rađen po istoimenom romanu Vuka
Draškovića, bude skinut sa filmskog i televizijskog repertoara. Jer je
to bio projekat snimljen parama tadašnje vlasti, kako bi Vuk dobio
“zalogaj”, da ne zavija po trgovima srpskih gradova, nego da uđe u
koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, što je brže-bolje i
učinio. Tako je Srpski pokret obnove zajedno sa Srpskog radikalnom
strankom činio većinu u tadašnjem parlamentu, ali Miloševićeva vlast,
njegovi zakoni i njegova politika nijednog momenta nisu došli u
pitanje. Naprotiv, bilo je to doba apsolutne političke idile, jedne
neviđene harmonije zla, koja je na kraju i dovela do 78 sudnjih dana u
kojima je “Milosrdni anđeo” NATO pakta tukao Srbiju sa nebesa.
Upravo u takvim okolnostima, Vuk Drašković postaje, ni manje ni više
nego potpredsednik ondašnje savezne Vlade. Tu je funkciju “dužio” od
januara do aprila 1999. godine. Zašto je to tako bilo, potrudio se on
sam da objasni, tvrdeći kako je bio ucenjen da je s tog mesta
(potpredsednika Vlade) spasao mnoge živote od režima koji je bio
spreman da ratno stanje iskoristi za konačan obračun s političkim
protivnicima:
“…Da sam odbio, a bombe počele da padaju na Srbiju, svaki smećar na
ulici imao bi odrešene ruke da me ubije”, pravdao se Vuk. No, ako je
na tako neobičan način i u tako kratkom roku (januar-april) bio
“uhapšen”, pravo je pitanje ko se koga odrekao posle samo tri meseca
provedenih na tako visokom položaju: on Miloševića ili Milošević
njega?
Ubrzo, već 2000. godine, postaće jasno da Zapad neće kompromitovanog
Draškovića, da je čak jedna američka obaveštajna službe o njemu
napisala najgore moguće izveštaje kao o čoveku koji je “primitivni
nacionalista, pompezna budala, umišljeni idiot, nestabilna ličnost,
nepouzdan čovek” i slično. Čak je i film po njegovoj knjizi “Nož”
razmatran kao delo koje podstiče najgoru versku mržnju i ksenofobiju.
Kada je film Nož prikazan posle bombardovanja, svetski mediji su
javili da je film najveće smeće koje je snimljeno u kinematografiji. A
autor Noža se predstavljao, tada, kao Veliki Srbin!
Bivši dopisnik državne televizije Grčke Nikos Pelpas, još je 1994.
godine filozofski utvrdio da su Milošević i Drašković “jedan drugome
alibi za sve što čine, ili ne čine”.
No, ako je neko pomislio da će nove decenije novog milenijuma proći
bez Vuka Draškovića, očito se grdno prevario. Njegova novija pisanija,
poput knjige pod naslovom “Meta”, u kojoj on sabira, množi, deli i
oduzima sve što mu se do sada dešavalo, počinje mišlju slavnog
nihiliste Fridriha Ničea: “I tek kad me se budete svi odrekli, vratiću
vam se opet!”
I zaista, ulaskom u koaliciju sa Liberalno demokratskom partijom,
Draškovićnije promenio čak ni budžet, niti svoju suštinsku ideologiju
koja je, eto čuda, ponovo anacionalna, leva i komunistička! Naravno,
nije greh biti levičar, naprotiv, ali posle skoro dve decenije
četnikovanja…
Nema nikakve sumnje da je Mefisto Vuka Draškovića, od njega tri godine
starija supruga Danica Drašković. Ona je sa 40 godina života
proglašena za invalidskog penzionera, zbog ”duševnih poteškoća”. Vuk
nije mogao ni u toalet otići bez njenog odobrenja, ona je raspolagala
porodičnim budžetom. A kada se bacila na politiku, Vuk je svirao po
njenom diktatu. Samo je aminovao njenoj pohlepi da opelješi Beograd.
Daničine sestre dobile su po desetinu stanova, lokala, primile veliku
apanažu…Njen rođeni brat Veselin Bošković, kada je likvidiran,
ostavio je iza sebe, u vlasništvu, na svoje i ime žene i dece, preko
trideset stanova! Sa topčiderskog groblja prenet je u Crkvu na
Vidikovcu, jedini je Srbin čiji grob je u crkvi, što je suprotno
kanonu. A Veselin je, inače, bio ateista!
Osim vile u ulici Beogradskog bataljona 117 u Beogradu, Draškovići
imaju i nekoliko stanova u Budvi i drugim gradovima…
U novoj kolaiciji, u kojoj liže dupe Aleksandru Vučiću, Vuk je
obezbedio Daninoj rodbini nove privilegije. Danin zet Ljubo Mirković,
policajac iz Nikšića, a potom upravnik zelene pijace na Banjici,
prošlog meseca poslat je u Trst, za konzula Srbije. Snežana Miljanić,
direktorka Beogradskog sajma novi je konzul u Torontu…Dana potrebuje
velike količine novca. Samo za plastične operacija ova starica je
potrošila preko milion evra. Ima se, jer Vuk nastavlja da zavija novom
gospodaru.
(Nastavak u sledećem broju)
MAGAZIN TABLOID
NAJNOVIJE OD СРБИЈANSKI GLAS
Tekst objavljen u Srbijanskom Glasu preporucujem citaocima, ko je tekst koji se cita u dahu i koji ostavlja bez daha…CITAJTE SRBIJANSKI GLAS! ISTINU I SAMO ISTINU!
