За малине из Мачве нема аконтације

Ако хоћеш некога да кунеш, само му кажи да посади малине. Овако говоре малинари из Мачве, где је откупна цена овог воћа нижа од просечне у Србији. Поред ранијег почетка бербе, када цена још није формирана на државном новоу, овдашње произвођаче годинама уназад, како категорички тврде, саботирају локални хладњачари у спрези са шабачком политичком елитом.

Подручје Шапца са око 120.000 становника има око 1.500 регистрованих пољопривредних газдинстава која су као једну од делатности уписале и производњу малина. Верује се да изван тог система постоји бар још 20 одсто нерегистрованих површина, што значи да део највеће српске равнице (без суседног Богатића), годишње произведе око 700 вагона квалитетног воћа.

– Никога не занимамо, као да смо грађани другог реда – каже произвођач Негован Станарчић из Мачванског Прњавора, који је постао председник недавно основаног удружења воћара “Виламет-Мачва”. – Када смо били у Министарству пољопривреде, шабачки хладњачари се нису ни појавили на састанку, као да не признају ни Министарство ни државу.

Главни задатак удруженим Мачванима је повезивање са неком од 600 хладњача које нису с територије Шапца. Јер, највећи проблем им је управо ту – код куће. Практично, не постоји организовани откуп, а то значи да не постоји ни такозвана аконтна цена (аконтација за трошкове производње, која се исплаћује приликом предаје воћа), до исплате пуног износа.

ЦЕНА – ТАЈНА
Када смо покушали да проверимо колика је откупна цена малине у Шапцу, као по договору, са откупних места одговарано нам је да нам не могу пружити такве информације. А из локалне управе, задужени за пољопивреду нису били расположени за разговор. Како смо сазнали, у наредних месец дана њима је забрањено да дају изјаве за медије.
– Произвођачи предају малину зато што морају, и то по цени од 120 до 140 динара, која се диктира из шабачких центара моћи. Немају уговоре, већ само необавезујуће цедуље са којим ништа не би могли да учине уколико би се обратили правосудним органима. Новац који су добили приликом предаје је све што ће наплатити, чак и ако се на државном нивоу постигне договор да малине буду 200 динара – објашњава Станарчић.

Његов колега и берач Драгослав Пушкаревић каже да су домаћини у овом делу Србије у проблемима и када је потребно обезбедити радну снагу. Цена је 50 динара за убрани килограм, а радни дан укључује два оброка, ужину, кафу… Бере само онај ко мора, и то обично да би допунио осиромашени кућни буџет и зарадио који динар више да опреми децу за школу.

– Физички није тешко, али климатски услови су ненормални. На овим температурама није згодно бити ни на плажи. Лекари предлажу разне заштитне креме, али ми то не користимо. Сналази се ко како може. Приче о људима из града који наводно долазе у бербу само су легенда. Мало ко може да издржи овакав посао – каже Пушкаревић.

Ред са његове леве и десне стране држе Десанка Тасић и Косана Милошевић. Брање иде лепо, кажу насмејане жене. Једнодневна зарада је од 1.500 до 2.000 динара, а Косана у јеку сезоне набере и за 3.000. Десанка посустаје, али само мало, јер ипак гази 66. годину. Док их фотографишемо, брину и за фризуру, предлажу другачију позу и распитују се кад ће бити у “Новостима”.

ПРОТЕСТИ И МАЛИНАРА С ЈУГА

СТОТИНАК малинара из Сурдулице, Врања и околних места протестовало је против ниске откупне цене и најавило предузимање радикалнијих мера. Воћари са југа Србије, где је под малином засађено око 200 хектара, придружили су се захтевима својих колега из западне Србије, тражећи да откупна цена буде повећана са садашњих 120 на 220 динара по килограму. Оно што им највише смета јесте изостанак реакције државе. – Неко покушава да, зарад својих интереса, десетогодишњи труд, да се од малине направи јак бренд, сруши преко ноћи. Очигледно је да тај покушава да стави под шапу малину у нашој земљи – каже Жарко Миленовић, тврдећи да хладњачари и извозници прете да угрозе егзистенцију око милион људи, колико их од малине живи у Србији. (Д. Р.)

НАЈТЕЖИ ПОСАО

Малинари тврде да, иако то не изгледа тако, обављају један од најтежих послова у воћарству. Кажу, теже је него садити цвеће. Јер, сваки струк треба руком оплевити и повезати на два места. А кад почне берба, у малињак се улази у просеку 15 пута, и то сваки други дан, како плодови сазревају. Станарчић са парцелом од 30 ари, што је око 4.000 струкова, успева да обради уз помоћ породице, али му помажу и фамилија и суседи. У тренутку кад смо посетили његово газдинство малине је брало 10 људи, а берба је у Мачви већ на измаку.

А. ДЕЛИЋ, Новости.рс