З. Чворовић, В. Димитријевић: Kрволочни „аутокефализам“ атеиста и агностика

Аутокефалност не могу да траже атеисти, агностици, иноверни или отпадници из Мирашеве секте, а управо се овакве особе у јавности појављују као главни заговорници аутокефалне цркве у Црној Гори

ТРИПТИХ О СРБОВАЊУ 1: СРБОСВИТ

Павелић и СПЦ

Анте Павелић је тврдио да није против православне вере, па ни против Православне Цркве. Говорио је: „Господо! У православље не дира нитко, али у Хрватској Држави не може бити Србске православне цркве“. Касније је писао: „Према томе, није се у Независној Држави Хрватској прогонило православље, него је наша борба била уперена против србства, које је под разним облицима, служећи се свим средствима, све силе улагало, да омете развитак и сређивање прилика у Независној Држави Хрватској. Ми нисмо били против православља, него смо били против СРБСКЕ православне цркве у Хрватској. Како сам то већ прије нагласио, православне ЦРКВЕ су народне цркве и према томе православна црква у Хрватској могла је бити само Хрватска православна црква“, коју је Павелић и „основао“ 1942. године.

Ових дана, Мило Ђукановић говори на сличан начин: неопходна му је „црква националних Црногораца“.

Аутокефална, наравно.

У то име, спреман ја да отима светиње Пећкој патријаршији и њеним епархијама у Црној Гори. Спреман је да хапси владику, свештенство, верни народ, да баца сузавац на децу.

Он, очито, хоће „аутокефалију“ у крви.

Но, истина је истина. Ако побијеш све професоре математике, два и два остају четири.

Аутокефалија се тако не стиче.

Појам аутокефалности

Најпре треба објаснити појам аутокефалности. Он означава такав степен самосталности једне помесне Цркве, који подразумева да сабор епископа те Цркве сам бира епископе и поглавара те Цркве. Таква одлука је коначна, она не подлеже потврди ни једне друге црквене инстанце. По томе је црквеноправном појму аутокефалности у државном праву најближи појам суверености. Путем епископског прејемства (наслеђивање) ствара се самостална домаћа епископска династија. Тако је после добијања томоса о аутокефалности 1219. године, Свети Сава са још двојицом затечених епископа изабрао нових осам епископа, и тада се зачела српска епископска династија, пошто после смрти једног епископа, Сабор, као највиша власт аутокефалне Српске цркве, бира новог епископа.

Фактори аутокефалности

Најбољи познавалац проблематике аутокефалности у Православној цркви у 20. веку, професор Сергије Троицки, јасно разликује факторе и услове за аутокефалију. Фактор аутокефалије је воља која може на канонски ваљан начин да створи нову аутокефалну Цркву.

У почетку су нове самосталне Цркве стварали ученици Христови – свети апостоли, а неке од тих Цркава и данас постоје као аутокефалне као што су Јерусалимска и Антиохијска патријаршија. У периоду Васељенских сабора од 4. до 8. века, Васељенски сабори су се јављали као творци нових аутокефалних Цркава. Тако је створена, примера ради, Цариградска патријаршија. После епохе Васељенских сабора, воља мајке-Цркве која додељује аутокефалност једном свом делу је једини канонски ваљан извор аутокефалности, сходно древном правном начелу да „нико не може пренети на другог више права него што сам има.“ На овакав начин су аутокефалност су стекле, примера ради, Грузијска црква од Антиохијске патријаршије или Бугарска, Српска и Руска црква од Цариградске патријаршије.

Папистичке тежње Цариградске патријаршије нарушиле су у 20. веку, уз снажну инструкцију појединих држава, овакав канонски ред, али историја Цркве показује тачност правног принципа да оно што се „грбо роди, вријеме не исправи.“ Воља државних власти не може ни у ком случају да буде фактор, односно извор законите аутокефалије што јасно проистиче из текста 12. канона Четвртог васељенског сабора.

Услови аутокефалности

Да би мајка-Црква уопште дошла у ситуацију да разматра додељивање аутокефалности једном свом делу, морају да буду испуњени материјални и формални услови дефинисани канонима и предањем Цркве.