This website uses cookies to improve your experience while you navigate through the website. Out of these, the cookies that are categorized as necessary are stored on your browser as they are essential for the working of basic functionalities of the website. We also use third-party cookies that help us analyze and understand how you use this website. These cookies will be stored in your browser only with your consent. You also have the option to opt-out of these cookies. But opting out of some of these cookies may affect your browsing experience.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. This category only includes cookies that ensures basic functionalities and security features of the website. These cookies do not store any personal information.
Any cookies that may not be particularly necessary for the website to function and is used specifically to collect user personal data via analytics, ads, other embedded contents are termed as non-necessary cookies. It is mandatory to procure user consent prior to running these cookies on your website.
Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!
nisu vuci, vec jajare !
е јадо једна
mozda ste vi ‚‚vukovi spremni‚‚ ali ovce nisu!!!!!!!!!!!!!
http://www.youtube.com/watch?v=Brs8r2KEwyo Вучко са ботом жућком, знате тај цртани
SMRADOVI ODAVNO SPREMNI…
VUKOVE NA KOLAC OVCE U OBOR
zamisli vuk i vuchic zajedno……,strashno…,
Ovce stavicemo u tor a vukove pobicemo.
ИСТИНА ИЗАШЛА НА ВИДЕЛО ! ВУК И ДАНИЦА ДРАШКОВИЋ НАРУЧИЛИ УБИСТВО
СРПСКЕ ДЕЦЕ У КАФИЋУ ” ПАНДА” У ПЕЋИ
Организатор и инспиратор овог монструозног злочина је мрачни ум и
јача половина црногорског брачног пара Драшковић – Даница!
Овај црногорски злочиначки пар, организовао је и спровео у дело,
свирепо убиство недужне српске деце , у кафићу ” Панда” у Пећи,
децембра 1998. године , уз помоћ својих блиских рођака из Црне Горе,
који тргују наркотицима за Шиптаре из Јабланичке групе, којом
командује Рамуш Харадинај. Користећи ове “пословне” везе са Шиптарима
,брачни пар Драсковић ступа у контакт са терористом Харадинајем.
Најближи рођаци Данице Драсковић из Црне Горе ступили су у контакт са
својим блиским “пословним” сарадником Рамушом Харадинајем крајем 1998.
године и пренели му идеју Вука и Данице да се организује убиство
србске деце, а са циљем да се тадашњи државни врх СРЈ и председник
Слободан Милосевић оптуже за тај стравичан злочин и на тај начин
дискредитују у међународним круговима. Како је Шиптарима одговарала
оваква идеја , врло брзо су се договорили, а Харадинај је за директне
извршиоце одредио Агрона Колчакуа , Газменда Бајрамија , Верђеђа
Влазнимија и још тридесет Шиптара, који ће помагати у извршењу
злочина. Ово је Драсковићеве коштало 500.000 немачких марака, који су
Данини рођаци лично предали Харадинају 2. децембра 1998 . године , у
селу Глођане – тврди наш извор из једне од обавештајних служби Србије
и наводи даље – “Уопште не чуди што је управо Драсковић био
најгласнији у лажним оптужбама да је то учинио ДБ и ЈСО јер он се
води логиком да је напад најбоља одбрана.”
Да зло буде веће , то није једина српска крв на њиховим рукама, Вук је
свестан да му изнад главе виси Хаг, због организованог убиства српских
цивила у Госпићу, које је починила његова терористичка паравојна
формација такозвана “Српска Гарда”. Драсковић је на ратиште послао
своје криминалце да убијају српско цивилно становништво и уносе
пометњу међу Крајишке Србе. Уцењен Хагом он беспоговорно извршава
налоге из Брисела и Вашингтона и спреман је да уради апсолутно све на
штету Србије, само да би избегао робију у Хагу. Са друге стране морао
би да објасни породици и пријатељима Ђорђа Бозовића Гишке због чега је
наручио његово , јер је цињеница да је Гишка убијен с леђа од стране
својих”- додаје наш извор. Следи изјава једног од припадника бивших
“Муња” из Пећи , који је учествовао у хапшењу шиптарских терориста,
који су извршили убиство деце у кафићу “Панда”
“Дечаке у “Панди” су тога дана 14. децембра 1998.године у 20 сати и
15 минута у кафе бару “Панда” , код Гимназије у Пећи , убили шиптарски
терористи Јабланичке оперативне зоне Рамуша Харадинаја . У кафић су
ушла два маскирана терориста док је трећи чекао у возилу испред. Са
врата су отворили рафалну паљбу и на лицу места убили Радевића,
Трифовића, Обрадовића и Гвозденовића . У болници су од задобијених
повреда преминули и Станојевић и Ристић . Њих двојица су прво
пребачени у Пећку болницу, а одмах потом и у Клинички центар у
Приштину, али им није било помоћи ,подлегли су повредама. У кафићу се
налазило још људи и неки су били рањени што лакше, што теже . Рањен
је био газда кафића Сабовић Мирсад и Владица Лончаревић .
