Не сасвим отворене владе (а такве су готово све), корупмирани бизнис, па чак и италијанска мафија требало би да се причувају: сајтови попут Wikileaks Џулијана Асанжа, почели су да се појављују неочекивано брзо.
А како таквих сајтова не би било још више, говоре експерти, државне структуре би требало да постану отвореније и да не покушавају да гуше слободу речи на интернету, јер то ће само још више провоцирати стварање оваквих сајтова. При сваком покушају да „примене палице“, саме владе могу да постану жртве сопствених намера.
Међу последњим сајтовима овог типа који су се недавно појавили на интернету- то је италијански портал MafiaLeaks. Он се појавио почетком новембра на италијанском и енглеском језику. То је нешто попут електронског поштанског сандучета за жалбе жртава мафије, за анонимне очевице немилих догађаја, али и извор за новинарске публикације. Требало би рећи, да су оснивачи људи врло завидне храбрости: јер једна ствар откривати (не)дела владе, а друга је ствар са мафијом. Сицилијанска мафија, напуљска Камора и калабријска Ндрангента никада се нису жалили суду, већ су проблеме решавали крвљу. Оператери и оснивачи сајта, а кажу да их има свега 10-так, побринули су се о својој безбедности: улаз на сјат је тако кодиран да је наводно немогуће сазнати ко стоји иза њега. „Гости“ такође анонимно улазе и њихова IP адреса се не региструје. Но, познаваоци говоре да је само питање времена када ће хакери умешати прсте и у рад овог сајта.
Од јануара 2011.године на интернету се појавио сајт попут WikiLeaks, који сада носи име OpenLeaks. Он се појавио буквално путем одређене поделе унутар WikiLeaks: сајт су направили дисиденти који су радили са Асанжем, а који нису сасвим били задовољни методама свог руководства. OpenLeaks то је нешто попут меке верзије WikiLeaks. Они не објављују поверљива документа, али представљају интернет платформу на којој корисници могу анонимно да објављују информације.
Неки руски експерти сматрају да би се врло пажљиво требало односити према објављивању владиних информација. Овде је неопходан одређени компромис, обзиром да није свака информација подобна за објављивање, рекао је за „Глас Русије“ чувени руски политиколог Сергеј Михеев:
– Ни једна држава ни у прошлости, ни сада, ни у будућности не може да живи без заштићених информација. Апсолутна отвореност може да штети држави. Информација која се „извлачи“ из владиних џепова, може бити неправилно искоришћена и злоупотребљена…
Transparency International је објавио извештај у којем се наводе поражавајући подаци. Од 28 држава ЕУ само у 4 постоје законодавне норме за заштиту оних који откривају поверљиве информације широј јавности. Међу њима је само један „одрасли“ члан ЕУ- Велика Британија. Остале три- то су Луксембург, Румунија и Словачка.
Када би постојали закони који би штитили оне који обнародују поверљиве информације, могле би се избећи техногене катастрофе или велики корупциони скандали. А то значи и уштедети милијарде и спасити стотине живота.
Андреј Федјашин,