Најпре мора да постоји јединствени захтев за аутокефалијом народа и клира једне области у саставу мајке-Цркве. По учењу православне Цркве под народом се подразумева лаос, односно народ Божији или верни народ, који заједно са клиром чини земаљску Цркву Христову. Једном речју, да би воља за аутокефалијом била канонски легитимна, њу мора да изрази на једнодушан начин верни народ и клир једне области (о томе нпр. 17. и 99. правило Картагинског сабора), а не народ сам по себи. Легитимни захтев за аутокефалношћу не могу да испоставе они који себе не сматрају члановима Цркве Христове, односно члановима канонске помесне Цркве која као мајка-Црква треба да додели аутокефалност. Пошто аутокефалност служи црквеним а не политичким циљевима, ирелевантна је воља оних који нису део верног народа.

Поред јасно изражене и једнодушне воље за аутокефалношћу верног народа и клира једне области, неопходно је да та воља подупрта чињеницама које гарантују да ће моћи да се организује самосталан црквени живот, што пре свега подразумева постојање у области која тежи аутокефалности црквене организације од најмање четири епископа.

Чак и када би постојали сви ови услови, они нису довољни за стицање канонски ваљане аутокефалности без јасно изражене воље свих епископа мајке-Цркве.

Етничко начело

Историјски гледано, постојали су и други спољни услови који су понекад утицали на стицање аутокефалности, као што су етничко начело и воља власти једне независне државе која нема независну црквену организацију.

Етничко начело у православној Цркви није ни одлучујуће, пошто Црква учи да „нема ни Грка, ни Јелина… јер сте сви једно у Христу Исусу,“ али ни занемарљиво „идите дакле и научите све народе.“ Историја Цркве показује да се аутокефалност додељивала једном етнос тек после дугог живота у оквирима црквене организације мајке-Цркве и под условом да тај етнос има независну и притом у великој мери етнички хомогену државу, тј. да је дошло до поистовећивања црквеног народа и етноса, с једне стране, и етноса и државе, с друге стране. То је био случај са српском, бугарском, грчком, румунском, па и руском (имајући у виду територијални обим руске државе у 16. веку) аутокефалијом. Бројни случајеви из прошлости показују да је државна власт изражавала жељу за добијање аутокефалности, при томе нам средњовековна историја показује да се, као у случају Немањића, увек радило о владарима који су били међу најревноснијим члановима Цркве.

Мистички услови

Поред формалних постоје и мистички услови аутокефалности, који се огледају у томе да је један етнос добио од Бога потврду своје духовне зрелости и спремности за самосталан црквени живот, пре свега тиме што је већ пре стицања аутокефалности добио своје националне светитеље у оквиру светих целокупне Христове Цркве, да се развио њихов култ и формирала црквена књижевност. Као што је то било код Срба и Руса са култовима, примера ради, Св. Симеона Мироточивог и Св. Илариона Кијевског који су формирани пре стицања аутокефалије.

Црногорска „аутокефалија“

Када применимо канонско учење Цркве на захтев Мила Ђукановића да Црна Гора добије аутокефалну црквену организацију, било као некакву анационалну melting pot србо-црногорску цркву или посебну аутокефалну „цркву националних Црногораца“ онда ствари изгледају овако.

Једина канонска аутокефална организација у Црној Гори од 1220. године, када је Св. Сава на Жичком сабору основао Зетску митрополију, па све до данас је Српска црква. Само воља њеног епископата може да буде извор нове аутокефалне цркве у Црној Гори. Међутим, никада током осам векова, па ни данас, верни народ и клир у Црној Гори нису тражили и не траже од СПЦ, као мајке-Цркве, аутокефалност.

Аутокефалност не могу да траже атеисти, агностици, иноверни или отпадници из Мирашеве секте, а управо се овакве особе у јавности појављују као главни заговорници аутокефалне цркве у Црној Гори. Насупрот њих стоје они чија би воља за аутокефалношћу једино била релевантна, верни народ и законита јерархија (владике и свештенство СПЦ у Црној Гори) који не само да не траже аутокефалност, већ су за одбрану јединства СПЦ од децембра прошле године заложили своју безбедност, здравље и животе.