Одмах после напада је блокирано насеље Капишница , сви прилази
Пећкој болници и сви улази и улази из града. После сахране те деце
која је одржана 16. децембра , су припадници Секретаријата унутрашњих
послова Пећ , 17 . децембра извршили рацију у насељу Капишница и
ухапсили Агрона Колчакуа , рођеног 1972. године, у Пећи. Резултат те
акције је, уз наведеног , још десет ухапшених лица , сви Албанске
националности. Колчакуу је при скривању помагала још једна особа ,
која је ухапсена. Пре тога су припадници полиције ухапсили још три
терористе Рамуша Харадинаја. То су : Газменд Бајрами и Верђеђа
Влазними , сви из Пећи који су као суизвршиоци учествовали у нападу
на кафић “Панда”: Ујутру 17. децембра је извршена акција у селу
Глођане (иначе родном селу Рамуша Харадинаја) и при том ликвидирала
две особе обучене у маскирне униформе ОВК на рукаву, наоружане
аутоматским оружјем и минобацачима калибра 60 мм . Откривен је штаб
терориста у коме је у коме је пронађена већа количина оружја
,униформи и документације , а исто тако је пронађено већи део возила ,
која су била одузета и украдена Србима из Пећи, Дечана и околине. У
поподневним сатима 17. децембра је полиција у Пећи и самој општини
Пећ ,ухапсила још 23 особе , повезане са злочином у “Панди” и другим
злоделима.
Биланс ове акције је био 34 ухапшена лица и сви терористи непосредно
одговорни за убиство дечака. Начин извршења овог злочина је је
идентичан нападу на Српску кафану “Чакор” у Дечанима и јасно
показује да је дело једне те исте групације шиптарских терориста. ”
Све ово је документовано, за све постоје докази,полицијски записници
са места злочина, преживели сведоци…али српско правосуђе изгледа још
увек није имуно на крваве шиптарске доларе и спонзоре брачног пара
Драсковић .
Наш извор још каже -” Немоћни смо да било шта урадимо по том питању
. Драсковића штити запад, он је уцењен и докле год извршава њихова
наређења биће недодирљив за српско правосуђе , а нашим безбедносним
службама командују нижеразредни службеници из Брисела.”
Да ли је могуће и да ли је нормално да после свега , овај умно
поремећени пар децоубица и злочинаца, данас налази на изборној листи
владајуће партије СНС и јавно наступа са њима на предизборним
митинзима широм Србије? Поставља се логично питање:Ко из власти штити
ово двоје црногорских криминалаца на чијим рукама је крв невине српске
деце ? Како је могуће да годинама измичу правди и пролазе некажњено
за најгнусније злочине које су починили у последњих 20 година ?
Апсурдно је то што се баш ти Данини криминални рођаци из Црне Горе
данас налазе на руководећим положајима државних институција у Србији ,
живе у најлуксузнијим становима, возе прескупе аутомобиле , слободно
се шетају Београдом и живе на рачун грађана Србије , трошећи наше
паре.
Овај јалови брачни пар црногорских крвника, нема своју децу,
али је ради својих личних и материјалних интереса спреман да убију
туђу !
Потписници ових редова лично је мајка Ђорђа Божовића Гишке , Милена у кући Ђуре Јакшића у Београду , 2002. године у организацији Свесрпског Савеза Србије , када је потписници ових редова уручено признање Свесрпског Савеза Србије за родољубиву поезију за 2002. годину, било присутно много гостију, ту су били и Љубомир Манасијевић појац , Миодраг Костић , чланови Отачаственог покрета Образ итд . Милена Божовић је испричала све саме негативности о Вуку Драшковићу и изразила сумњу у смрти свог сина Ђорђа Божовића Гишке , том приликом дала ми је и књигу ” Мој син Ђорђе Божовић Гишка” . И то није једини контакт. Многи су бивши чланови СПО-е, отворили душу и испричали све што знају. А диктафони више новинара то и забележило. Каи и кад је Новица Ранђеловић припадник Српске Гарде преко листа “Српске новине Огледало” за које је писала и ауторка овог текста позвао у отвореном писму Вука Драшковића да оду заједно у Хаг. Непосредно после тог писма, Новица Ранђеловић је на мистериозан начин умро, а извори тврде да је намерно отрован. Јасно је да је полиција корумпирана , част изузецима , чим је дозволила Драшковићу да убија по Србији , финансиран од стране нарко мафије. Да ли је Неле Сувајџић из Шапца, био Драшковићу телохранитељ или није. Ако радите за британску обавештајну службу, не правите се више Енглези !
Славица Јовановић
POVODOM 25 GODINA HAOSA KOJI U SRBIJI IZAZIVA BRACNI PAR VUK I DANICA DRASKOVIC
понедељак, 09 децембар 2013 22:54
Napisala Србијански глас
23 komentara
(21 glasova)
Србијански глас
Prošlo je skoro četvrt veka od kako je ondašnja jugoslovenska javnost
sa zgražanjem i gađenjem pratila kako do tada nepoznati novinar i
pisac Vuk Drašković širi versku i nacionalnu mržnju. Istovremeno,
beograđani su skoro svakodnevno gledali ulične svađe njega i njegove
neobuzdane žene Danice. Ovo dvoje bivših državnih službenika (ona
nekadašnji sudija za prekršaje, on bivši novinar Tanjuga i bivši
savetnik u kabinetima komunističkih bogova), naprasno su se
penzionisali kao nesposobni za rad (u žargonu, dobili su status
“mentalnih invalida”) i kao takvi, oslobođeni svih briga, krenuli sa
ulice da ljuljaju već trošnu zgradu tadašnje države. Posao im nije bio
težak. Lakovernih je bilo na sve strane. Od tada do danas, besramno su
se obogatili, direktno ili indirektnu učestvovali su u pljačkama svih
režima i otvorenoj izdaji zemlje. Neko na Vuka još računa. Ko bi drugi
mogao javno da traži da Kosovo bude izbrisano iz Ustava Srbije? I on i
Danica imaju panični strah od toga da bivši šef Državne bezbednosti
Radomir Marković ne progovori. Da ne iznese dokaze o tome koga su sve
opljačkali, prodali i prevarili. Na njihova nedela podseća naš urednik
Milan Glamočanin, bivši načelnik u saveznoj policiji
Milan Glamočanin
Kad su kasnih osamdesetih godina prošlog veka, Vuk i Danica Drašković
krenuli u osvajanje vlasti, moći i novca, niko nije ni slutio gde su
granice njihove pohlepe. Ali, da su im ambicije bile nebeske, to je
bilo odmah jasno. Ovaj crnogorsko-hercegovački par koji se polovinom
prošlog veka dokopao Beograda, nije ni prvi ni jedini iz pasivnih
dinarskih krajeva koju su poželeli to isto. Ali, način na koji su njih
dvoje to uradili, više je nego sraman.
