Да ли ће и колико повећање плата у наредној години добити око 350.000 људи који раде за минималац, сазнаће се најкасније до 15. септембра када је законски рок за утврђивање минималца за наредну годину.
Последњих пет година на седницама Социјално-економског савета послодавци и синдикати нису успели да нађу компромис приликом преговора о повећању минималне зараде тако да је Влада одлучивала да ли ће и колико бити повећање. Овога пута чини се да би се две супротстављене стране могле договорити, али на “штету” треће стране, то јест републичког буџета. Наиме послодавци истичу да су спремни да прихвате повећање минималца, али само ако се држава одрекне пореза на тај увећани износ, односно да се повећа неопорезиви цензус који сада износи 11.600 динара. Додуше, послодавци не излазе са конкретним процентом који су спремни да прихвате, јер како каже Небојша Атанацковић чекају да виде шта ће предложити синдикати. С друге стране, Зоран Стојиљковић, председник синдиката Независност, каже да би повећање од преко 10 одсто било адекватно с обзиром да би и након тога минимална месечна зарада била испод 200 евра. Ипак он се слаже да не треба сав терет да поднесу послодавци и да би држава требало да олакша пословање смањењем парафискалних намета.
“Није оправдано ни економски рационално да се равнотежа у буџету гради узимањем од најсиромашнијих смањењем пензија и плата, као и избегавањем да се повећа минимална зарада. У последњих пет година минимална зарада по сату је повећана за свега 15 динара. Некако је властима увек био ближи интерес капитала него грађана. Мислим да је ова пракса при крају. Такође нигде у окружењу нема пореског система који је овако непрогресиван и где су најмање зараде толико оптерећене порезом”, оцењује Стојиљковић додајући да чак и прича о томе да минимална зарада буде неопорезива има смисла. Ипак, он истиче да треба бити опрезан код предлога о смањењу пореза на зараде јер би то могло да утиче на могућност државе да финансира просвету, културу…
Према његовим речима синдикати су водили рачуна о економским параметрима, продуктивности, расту БДП-а и инфлацији, али напомиње и да је минималац социјална категорија и да би требало да буде у висини минималне потрошачке корпе што значи да би једна породица могла да преживи од једне плате.
Иначе тренутно једна минимална зарада од 22.880 динара (130 динара по сату у 176-часовном радном месецу) је на нивоу од 63 одсто минималне потрошачке корпе која износи 36.090 динара. Ово представља смањење стандарда у односу на 2012. годину када је минимална зарада достајала за 65 одсто минималне потрошачке корпе.
Од 2012. године када је повећан минималац са 102 на 115 динара по сату, следеће повећање је било тек 2015. на 121 динар, а последње прошле године за ову на 130 динара по сату. Повећање од 10 одсто би значило нови минималац од 143 динара по сату што је на месечном нивоу плата од око 25.168 динара.
Економиста Мирослав Прокопијевић истиче да би само повећање минималца без других промена значило мање запошљавања.
“Уколико би се минималац повећао, а смањили неки порези онда не би било ефекта на запошљавање. Међутим, мени се чини да држава има за циљ да повећањем минималне зараде попуни буџет”, истиче Прокопијевић.
Орбовић: Мора другачија прерасподела
Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије, истиче да није решење само у повећању минималне зараде него и у повећању просечне плате.
“Минимална зарада служи као могућност у ситуацији када предузеће има проблема, а овде је то постала пракса код послодаваца за избегавање плаћања пореза. Сада имамо у просвети, здравству, комуналним предузећима да се повећава минималац, а маса плата остаје непромењена, што значи да се распони смањују. У приватном сектору не тражимо ништа од државе, али ту постоје синдикати. Прошле године је профит предузећа повећан шест пута у односу на претходну, а запосленима ништа. Мораће другачије да се расподељује, јер ово сада је непријатан однос који ће довести до незадовољства”, поручује Орбовић.
Данас.рс
