Српска држава се развила на размеђу Истока и Запада, тако да се утицај различитих култура огледа и у костиму. Најјачи је утицај Византије, затим Западноевропске моде, а од XВ века са јавља турски утицај. Због нејасних и непотпуних извора о ношњи Срба у средњем веку, немамо сасвим јасну слику о свим оделима која се тада носе.
Одећа, као и накит, јасно одваја друштвене слојеве, па је можемо поделити на: сељачку, грађанску, племићко-владарску ношњу и царски орнат. Не постоје подаци о забрањивању луксуза, али се у појединим документима наводе боје и орнаменти који су били прописани на двору.
Материјали који се највише користе су вуна, лан и конопља. У сељачкој ношњи користе се овчје крзно и кожа, а код богатих слојева на цени је хермелин. Крзно и кожа су иначе коришћени и као средство плаћања још у ВИ веку и тај се обичај дуго задржао. Властела је носила свилу, сомот и тафт, који су били увожени из Грчке, Италије и Фландрије преко Дубровника. Јављају се и ткачке радионице у Србији – у околини Дечана и у Призрену се производи свила, а на двору краља Драгурина се јавља златоткана тканина. Карактеристика српског средњовековног костима је вез у боји, који се помиње у путописима из тог времена.
Мушка сељачка ношња је била од грубих вунених тканина – сукна, конопље и лана. Састоји се од кошуље и чакшира до колена, у почетку уских, а касније ширих. Кошуља је овално сечена око врата и потпасана појасом у струку. Преко тога се носе огртачи од крзна домаћих животиња или од ћебасте бело-мрке тканине. У употреби су и кабанице и плаштови плаве или зелене боје, као и гуњеви, често украшени сребрним пуцадима. Шуба је огртач од крзна са рукавима. На главама носе шубаре, шешире и разне плитке капе, а на ногама неку врсту грубих опанака.
Женска сељачка ношња се састоји од кошуље и хаљине, израђене од грубог платна и извезене по рубовима свиленим концем и разнобојном вуном. Око врата се носи пуно накита, а на рукама гривне од ситног новца. Неудате жене носе пуштену косу, а удате је повезују марамом (убрадачом) тако да скривају и врат.
Мушко грађанско одело је под источњачким утицајем. Преко беле кошуље без оковратника, која се копчала на грудима, носио се кафтан – тамни хаљетак, који се такође копчао спреда ситном дугмади, али не до врата, тако да горњи део формира велики, чврст оковратник. Широки појас се спреда везивао у крупан чвор. Преко свега је ношен дугачак, широк капут са рукавима просеченим испод пазуха, који висе скоро до земље. Богатији грађани облаче се слично властели, у дуге тунике са огртачима. На глави се носе капе.
О женској грађанској ношњи нема много података. Састојала се од богато набране хаљине дугих рукава, стегнуте у струку, са бордуром око врата и по рубу. Некада се преко ње носила друга хаљина, са дубљим изрезом око врата и без рукава или са висећим рукавима. Глава је била покривена дугим велом.
Мушки племићки костим је у почетку био врло сличан византијском, а касније трпи промене. Одело дуго до земље, какво се може видети на ктиторским портретима почев од XИВ века, са косим преклопом преко груди, богато орнаментима и первазима, без сумње је источњачког карактера. Богати украси од злата и драгог камења се налазе око врата, на зарукављима, мишицама и грудима. Средином XИВ века дуга туника уских рукава је равно кројена, без набора, а појас пада на кукове по западној моди. Кафтан се копча напред целом дужином. Почетком XВ века одело се скраћује до чланака, знатно је шире и опточено крзном, са рукавима у дужини пешева. На ногама се носе ципеле или чизме.
Женски племићки костим се састоји од дуге, затворене тунике са малим прорезом испод врата, закопчаним ситном дугмади. Рукави су били узани и завршавали су се преко надланице у шпиц. Одело је било од дезениране тканине, украшено первазима. Огртач је био без рукава или са просеченим висећим рукавима. Велике минђуше су због тежине постављане иза ушију. У другој половини XИВ века се може видети и једна слободнија варијанта: пуштена коса, откривен врат и две хаљине – доња, са уским дугим рукавима, и горња, са прорезаним рукавима, у струку пресечена широким појасом, одакле пада у богатим наборима.
Свакодневно одело владара је било исто као племићко, али се издвајало Царским инсигнијама. То су делови одела или предмети којима се давао посебан значај јер се сматрало да су божанског порекла. Инсигније су: круна, одело (плашт, појас, чизме), оружје (копље, мач, буздован), жезло или скиптар, акакија, престо, застава… Акакија се у балканским земљама појављује у виду марамице или свилене врећице окачене о појас, али код Срба је само у облику свитка (повеље) и владар је носио у десој руци.
Владарски орнат се састоји од црвене или тамномодре (скоро црне) уске тунике (дивитисион или багреница), дуге до земље, уских рукава, са широким златним оковратником који допире до рамена (котомадон или манијак), предњом и задњом широком траком до испод колена (лор или лорос), украсима на мишицама (перибрахоније) и на зарукављу (епиманике). Од краја XИВ века туника добија широке рукаве и назива се сакос. Задњи крај лора се пребацује спреда преко леве руке. Изузетно цар Душан има два укрштена лора (дијадима) на грудима, што је и одлика костима арханђела. Круна је отворена у горњем делу (по западној моди) или полулоптаста, са црвеном штофаном подлогом. На врху круне је крст, на чеоном делу орфанос, а са стране обоци (препендулије). Од краја XИВ века нестаје црвена капа . Скиптар је у облику крста. Обућа је црвена, богато извезена.
Орнат краљице је црвена хаљина са дугим рукавима – гранаца. Рукави су у горњем делу уски, али се нагло шире при дну, тако да откривају узане рукаве доњег одела. Део рукава који је висио је обично био «ојачан» каменом да би боље падао. И женску свечану одећу употпуњује огртач. Висока, горе отворена капа-круна се шири навише и са ње пада вео од танке пругасте тканине. Велике минђуше су готово обавезан детаљ (занимљиво је да се, због своје величине, нису качиле на уши, већ на трачицу која се постављала прекео главе).