Етничка нехомогеност као изазов

Позивање на национално начело не може у данашњој Црној Гори да служи као разлог за формирање аутокефалне цркве, пошто она није пример етнички хомогене државе у којој се један етнос, различит од етноса матичне Цркве, сав преобразио у црквени народ па отуда има потребу и за независном црквеном организацијом. Насупрот томе, Црна Гора је уз Белгију данас етнички најнехомогенија европска држава.

Имајући у виду, с једне стране, последице које је комунистички етноинжињеринг оставио на српском националном простору, а с друге стране, имајући у виду право загарантовано сваком појединцу на национално самоодређење, не може се спорити право грађанима Црне Горе да се национално опредељују као Срби или Црногорци. При том је важно истаћи како је данашњи новоцрногорски идентитет изграђен на негацији било каквих српских корена, иако су се до 1945. године сви Црногорци изјашњавали као Срби, као што је и Црква у Црној Гори увек била српска.

Не могу од Светог Саве, него од Мираша

Из тога следи да Ђукановићеви „национални Црногорци“ не могу да фалсификују историју и тапије и мењају идентитет Српској цркви у Црној Гори, те да на њеним осам векова старим темељима подижу аутокефалну цркву новоцрногорског (монтенегринског) идентитета. Своје политичке потребе за аутокефалијом Ђукановић би морао да реализују са оним што има, што је из канонског угла ништа, пошто нема ни један услов за аутокефалност, ни верни народ, ни канонску јерархију, нити националне светитеље. Једном речју, Ђукановићев проблем је у томе што би он желео да силом власти октроише цркву, али нема ни један од стубова на којима почива свака Црква.

Зато се може очекивати да ће Ђукановић у наредним данима и месецима наставити да још бруталније притиска СПЦ и вернике, надајући се да ће претњама, прогоном и уценама натерати клир епархија СПЦ у Црној Гори на „компромис“. Говор са Цетиња јасно показује да за њега компромис као минимум подразумева брисање свих српских трагова са црквене организације у Црној Гори, што би био пресудан корак како за аутокефалност, тако и за даље однарођивање Срба у Црној Гори. При том је борба за аутокефалност део Ђукановићевог предизборног програма и мада се тиме озбиљно нарушава принцип секуларизма, тзв. међународна заједница на све то озбиљно не реагује, нити ће реаговати.

А темељ сваке аутокефалне Цркве су њени епископи.

Шта је Цркви епископ

У свом тексту о значају епископа у Цркви, митрополит санткпетербуршки Јован писао је: „Дакле, какав то значај има епископ у Цркви? На ово питање нам лепо одговарају Источни патријарси. Ево како они пишу у својој посланици: „Без епископа ни Црква не може Црквом не само да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола који је полагањем руку и призивањем Св. Духа задобио од Бога власт која му се по прејемству даје да разрешава и везује грехе, жива икона Божја на земљи (ово је несумњиво преузета мисао Св. Игњатија Богоносца) и, по свештенодејствујућој сили Духа Светога, обилан извор свих тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет”.

Како видимо, Источни патријарси разликују три веома важна значења епископа у Цркви: прво – Црква без епископа не може да постоји; друго – епископ је непосредни наследник апостолске благодати и, што следи из овога, у потпуности има власт да везује и разрешује, и само њему припада црквена управа; треће – он поседује пуноту апостолске благодати и стога је епископ, у строгом смислу речи, извор свих Тајни Васељенске Цркве или, другим речима, он је извршитељ свих црквених Тајни.“

Као такав, епископ је жива икона Христова и узор сваке врлине. Свети Јустин Ћелијски каже: „Епископ према свештенству: углед у вери, побожности, братољубљу, смерности, ревности, молитви, неустрашивости и осталим еванђелским врлинама. Епископ према монаштву: углед у подвижништву, у самопрегорности, у молитвености, у испосништву. Епископ према народу: правило вере и образац кротости; духовни отац који тугује тугом своје духовне деце, страда њеним страдањима, радује се њеним радостима; не повлађује манама и слабостима своје деце, већ их мудро лечи; епископ- смели челник и предводник народни у свему еванђелском и светосавском.“

Најлепшу реч о односу епископа и његове пастве дао је Блажени Августин: „Вама сам епископ, са вама сам хришћанин“.

