Београд – Неколико хиљада динара легне на рачун на сваких седам до десет дана. И тако месецима уназад. Радници „Мостоградње“ још се нису докопали ни септембарских зарада. У својој муци, нажалост, нису усамљени.
Тачан број радника који скоро узалудно одлази на посао у Србији нико не зна, али је много процена. Према једној, око 400.000 плату не прима редовно. Друга каже да на рачуне скоро 50.000 радника послодавац не шаље ни динар. Званична статистика их је пребројала тачно 38.300, али она никад није потпуно прецизна.
Баш као и тачан број, тако се разликују и процене ко је „шкртији“ газда – дражава или приватник.
„Месецима уназад плате не примају запослени у циглани „Наша слога“ у Ковину, у „Мостоградњи“, и још низ фирми“, објашњава Саша Торалковић из синдиката радника грађевинарства.
„Током претходних година ситуација се рашчистила. Приватне фирме нису толики проблем, али јесу државне и предузећа у реструктурирању. Грађевинарство је преживело цунами, нарочито високоградња. У проблему је и индустрија грађевинског материјала, јер је домаћа тражња мала“.
Унија послодаваца напомиње да зараде не плаћају фирме у блокади, а таквих је лане било 55.000. Само прошле године 2.000 предузећа је огласило стечај, а и таквима су зараде последња брига.
„Око десет одсто плату не исплаћује, јер су несавесни и треба их оштро кажњавати“, напомињу у Унији. „Пореска управа контролише уплату пореза и доприноса, али нема базу података о редовности исплате зарада. Инспекција рада обавља контролу само на основу пријава или током контроле, тако да подаци нису свеобухватни и процењује се да око 50.000 запослених не прима плату“.
У Асоцијацији слободних и независних синдиката верују да је датум исплате крајња неизвесност за 400.000 радника у Србији. Проблем је највећи, кажу, у приватном сектору и јавним комуналним делатностима
„За разлику од јавних предузећа која зараде примају у дан, у приватном сектору зараде касне по неколико месеци. Најгора ситуација је у текстилној, прерађивачкој индустрији, саобраћају, трговини и медијима“, сматра Ранка Савић, председник АСНС.
„Држава има прецизну евиденцију фирми које не уплаћују порезе и доприносе, јер је заинтересована за пуњење буџета. Нема евиденције о онима који не исплаћују зараде. То је однос државе према запосленим грађанима. Кључни разлог неисплате зарада је неликвидност привреде и у мањем проценту се ради о несавесним послодавцима. Решење би било промена закона и увођење кривичне одговорности послодавца, затварање предузећа која три месеца не исплате зараде и стављање на „стуб срама“ свих фирми које не исплаћују зараде“.
Поражавајућа чињеница је да је радницима скоро немогуће да се изборе за зарађене плате. Једини начин је да правду потраже пред судом, али је и то „мач са две оштрице“. Неретко, сам радник, и када добије спор, мора да плати судске трошкове јер суд не може да се наплати од послодавца у блокади.
„Ово је постало неподношљиво“, сматра Живка Пржуљ, професор на Београдској банкарској академији. „Држава је неефикасна. То је и етички проблем. Држава би морала да буде оштрија. Може таквим послодавцима да одузима дозволе за рад. Да се отвори сајт на којем би објављивали имена несавесних послодаваца. Трпимо и надамо се да ће бити боље, а то је зато што смо колективистичко друштво и нисмо склони променама. Незамисливо је у свету да вас неко ангажује, а да вам не плати. Навикли смо да нам неко други решава проблем“.
Унија послодаваца: То је недопустиво
По питању неплаћања својих запослених, међу послодавцима нема много солидарности.
„Унија послодаваца се апсолутно не слаже са тим да се неком не плаћа плата и боримо се против тога“, каже Небојша Атанцковић, председник Уније.
„Тај ко не плаћа плате је проблем и на тржишту. Његови трошкови су значајно мањи. Нередовне зараде су израженије код државних, фирми у реструктурирању, него у реалном сектору. У развијеним земљама је неисплаћивање плата незамислива ствар. Држава мора нешто да учини. Али је посебно питање ако држава дугује фирми, па она зато не плаћа плате и порезе и доприносе“.
З. Ракић – С. Булатовић, Новости