Oni koji su do kraja prošle decenije još verovali da je Vuk večiti
opozicionar a Danica heroina slobodnog uma, moraju danas da se suoče
sa činjenicom da je ovo dvoje vlastohlepnih i srebroljubivih ljudi
zloupotrebilo sve srpske nacionalne mitove i sve bolne tačke srpskih
usuda, samo da bi se dokopali vlasti, milionskih poslova i nekretnina,
ali i da bi čopore svoje bliže i dalje familije smestili što udobnije,
na trasi “Živke ministarke”, od Slavije do Terazija. I uspeli su u
tome. Ali, po koju cenu? Sabiranje žrtava bračnog para Drašković dugo
bi trajalo.
Istorija bolesti Vuka i Danice Drašković, duga je i zaslužuje barem
jednu knjigu, deblju od svih koje je Vuk, svojim mediokritetskim perom
do sada napisao.
Danas, pred kraj 2013. godine, posle dvadeset godina njegovih urlika i
pokliča, posle svih mogućih i nemogućih saveza u kojima je bio (protiv
muslimana i sa muslimanima, protiv Albanaca i sa Albancima, protiv
Hrvata i za njih…), Vuk Drašković je spreman na novo sluđivanje
Srba. Ali, na njegovu žalost, malo je onih koji su još uvek spremni da
mu naivno poveruju u ono što priča. A, raspričao se o predaji Kosova
kako “istorijskoj nužnosti” i izjavljuje da trajnog rešenja kosovskog
problema ne može biti dok god je na snazi preambula Ustava Srbije,
kojom se, “stvara lažni utisak da Srbija ima nekakav suverenitet nad
Kosovom” !
Poslednjih meseci, počeo je Vuk, po nalogu svojih mentora, da se nudi
sadašnjoj srpskoj vlasti kao čovek koji će reći ono šti niko drugi ne
sme i ne može, da Kosovo treba izbrisati iz Ustava, što će reći i sa
lica srpske zemlje! Treba samo da ga neko vrati u parlament, možda
sutra i u vladu, pa će on obaviti šta treba. Istina, on se u tom
zanatu skoro četvrt veka odlično snalazio. Govorio je da treba udariti
na Hrvatsku i Bosnu u ime zaštite srpskog naroda i srpskih zemalja, a
onda, samo nekoliko godina kasnije, vikao je iz sveg glasa da treba
pohvatati i u tamnicu baciti sve one koji su se usudili da učestvuju u
bratoubilačkom ratu! Bio je i vrhovni komandant Srpske dobrovoljačke
garde i pozivao na dezerterstvo i kapitulaciju u isto vreme! Bio je
ogorčeni protivnik albanskog Kosova, a danas bi da ga pokloni
Albancima!
“Šta će nam ta preambula. Da li nam je potrebna preambula da bi Srbi
znali gde je Kosovo i šta je njima Kosovo. Kosovo je za srpski narod
bio njegov Jerusalim i onda kada je bilo kratko u sastavu države
Srbije, i svih onih vekova kada nije bilo u sastavu države Srbije, i
kada, čak, nije bilo ni države Srbije”, govori Vuk nedavno za “Tanjug”
pa dodaje:
“Trebalo bi tom pitanju posvetiti mnogo emisija na našim najgledanijim
televizijama. To dugujemo narodu, jer je narod neobavešten. Mi ne
možemo kažnjavati narod zbog toga što mu se ne saopštava istina. Neka
te patriote koje govore, posle svega, da Srbija ima suverenitet nad
Kosovom i da mora da ga čuva, objasne narodu u čemu se ogleda taj
suverenitet. Ne može neko, da se u Srbiji zove srpskom desnicom a da
bude protiv Zapada, i da bude protiv Evrope”.
Vukovi nalogodavci planirali su da Srbiju drže što dalje od Evropske
unije, pa su smislili ideju da već ocvalog i prilično omraženog vođu
upokojenog Srpskog pokreta obnove, stave pred nemoguću misiju-da počne
sa javnom promocijom ideje brisanja Kosova iz Ustava Srbije. Znajući
da to nikako neće ići, pre svega zbog izričitog stava Rusije, Brisel i
Vašington su uslovili ulazak Srbije u EU, priznavanjem Kosova i
brisanjem ove srpske pokrajine iz Ustava. Do toga neće i ne može doći,
kao što neće i ne može doći do ulaska Srbije u EU. Ne pod ovim
uslovima.
