За кога српски режим чува највеће европско налазиште најквалитенијег уранијума на Старој планини?

Ова масовна уранска проспекција на Старој планини, која је дуго трајала и обављана са много наде и амбиције, лоцирала је неколико озбиљних уранских лежишта, а касније је почело и копање уранске рудаче на три локације које су носиле само ознаке: “јама – 1”, “јама – 2” и “јама – 3”. Овде је главни рударски проспектор био управо наш саговорник, Милован Пешић, који се даље сећа:

– Формирали смо рудник и радну организацију. Само смо нас тројица знали шта радимо и шта копамо: директор Николић, главни инжењер Пантић и ја. У руднику, заједно са сепарацијом у Кални, где се правио “жути колач”, радило је преко 800 рудара. Махом су ово били сељаци из околине. Цело време су били уверени да копају рудачу из које ће се сепарацијом добијати бакар и по који грам злата. Конспирација, коју је једнако држала и надзирала Удба, била је тотална. Чак никада нису ни чули за реч “уран”.

Ја сам у јамама непосредно пратио уранску жилу и давао смернице куда, где и како, у којим правцима, да се копа. А копало се на примитиван начин, ручно, пијуцима, крамповима и ћускијама. Стење се није бушило кобрама и минирало.

“Жути колач” је заправо била рудача у којој је, сепарацијом, био највећи проценат урана. То је, дакле, био финални производ сепарације у Кални. Бурад су се множила и одлагала у, за то, специјално саграђене бетонске бункере због појачане опасности од зрачења.

Шта је било са овим бурадима и где су одвожена, мени је остало непознато – каже проспектор Пешић. Ја сам, по задатку, из Калне отишао за Београд 1967. године и не знам шта је било са овом сепарираном рудачом, о томе сам слушао различите приче: да је отишла у иностранство (Енглеску или Немачку), или је продата фабрикама порцулана од које су се правиле боје.

Ево још једног примера како се све чувало у строгој тајни:
– Гајгеров бројач сам стално држао укући, али нико није смео да га види или дозна за чега та тајанствена справица са сказаљком која је стално, јаче или слабије, подрхтавала – служи.

О томе није знала ни моја жена, али ни деца која су била веома радознала. Открила су места где га држим, па су запиткивала и тражила да се играју са овом чудном справицом. Морао сам га стално закључавати и увијати укрпе. До попуштања конспирације дошло је тек после 1965. године. Не знам шта се то десило на општем политичком плану али се тад већ отвореније говорило и уран је почео да улази у свакодневни говор – “магични метал 20. века” с а којег је лагано скидана мистерија!

На крају свога сећања о нашој “уранској грозници” Милан Пешић, наводи и ове детаље:
– У Македонији, у Злетовској реци, такође смо вршили детаљну проспекцију терена. Прво смо опрему и бушаче гарнитуре (тада смо се већ били технички боље опремили) на планину успињали у самарима магараца и коња, а касније смо прокопали односно, пробили пут који је у дужини од 20 километара ишао од Прешева према уранским локацијама. Онда смо почели бушење и тражење. Овде смо наишли на мању жицу чисте “плехбленде”.

Касније су понестале паре за даља истраживања и евентуалну експлоатацију, али се од свега одустало, јер се “грозница” гасила и почели су да дувају други ветрови. И сад тамо стоји начета планина, ископани тунели, као неми сведоци једног бурног времена које је лудело за уранском рудачом, као престижним металом од кога се “ковало” страшно, убојито оружје.

Сећам се да сам једном, пошто сам открио једну каменицу која је веома снажно зрачила, добио од шефа геолошке екипе, др Милана Ристића, награду у износу од 10.000 динара, а моја редовна плата проспектора износила је 3.100 динара.

Геолог Радосав Пантић је један од најстаријих наших стручњака за геолошко-рударска истраживања. Пар година је радио у Кални као главни инжењер, а затим у Београду у Геоинституту. Као стручњак за уран, светског гласа, обишао је многе уранске и атомске центре (Италија, Русија, Француска…).

– У чувању својих тајни посебно су били ригорозни Руси – сећао се Радосав Пантић времена “уранске грознице”. – Када сте улазили у њихове центре, ни један једини папирић нисте смели да имате код себе д на њему не би штогод, кришом, записали. Сви смо детаљно били претресани. А ако сте хтели било шта д прибележите, пролазећи кроз ланац цензура и дозвола, од својих домаћина сте добијали свеску. Свака страница је била посебно пагинирана и печаћена.

После посете свеску сте морали предати њиховој безбедности и они су строго цензурисали белешку, али је нису поново вама враћали, него односили у Москву, у нашу амбасаду, да она белешку, званично, пошаље на Институт…

… И данас се добро сећам својих геолошких бележака у тим свескама које сам направио у Русији: црнеле су се од црног туша! У њима је било прецртано све оно зашта су наши домаћини веровали д мора бити строга тајна, над којом су само они имали монопол. За њих ништа није значило, што се с урана у свету већ увелико скидала мистерија и уран све чешће улазио у свакодневни говор и доспевао на странице штампе…

… Имали смо проблеме и са сељацима по Србији, јер смо увек нашу проспекцију, претраживање терена бројачима радијације, приказивали као “лов на злато”. То је, међутим, код њих, за разлику од наше “грознице”, створило неизмерну “златну грозницу”. Очекивале су древне легенде о “закопаном благу” – имао их је, у својим локалним оквирима, сваки крај – па су се и они здали у потеру за златом, кретало је у потрагу и младо и старо, женско и мушко. Ишли су често са нама и молили да и они наоколо, на “скривеним местима”, око којих су се плеле приче, мало “њушкају” гајгерима, веровали су да су срећније руке него ми, професионални истраживачи.