И такав се, у ове сумрачне дане, кад безбожници опет крећу у хајку против православне вере, појавио.

Наш владика Јоаникије, доказ да је битнија истина чињеница да у грчком језику, на коме је настало Јеванђеље, реч мартир у исти мах значи и мученик и сведок.

Мученик је сведок који сведочи страдањем.

Лик владике Јоаникија

Владика Јоаникије није само Црној Гори дошао у прави час – страдање његово и свештенства епархије будимљанско – никшићке јасно је показало шта јесте Светосавска Црква и какав је она темељ овог народа. После седам деценија страшних прогона православне вере и српске народности у Његошевој земљи, после монтенегринства, заснованог на „црвенохрватској“ и комунистичкој србофобији (која је однела, од руке Титових Каина убијене, преко стотину свештеника Митрополије црногорско–приморске), после дукљаноидног преваспитавања и „истраге предака“ (Иван Негришорац), народ се дигао ка Богу и вратио себи, и дочекао да пред њим буде епископ спреман на прогоне и тамницу, хапшен зато што је, на основу народне жеље, уз свог учитеља, митрополита Амфилохија, кренуо у литију улицама Никшића, а на дан Светог Василија Острошког. А Свети Василије беше онај који за себе записа да је живео „у студеној стени топлоте ради Божије“. За владиком Јоаникијем свештенство и народ.

А какве смо слике, пре свега тога, гледали у оним литијама којима је народ у Црној Гори устао да брани светиње… Па то су заиста биле библијске слике, у небеса послате од једног народа за кога су неки мислили да је духовно умро. А онда, пред Ђурђевим Ступовима код Берана: „На трисвето и на трисаставно, одлазимо на Косово равно.“ И гласна заклетва да ће светиње бити брањене и чуване. И заклињу се млади. Такве заклетве полагали су, пре Другог светског рата, широм српских земаља, богомолници пред којима је стајао Свети владика Николај, нови Свети Сава, чијим је путем кренуо и владика будимљанско – никшићки Јоаникије.

Иконизовати Христа

Архијереј је икона Христова.

Облачење архијереја означава ваплоћење Спаситеља. Зато се том приликом пева догматик осмог гласа: „Цар небески се зарад човекољубља на земљи јави и с људима поживе, од Дјеве пречисте плот узвеши, из Ње се родивши и примивши људску природу. Један је Син двострук природом, али не и ипостасју. Зато савршенога Бога и савршенога човека – Њега – проповедајући, исповедамо Христа Бога нашега, Кога моли, Мајко Неневесна, да помилује душе наше“…

Овај догматик излаже тајну доласка на земљу Господа Исуса из човекољубља. Владика Јоанкије је показао архијерејску христоликост позивањем на љубав и смирење према онима који, по налогу безбожних власти, хапсе њега и свештенство. Молио је народ да не удара на браћу полицајце, чак и ако су се неки од њих крајње небратски понашали.

Ђакони, ипођакони и чтеци, који помажу архијереју при облачењу, означавају анђеле који су тајну ваплоћења објављивали свету. Св. Симеон Солунски о томе казује: „И тако обучен стоји архијереј и благосиља оне који су помагали. А ови су ђакони, и представљају анђеле који су ваплоћењу служили… Са њима, који по двојица иду напред – према реду на небу, који се опонаша на земљи – ћутке, према западу иде архијереј иза њих, показујући тиме како се смирено и просто Спаситељ владао при првом свом доласку. И пред својим лицем посла апостоле, по двојицу, а њима беху присутни садејствујући им анђели. Архијереј, дакле, стоји према западним вратима са ђаконима, означавајући Христов спасоносни силазак до земље и самог ада, којим је живе и умрле ослободио“.

Тако су свештеници и ђакони владике Јоаникија били спремни да, анђеоски мирно, приме свој удео у пакленом тренутку НАТО Монтенегра, када се могло, са Његошем, рећи: „Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам страшна позоришта.“

Ишли су за њим и сведочили да се сила Божја у немоћи показује савршена, и да нема те земаљске власти која их може одвратити од Христа, Јагњета закланог од постања света.

