СЕЋАТЕ се Боже Ђелића? Дошао је из своје ништавности, урадио оно за шта су га послали, напунио свој буђелар, и вратио се у своју ништавност.
Шта сте после чули о том великом реформатору Србије? Објавише ли неке, бар провинцијске француске новине, неку реч о том „генију са Сорбоне“ који је, како се рече нама, помогао Пољској и Русији? Ништа.
А Србија не бејаше шкрта па даде шансу човеку да мазне пристојну „отпремнину“, те не мора довека да спава по старим каучима, јер убила би нас срамота да морамо да гледамо како српски министар – просјачи.
Божа није сам. Показивали су разни премијери Србије своју инфериорност у односу на Велики свет. Али, руку на срце, ништа се не може мерити са клањањем српског политичког главарства пред Лазаром Крстићем.
У нашим хумористичким серијама многи су ликови „измишљени“ пре него што су се појавили у парламенту или влади, али до те врсте антиразумске идолатрије ни Синиша Павић није добацивао. Ни Стерија, ни Нушић, ни Домановић. Једино је велики владика с Цетиња, до неке мере, успео да нам предочи те размере „релативизма вредности“, с Лажним царом Шћепаном Малим.
Кад је обавио посао „Лазар Крстић се… са тимом са којим је радио у Министарству вратио у Америку“, пишу сад новине. С каквим тимом? Мали Лаза је имао и тим!
Добро, причало се у чаршији да је ту с Лазом дошао неки плећат момак чија се индивидуалност означавала по географском пореклу, али – какав тим. Колики их је било? Фудбалске, рукометне, кошаркашке бројности? Где су играли?
Премијер, који о Лазару није штедио на суперлативима, није нам говорио да Геније није био сам. И што о трошку Министарства финансија, било би логично питање. Али, добро као што је рече песник: „А да би избегли напаст: ту част/и вишак давасмо без срца ледна/ Јер, напослетку, власт је власт/а ми смо само стока једна/“.
У сваком случају „лажни цар Лазар мали“ је неко време провео на столици Лазе Пачуа. И то пред очима српске јавности. Боже! Чак је и Божа Ђелић имао биографију у односу петпарачку митологију која је настајала око малог Крлета. То може објаснити само запис владике цетињског: „Ђаво им је очи засјенио/ђаво им је свијест полокао.“
А у шта ми то поверовасмо? Које су то митске моћи Лазе и тима? Наводно постоје нека знања којима се опште пропадање, разбијање државе, уништавање сваког облика нормалног привређивања, бећарско распродавање свега што је од очева остало, може надокнадити вештим пресипањем из шупљег у празно. И откад је света и века, и криза, увек ће се наћи који ће то понудити а и они који ће у тако шта поверовати.
О томе су књиге написане. Није то само српски изум.
Али, може бити да би се ми кад би нас пустило и отрезнили, кад не би живели у – као је то назвао Александар Зиновјев – колонијалној демократији, што је својеврсна окупација – ограничење суверености, спољно управљање привредом а за спољну корист, тиха деструкција и разарање сваког здравог ткива у друштву. И као таквима нам се шаљу егзекутори. Нећемо сада око тога како се овде спремају људи и партије да владају, нити како се то после избора сравњује у неколико амбасада, већ да се само подсетимо како се за домаћу реплику „чикашких момака“ Млађу Динкића стално, код различитих премијера, налазило место у владама – да брине о нашим парама. Шта год је чинио, нашло се разумевања.
Кад се каже „чикашки момци“ означавају се људи који бесрамно, беспризорно и бескрупулозно исцрпљују неку земљи, неки народ а за рачун америчког, шире западњачког, корпоративног капитала. Тај „дрим тим“ је оформио чувени либерални економиста Милтон Фридман на Чикашком универзитету, а специјалци су се истакли помажући генералу Пиночеу у Чилеу. Пошто су изабраног левичарског председника Салвадора Аљендеа раставили од живота, кад се крвљу залио темељ за либерализацију економије, стигли су – они.
„Чикашки момци“ су обучавани на Католичком универзитету у Сантијагу, а финим нијансама су се, уз помоћ америчких фондација, учили на Чикашком универзитету.
Методе су једноставне: екстремна дерегулација, тотална приватизација и наглашена брига о „страним инвеститорима“. Резултат можете претпоставити, пошто је сада и Србија прошла ту терапију.