Šta je onda posao Vuka Draškovića i kome on danas na političkoj sceni
Srbije treba, nakon svih nesreća koje je ostavljao iza sebe? Po svemu
sudeći, još uvek neko u najcrnjim krugovima bivše administracija Bila
Klintona, računa na tračak nade da bi neko dovoljno lud izbrisao
Kosovo iz Ustava Srbije. Treba samo naći nekog još luđeg da pokrene
“inicijativu”. A, Vuk Drašković je procenjen kao idealan za taj posao.
I ranije je važio a i sada to potvrđuje, da sa pravom nosi epitet
“ludaka sa misijom”.
Nedavno je bivši šef Državne bezbednosti, Radomir Marković,
najavljujući objavljivanje nekakvih dosijea, ponovo postao velika
opasnost za Danicu i Vuka. Na njene pretnje nije se dugo čekalo. Odmah
je izjavila da je”…pomilovanje Radeta Marković, masovnog državnog
ubice, zastrašujuća je slika naše stvarnosti i našeg predsednika
države! To se nije moglo desiti za vreme mandata Borisa Tadića, a
zašto se sada dešava pitanje je na koga je Nikolić dužan odgovor.
Pomilovanje nije moguće, nije pravedno, nije moralno, nije politički
ili ljudski ispravno. I, ako se to desi, ja ću, nadam se, zajedno sa
ostalim žrtvama tog nezapamćenog brutalnog ubijanja nedužnih građana,
suditi i presuditi Nikoliću. Neće biti nikoga da ga pomiluje od te
kazne koju neće izbeći!”.
Da je bilo ko drugi ovako javno preko novina (Alo, Kurir) zapretio
Tomislavu Nikoliću, istog momenta bi odred specijalnih jedinica bio
pred njegovim vratima. Takav neko bi bio ekspresno sproveden u zatvor
bez suđenja. Ali ne i Danica Drašković! Ona može svakome nekažnjeno da
preti i da, kao u rodnoj Crnoj Gori, najavljuje krvne osvete.
Drašković je srpski Mefisto bez koga ni konačna srpska propast neće
doći.
Međe Vuka manitoga
Slučaj Vuka Draškovića, lažnog cara Šćepana, mnogo je više klinički, a
mnogo manje četnički, te tako danas potvrđuje tezu da je Srbija
sigurna kuća i najbolja domovina populističkih hohštaplera bez morala
i stida.Od siromašnog koloniste iz Hercegovine, zajedno sa svojom
suprugom Danicom Drašković (iz siromašnog Bjelog Polja), postaće ubrzo
gazda i gospodar. Opelješio je Beograd i Srbiju za nekoliko stotina
stanova, lokala, vila, za desetine miliona evra. Njegov šurak Veselin
Bošković ubijen je zbog pohlepe, a brat mu je Rodoljub zbrisao iz
Srbije, nakon što je takođe opljačkao Srbiju za desetine miliona
Drašković je bivši novinar, bivši savetnik, a po potrebi raznih režima
i cinkaroš, tribun, lažov, ministar, pisac, nevernik, vernik,
komunista, antikomunista, Hrist i antihrist, šovinista i mondijalista,
srpska sablja u Sandžaku, kosovski plačni Jeremija, i ko zna šta sve
još u dosadašnjoj biografiji, Vuk Drašković danas “hrabro i odlučno”
preporučuje obračun sa preostalim Srbima na Kosovu.
Na poslednjoj jednoj sednici Glavnog odbora Liberalno demokratske
partije, Draškoviće je pred svojim tadašnjim kompanjonom Čedomirom
Jovanovićem doslovno rekao da je u Srbiji na sceni ponovo “1990.
godina” i “plima ludila”.
Onda je nastavio još žešće:
“…Ovog 9. decembra, opet će se glasati o budućnosti Srbije, ali u
Briselu. Savet Evropske unije glasaće o onome što se uradilo u Srbiji
do tog 9. decembra, rekao je Drašković. Mi nećemo dobiti status
kandidata ako našu budućnost u decembru, kao što čine sada, trasiraju
ljudi u čijim mozgovima rastu balvani…To su isti oni iz 1990.
godine, isti akademici, pisci, mileševski crni anđeli, žurnalisti,
mafijaši, koji su u međuvremenu dobili i podmladak…U kojoj se to
šumi seku balvani na Jarinju? U istoj kao i oni u Kninu! Oni koji su
govorili da se Knin brani u Tenju, sada govore da se Srbija brani na
Jarinju!”
Je li to govorio onaj isti Vuk Drašković koji je u predvečerje
strašnog krvoprolića potpaljivao upravo Srbe u Kninu i hrabrio njihovu
“balvan revoluciju”? Je li to onaj isti Vuk Drašković koji je na
osnivanju nacionalističkog društva “Sava” (preteče Srpske radikalne
stranke i Srpskog pokreta obnove) u Novoj Pazovi 6. januara 1990.
godine pretio da će srpski Knin, srpska Kostajnica, srpska Lika,
srpski Dvor na Uni, srpski Karlovac, srpski Ogulin i sve ostalo čega
je mogao da se seti, postati deo “srpskih zemalja”, milom ili silom?
