За функционере не важи закон о ограничењу плата

Нацрт закона о систему плата у јавном сектору поставиће границу за зараде запослених у државној управи – неће бити веће од 155.000 динара. Међутим, то ограничење неће важити и за јавна предузећа, у којима су плате највеће. Такође, овај закон неће важити ни за државне функционере, већ само за службенике.

То практично значи, да ограничења важе за запослене у Народној банци Србије, али не и за гувернера централне банке. Такође, зарада председника Државне ревизорске институције моћи ће да буде већа од 155.000 динара, али ће за запослене морати да важи овај закон. Исто је и са осталим независним телима: Агенцијом за борбу против корупције, повереником, заштитником грађана, Фискалним саветом…

У надлежном Министарству државне управе и локалне самоуправе, које је предлагач овог прописа, објашњавају да ће од данас ићи на јавну расправу и да су измене у тој фази могуће. Кажу да су јавна предузећа изузета, јер ће се за њих донети посебан закон, а то је у надлежности Министарства привреде. Такође, нови пропис регулисаће и плате државних функционера.

Милена Лазаревић из Центра за европске политике, каже да је добро то што је већи део јавне управе укључен у тај закон.

 – Што је више оних који су изузети, мања ће бити подршка спровођењу закона и све ће више бити нових институција које ће тврдити да су посебне, специфичне, и да треба да буду изузете. Дакле, свеобухватна примена, и што мање изузетака из правила, кључ је успеха. Стога охрабрује најава да ће закон обухватити читаву јавну управу – око 500.000 запослених. Мислим да би у процесу јавне расправе, која нам предстоји, требало инсистирати и на укључивању јавних предузећа, као и функционера на свим нивоима власти – сматра Лазаревић.

На први поглед стиче се утисак да је добар део законских одредби преписан из Закона о платама државних службеника и намештеника, који такође уводи јединствену основицу. У Министарству државне управе признају да је овај пропис био модел, јер је најуређенији, али да ће нови закон донети новине.

Милена Лазаревић, ипак, истиче да је основна разлика то што нови закон предвиђа примену на далеко већи круг институција него што је то случај са Законом о платама државних службеника и намештеника, који се примењује само на уски круг министарстава и један број институција при центру владе, као и на независне институције, попут запослених у службама Заштитника грађана и Повереника за информације од јавног значаја.

– То је само нешто више од пет одсто од броја запослених на које би у потпуности требало да се примени овај нови закон. Нови закон ће, осим државних службеника и намештеника, обухватити и запослене у здравству, просвети, установама културе, социјалној заштити, спорту, аутономној покрајини и општинама и градовима, као и јавним агенцијама, које су до сада биле потпуно слободне да самостално уређују своје плате – каже Лазаревићева.

Она подсећа да је почетком двехиљадитих био донет један закон који је требало да обухвати све ове институције (Закон о платама у државним органима и јавним службама), плус све функционере у држави.

 – Међутим, тај пропис није био заснован на некој врсти каталогизације радних места, и пошто су се сва радна места у свим секторима појединачно наводила у уредбама којима су се дефинисали коефицијенти за плате, институције су могле да измишљају позиције, радна места и да плате прилагођавају стално својим интерним потребама. И како су синдикати или појединачне институције преговарале своје плате, тако су се те уредбе мењале и систем постајао све хаотичнији. Овај нови закон то жели да реши тиме што уводи каталоге радних места, у које сви треба да се уклопе, тако да ако вас нема у каталогу, по логици закона не можете имати ни плату. И то је његова велика новина – сматра Лазаревићева.

Друга главна новина треба да буде увођење јединствене и јавно доступне основице за све позиције, што омогућава много лакше израчунавање стварних плата. До сада је било пуно различитих основица, које најчешће нису уопште биле јавно доступне, плус је постојао огроман број различитих коефицијената, па је било потребно пуно калкулација како бисте дошли до цифре коју неко прима као основну плату.

– А онда су, поврх тако различитих основица за обрачун основне плате, сви сектори имали додатке на ту основну плату, који су били побројани у различитим документима. Не само у законима и уредбама, већ и у колективним уговорима, па је коначне плате било практично немогуће упоредити – сматра Лазаревићева.