У Старом Завету, по Божјем благослову, пророци, првосвештеници и цареви били су помазивани при постављању на своју службу и зато се звали „Помазаници Господњи“. Господ Исус Христос имао је у потпуности све три ове службе те је Он у пуном смислу речи „Помазаник Господњи“.

И епископ бива помазан на пророштво, царевање и судијску службу.

Служба пророка састојала се у објављивању народу воље Божје: Христос је у пуној мери објавио вољу Божју народу Његовом.

Идући за Христом, владика Јоаникије је народу православном пророчки објавио вољу Божју: а то је остајање у Цркви Господњој, на темељу светосавске аутокефалије, светолазаревске заветне косовскости, световасилијевског живљења у студеним стенама топлоте ради Божије, светопетровског стега у боју на Крусима, његошевске химне немогућем које је, васкрсењем Христовим, постало могуће. Тиме је пророчка „Небеска Литургија“ владике Николаја стала да се испуњава, јер је народ наш почео да се каје. Тиме се реч Светог Јустина Ћелијског потврдила и на небу и на земљи, јер је он рекао да је вечна лозинка овог народа авакумовско: „Нема лепше вере од хришћанске“, потврђено спремношћу на страдање.

Свештеници и првосвештеници су приносили жртве Богу да би преко њих изгладили грехе народа и измирили га са Богом: Христос је Себе принео на жртву ради спасења свих људи. Тако је Он постао и првосвештеник и жртва.

И владика Јоаникије је првосвештеник спреман на жртву: није само „црквени кнез“, него и састрадалник свога народа, који је устао да брани светиње, јер без светиња нема живота. Кротко одлазећи на суд, испунио је Христов завет: стајати пред земним властима мирно и достојанствено, подсећајући сваког монтенегринског Пилата да не би имао никакве власти над њим, епископом, да му није дато одозго.

Цареви бране народ и владају њиме: Христос благодаћу влада Црквом и брани нас од ђавола, греха и смрти. А на крају времена Он ће доћи као цар, сести на престо славе Своје и свима као цар судити. То је „право стекао“ Голготом. Судиће јер су Му судили. И судиће јер је узишао на крст. Свети Јован Златоусти вели: „Зато га и називам Царем видећи Га да страда јер је цару својствено да страда за Своје поданике“.

Тако учини и владика Јоаникије: предаде се, невин, полицији, попут Светог Јована Владимира Самуилу, да би народ свој заштитио, да би одговорност за тај народ узео на себе, да би био пастир који душу полаже за овце.

Прање руку архијереја и свештеника, на почетку литургије, означава чистоту тела, а особито душе, које треба сви хришћани да имају, поготово свештеници, да би могли приступити служењу пречистом Богу и најсветијој тајни наше вере, Св. Евхаристији, Св. Кирило Јерусалимски каже: „Гледасте ђакона како даје јереју да опере (руке) и презвитерима који окружују жртвеник. Свакако им није давао због телесне нечистоте. Не због тога! Јер имајући телесну нечистоту не би нипошто улазили у цркву. Него је прање символ да сви ми треба да смо чисти од греха и безакоња. Пошто су руке символ делања њих перемо, показујући наиме да смо чистих и непорочних дела. Зар ниси чуо блаженог Давида који је то исто тајнодејствовао и говорио: Умићу у невиности руке моје и обићи ћу жртвеник твој, Господе (Пс. 25,6). Дакле, прање руку показује да смо беспрекорни од греха“.

Монашки живот, чедност и чистота, скромност и смирење – то је владику Јоаникија учинило светилом светосавским, данас и овде.

Познати руски проповедник, митрополит Антоније Блум, говорио је да се често заборавља да символичке радње архијерејске Литургије могу постати жива стварност – у неком тренутку. Када се епископ облачи (када га облаче) у одежде пред почетак Свете Литургије, говорио је митрополит Антоније, он се одева у Христа, кога иконизује. А оденути се у Христа значи бити спреман на распеће.

Извор: stanjestvari.com