Ko ga dobro poznaje, nije mu teško da odgovori na ta pitanja…Ovaj
bezumnik, koji je crtao “šarene mape” Bosne i Hercegovine i donosio ih
rušitelju Jugoslavije Stjepanu Mesiću na “autorizaciju” (pa mu je
Mesić podrugljivo rekao: “…Nacrtaću Vuče i ja tebi jednu!”), 2011.
godine, javno se udvarao Čedomiru Jovanoviću, sve gadeći se
“akademika, pisaca, mileševskih crnih anđela, žurnalista i mafijaša”,
kao da ih nikad nije poznavao, kao da nije svoj bestidni pohod počeo
upravo sa tim istim “žurnalistima”, patetičnim pesnicima, akademicima
i ljubiteljima slavskih kolača i mileševskih anđela.
Ali, ima nas nekoliko miliona koji se i njega gade. To su oni
“evroljubi” kojima se prikrao u poslednje vreme, uvidevši da sam na
izbore ne može jer je politički mrtvac.
U knjizi “Zloupotrebljene institucije – Ko je bio ko u Srbiji
1987-2000”, koju je izdao “Fond Biljana Kovčević Vučo”, Drašković je
“i bezbednosnih razloga” zaobiđen u širokom luku.
Bivši čovek i njegova prošlost
Samo dvadesetak godina ranije, slao je Vuk Drašković svoju paravojnu
formaciju, svoje tek formirane “gardiste” sastavljene od uličnih
fajtera, nedokazanih sportskih šampiona i mase lumpenproletera, da
izginu ako treba samo da odbrane volju za samostalnost Srba u
Hrvatskoj, i njihovo pravo da svoje nove granice nacrtaju upravo
“balvanima” i sličnim barikadama.
Mada je od tog suludog i strašnog vremena do danas proteklo mnogo vode
bratskim rekama Savom i Drinom sa pritokama, ali i mnogo krvi, i
uzvodno i nizvodno, Vuku Draškoviću nije na pamet palo da makar negde
položi venac tragičnim herojima ništavila, u koje ih je on lično
oterao, svojom otrovnom ideologijom.
Na takve parastose odlazi samo mitološkom linijom svakog dinaroida,
od Slavije do Terazija i Trga Republike. Sve van Beograda za njega je
uvreda. Danas se otvoreno stidi onih koji su ginuli za njega i zbog
njega, a jednom godišnje obilazi samo spomenik Knezu Mihailu i polaže
venac u znak sećanja na poginulog mladića, Branivoja Milinovića, koji
je pao od revolverskih hitaca požarevačke policije 9. marta 1991.
godine, ali na sasvim drugom mestu, u bivšoj ulici Maršala Tita (danas
Kralja Milana).
Zašto Drašković “žali” za Milinovićem na pogrešnom mestu? Ko ga dobro
poznaje, za njega je dobro mesto samo ono gde on može da napravi svoje
političko pozorište, ono koje mu nudi maksimum mogućnosti za ličnu
promociju, a to je u ovom slučaju Trg Republike, i spomenik Knezu
Mihailu.
Službin pevač za javne namene
Zavrbovan još kao student (sa kodnim imenom “Prenj”), bio je dika i
ponos jugoslovenske UDBE, službina kreacija od glave do pete, spreman
na sve samo da nahrani svoju bolesnu sujetu, da reši svoje dinarske
komplekse i pokori i leve i desne oko sebe, te da se konačno kao čovek
udomi u gradu Beogradu, tom mitskom okupljalištu ambiciozne sirotinje,
prevaranata bez stila i čitavih seoskih zadruga, od Crne Gore pa do
Banije i Like.
Bio je dobar pisac samo za onoga ko nije pročitao ništa ozbiljnije od
njega samoga. Na žalost, mnogima je sa njim književnost i počela i
završila…
Nastanio se Vuk Drašković, još osamdesetih godina, u srca i duše
naivne mase željne promena, gladne istine o Drugom svetskom ratu,
izluđene od decenija raznih komiteta i centrala, i tu je ispustio svoj
ideološki otrov, kopajući po ranama iz Drugog svetskog rata.
Drugi ginu, Vuk ratuje iz kabineta
Pokrivajući sebe promocijom četnika i kralja, gde je god postojala
nesloga, i podela na mi i vi on je to vešto znao da iskoristi. Tamo
gde je stigla njegova ideološka baklja, gorele su kuće i proganjani su
ljudi, ubijano je sve što se miče.
Mada je lično slao razne dobrovoljačke formacije da ginu u Hrvatskoj
ranih devedesetih godina, nikad ga nijedna pravosudna institucija ni u
Srbiji ni u Hrvatskoj, pa čak ni u Evropi, nije pozvala makar na
informativni razgovor zbog huškanja na rat i formiranja paravojnih
formacija.
Tek kad je u ratnom okršaju poginuo Đorde Božović Giška (inače,
školski drug potpisnika ovog teksta) ali i mnogi drugi manje znani,
postalo je jasno da to Drašković direktno u smrt šalje sve same
“državne neprijatelje”, ulične heroje…
Onako epski tragikomičnog, sa jednom iščašenom psihologijom, bio je
idealan za pokazivanje “kako ne treba”. Čak toliko idealan da je mogao
i osvedočeni autokrata kakav je bio Milošević, da sebe predstavi kao
razumnu i liberalnu ličnost.
Bolje opozicije od Draškovića, Milošević nije moga ni da zamisli! Sve
dok je on bio opozicija, Milošević je bio realna vlast. Pokazaće to i
događaji uoči vanrednih izbora 2000. godine, kad je posle deset godina
formirana prva opoziciona koalicija bez učešća njegovog Srpskog
pokreta obnove. Bez njega i njih, pobeda je bila izvesna. Ona se i
desila upravo zato jer su mesecima ranije sve obaveštajne službe
Zapada informisale i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu, i neke
druge opozicione lidere, da sa Draškovićem rušenje Miloševića nije
moguće.
Takav Vuk Drašković, nakon svega što je učinio na štetu Srba i Srbije
(sve slaveći i državu i naciju) bez imalo uvijanja kaže:
“…Posvađajte te predsednike opština dole koji se protive nezavisnom
Kosovu, kako bi se privelo kraju to pitanje…”. Isto kao i na
početku svoje štetočinske karijere, Drašković uvek igra na kartu
srpske nesloge, jer je kao najopasniji virus: gde se nastani tu i
razara, dok ne uništi…
Nove generacije ne pamte kako je taj i takav Vuk, čim je malo
zacvilio u Miloševićevom zatvoru, odmah oslobođen, kako je napisao
jedno pokajničko pismo zloglasnoj “crvenoj veštici” Mirjani Marković,
i kako je posle toga bio na razgovoru “kod predsednika”, nakon čega je
novinarima saopštio neverovatno otkriće, da je “g. Milošević jedan
šarmantan čovek”, a kasnije sa svojom strankom postaće i njegov
koalicioni partner.
Mračne devedesete donose Srpskom pokretu obnove i Vuku Draškoviću
ogroman novac, stanove, poslovne prostore, a istaknuti članovi i
simpatizeri njegove stranke i njegove najbitinije udvorice, članovi
šire i uže familije, postaju jedinstveni na udarničkom poslu masovne
pljačke Beograda. Dolazak SPO na vlast u glavnom gradu, bio je nalik
okupaciji Turaka janičara i njihovom prirodnom pravu pobednika na
pljačku propisanu šerijatom.
Čim je pokojni Zoran Đinđić sa Demokratskom strankom postao realna
opasnost za Srpski pokret obnove u Beogradu, Drašković kreće u
kampanju protiv njega, nazivajući ga najružnijim imenima, poredeći ga
sa najgorim štetočinama, lihvarima i kriminalcima. Đinđić je samo tri
meseca bio gradonačelnik, a onda ga je Danica Drašković, uz pomoć
SPS-a, smenila i postavila Spasoja Krunić. U tom tragičnom vremenu
Danica je, sa svojim bratom Veselinom Boškovićem, koji je bio direktor
Direkcije za izgradnju grada, otela od građana preko hiljadu stanova i
lokala i podelila ih svojim sestrama, zetovima, sestričinama i rodbini
iz Bjelog Polja i svojim mnogobrojnim ljubavnicima, koje je menjala
kao čarape. Vuku nije pala na dušu ova smena, i nije mu zasmetalo da
mu oda počast kad je ubijen, i da biranim rečima govori sve najlepše o
čoveku koga je iskreno doživljavao kao neprijatelja i koga je mrzeo.
Vuk dlaku menja, ali ćud nikako
Kad se saberu sve epske prevare i sve nacionalne mitomanije koje je on
lično vulgarizovao, nema nikave sumnje da je Vuk Drašković bio iznad
svojih mogućnosti Jer, sa Vukom su stvari uvek bivale delikatnije: on
je od “crvenog Vuka” koji je igrao Kozaračko kolo u Studentskom gradu
u Beogradu 1968. godine u slavu Josipa Broza Tita i još više
socijalizma, postao jedan folklorni nadričetnik koga se gadila većina
preživelih vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Od tada pa sve do formiranja prve Miloševićeve opozicije bez Vuka
(koalicija DOS) “faktor Danica” u njegovom javnom biću bio je ravan
faktoru Mirjane Marković u životu Slobodana Miloševića. Ako ne i više
od toga…
Tu i faktor brojnosti rodbine Danice Drašković koja je bila i ostala
znatno superiornija u odnosu na Vukovu rodbinu. Kad se desila “Ibarska
magistrala” i izginuće Draškovićevog obezbeđenja, istraga je pokazala
da je neko iz “ubilačke službe”, komunicirajući verovatno sa
pretpostavljenim, izgovorio sledeću rečenicu: “Đubre je živo”, ili
nešto slično, što je kasnije išlo u prilog tezi da je meta likvidatora
najverovatnije bio brat Danice Drašković, Veselin Bošković, a ne Vuk.
A zašto, odgovoriće neka druga vremena.
Ipak, prateći tezu o ogromnim mahinacijama u Beogradu sa poslovnim i
stambenim prostorom koje je sprovodio lično Veselin Bošković kao
direktor te ustanove (u vreme kad su janičari Srpskog pokreta obnove
doslovno opljačkali glavni grad), verovatnoća o “sukobu interesa” sa
nekom malo opasnijom grupacijom unutar režima i oko njega je
stoprocentna. Odatle pa do planiranih ubistava na Ibarskoj magistrali
nije bilo daleko. Tu samo Vuk nije bio planiran.
Vuk citira Ničea: Vratiću vam se opet!
Uoči bombardovanja 1999. godine, naglo je iz Miloševićevog aparata
došla naredba da film “Nož” rađen po istoimenom romanu Vuka
Draškovića, bude skinut sa filmskog i televizijskog repertoara. Jer je
to bio projekat snimljen parama tadašnje vlasti, kako bi Vuk dobio
“zalogaj”, da ne zavija po trgovima srpskih gradova, nego da uđe u
koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, što je brže-bolje i
učinio. Tako je Srpski pokret obnove zajedno sa Srpskog radikalnom
strankom činio većinu u tadašnjem parlamentu, ali Miloševićeva vlast,
njegovi zakoni i njegova politika nijednog momenta nisu došli u
pitanje. Naprotiv, bilo je to doba apsolutne političke idile, jedne
neviđene harmonije zla, koja je na kraju i dovela do 78 sudnjih dana u
kojima je “Milosrdni anđeo” NATO pakta tukao Srbiju sa nebesa.
Upravo u takvim okolnostima, Vuk Drašković postaje, ni manje ni više
nego potpredsednik ondašnje savezne Vlade. Tu je funkciju “dužio” od
januara do aprila 1999. godine. Zašto je to tako bilo, potrudio se on
sam da objasni, tvrdeći kako je bio ucenjen da je s tog mesta
(potpredsednika Vlade) spasao mnoge živote od režima koji je bio
spreman da ratno stanje iskoristi za konačan obračun s političkim
protivnicima:
“…Da sam odbio, a bombe počele da padaju na Srbiju, svaki smećar na
ulici imao bi odrešene ruke da me ubije”, pravdao se Vuk. No, ako je
na tako neobičan način i u tako kratkom roku (januar-april) bio
“uhapšen”, pravo je pitanje ko se koga odrekao posle samo tri meseca
provedenih na tako visokom položaju: on Miloševića ili Milošević
njega?
Ubrzo, već 2000. godine, postaće jasno da Zapad neće kompromitovanog
Draškovića, da je čak jedna američka obaveštajna službe o njemu
napisala najgore moguće izveštaje kao o čoveku koji je “primitivni
nacionalista, pompezna budala, umišljeni idiot, nestabilna ličnost,
nepouzdan čovek” i slično. Čak je i film po njegovoj knjizi “Nož”
razmatran kao delo koje podstiče najgoru versku mržnju i ksenofobiju.
Kada je film Nož prikazan posle bombardovanja, svetski mediji su
javili da je film najveće smeće koje je snimljeno u kinematografiji. A
autor Noža se predstavljao, tada, kao Veliki Srbin!
Bivši dopisnik državne televizije Grčke Nikos Pelpas, još je 1994.
godine filozofski utvrdio da su Milošević i Drašković “jedan drugome
alibi za sve što čine, ili ne čine”.
No, ako je neko pomislio da će nove decenije novog milenijuma proći
bez Vuka Draškovića, očito se grdno prevario. Njegova novija pisanija,
poput knjige pod naslovom “Meta”, u kojoj on sabira, množi, deli i
oduzima sve što mu se do sada dešavalo, počinje mišlju slavnog
nihiliste Fridriha Ničea: “I tek kad me se budete svi odrekli, vratiću
vam se opet!”
I zaista, ulaskom u koaliciju sa Liberalno demokratskom partijom,
Draškovićnije promenio čak ni budžet, niti svoju suštinsku ideologiju
koja je, eto čuda, ponovo anacionalna, leva i komunistička! Naravno,
nije greh biti levičar, naprotiv, ali posle skoro dve decenije
četnikovanja…
Nema nikakve sumnje da je Mefisto Vuka Draškovića, od njega tri godine
starija supruga Danica Drašković. Ona je sa 40 godina života
proglašena za invalidskog penzionera, zbog ”duševnih poteškoća”. Vuk
nije mogao ni u toalet otići bez njenog odobrenja, ona je raspolagala
porodičnim budžetom. A kada se bacila na politiku, Vuk je svirao po
njenom diktatu. Samo je aminovao njenoj pohlepi da opelješi Beograd.
Daničine sestre dobile su po desetinu stanova, lokala, primile veliku
apanažu…Njen rođeni brat Veselin Bošković, kada je likvidiran,
ostavio je iza sebe, u vlasništvu, na svoje i ime žene i dece, preko
trideset stanova! Sa topčiderskog groblja prenet je u Crkvu na
Vidikovcu, jedini je Srbin čiji grob je u crkvi, što je suprotno
kanonu. A Veselin je, inače, bio ateista!
Osim vile u ulici Beogradskog bataljona 117 u Beogradu, Draškovići
imaju i nekoliko stanova u Budvi i drugim gradovima…
U novoj kolaiciji, u kojoj liže dupe Aleksandru Vučiću, Vuk je
obezbedio Daninoj rodbini nove privilegije. Danin zet Ljubo Mirković,
policajac iz Nikšića, a potom upravnik zelene pijace na Banjici,
prošlog meseca poslat je u Trst, za konzula Srbije. Snežana Miljanić,
direktorka Beogradskog sajma novi je konzul u Torontu…Dana potrebuje
velike količine novca. Samo za plastične operacija ova starica je
potrošila preko milion evra. Ima se, jer Vuk nastavlja da zavija novom
gospodaru.
(Nastavak u sledećem broju)
MAGAZIN TABLOID
NAJNOVIJE OD СРБИЈANSKI GLAS
Tekst objavljen u Srbijanskom Glasu preporucujem citaocima, ko je tekst koji se cita u dahu i koji ostavlja bez daha…CITAJTE SRBIJANSKI GLAS! ISTINU I SAMO ISTINU!
http://www.srbijanskiglas.in.rs/index.php/novosti/world/item/1257-sg-1268