Инфлација је успорена преко грбаче сиромашних. Уз законе који су све давали за инвеститоре „Чиле је ускоро постао једна од најзагађенијих земаља света“, а радници никад нису стигли до плата од пре диктатуре, из 1973. Наравно, приходи богатих су се екстремно увећавали. За наук и утеху је крај Пиночеове приче. Кад Америма више није био потребан, стар и немоћан, препуштен је на милост и немилост народној освети. Из мрака диктатуре коју су одржавали CIA и Пентагон одједном су њему извађени тешки греси. Умро у 91. години као миш у мишоловци.
Др Мирољуб Лабус, магистар Динкић, ликвидатор Џефрија Сакса у Русији Божа Ђелић, непревазиђени приватизатор Александар Влаховић или смушени Мирко Цветковић, као ни већина реплика Chicago Boys-a на европском Истоку, нису имали ту част да прођу обуку великог Фридмана. Они су инструкције добијали на убрзаним курсевима по хотелима Б-категорије у споредним улицама европских престоница. И научили су, најважније: нема „пола пијеш, пола Шарцу дајеш“ – него Они узму шта хоће и пошто хоће, а и за извршиоце ће да остане. Тако и би.
Да су др Лабус и мр Динкић пре 1989. ишли по лудницама у Србији и причали – како је најбоље да ти неко други чува твоје паре, како ћеш постати богат ако све даш странцима, како Срби знају да направе и развију телекоминукациони систем али не умеју њим да управљају, како је добро да на нама стране фармацеутске компаније тестирају лекове после „мишје фазе“ – становници тих институција би их избацили из својих објеката. Али кад су то говорили у парламенту, на телевизији или на седницама владе они су представљани као „експерти“. Такво слепило кошта.
Наравно, данас више нико, сем ваљда нашег премијера – надамо се, ипак, само по службеној дужности – не верује да има икаквог смисла довести страну компанију па да наша држава из шупљег буџета плаћа плате радницима – какво је то запошљавање! – али се из тих „чикашких замки“ сада не може лако напоље. Као лисице на рукама су.
Што се више отимаш, оне више стежу. Мораш бити Алексис Ципрас или Виктор Орбан па да обрате пажњу на твоју вику. Мораш бити државник. Ко да пусти добровољног даваоца крви који не цени своју животну течност. То иде до последње капи.
Добро, дође неки Џефри Сакс па вам пушта крв. Бар изгледа као озбиљан доктор. Али, дати се у руке Лазару Крстићу, то мора бити у последњој фази лудила. Па и ово двоје олињалих „чикашана“ – Душан Вујовић и Кори Удовички – бар су присуствовали неким озбиљним пуштањима крви неком народу. Додавали су инструменте, знају процедуре. Али, дати се малом Лази, то мора бити да нам је „ђаво свијест полокао“, као што рече Његош. А првом међу нама, највише.
Кад би наш премијер уместо да се концентрише на 95 протестантских теза које Мартин Лутер 1517. закива на вратима цркве у Виртембергу, понекад читао владикиног „Лажног цара Шћепана Малог“ (1847) поштедео би и нас и себе низ понижења, непотребног малтретирања сиромаха а умео би да „болне мере“ усмери на праву страну. Ни Чикаго одавно не верује „чикашким момцима“. И Џефри Сакс се данас искупљује бринући о презреним на свету.
Има у „Ситнијим списима“ Ђуре Даничића и писмо које је 1860. из Москве Србима упутио један од најутицајнијих мислилаца у „великом руском XIX веку“ Алексеј Хомјаков. Човек о коме је Николај Берђајев написао књигу, из Русије која је с Петром Великим прошла и деструктивна западњачка искуства, Србима – народу кога је то чекало, а да „народ српски, који је већ стекао поштовање других народа, никад не унизи своје достојанство“ – он је пренео важна искуства. Данас се томе не би имало шта додати. У дугом спису има и неколико реченица које би ваљало дати сваком малом Лазару да прочита пре него што крене да нам несебично помаже:
„Истом таком речју обраћамо се и к вашим младим суграђанима, чедима православне Србије који су своје научно васпитање добили ван границе рођене земље у туђим крајевима на западу, а можда чак и у нашој Русији. Нема сумње они су стекли много умнога блага за обогаћење своје отаџбине, и другим начином не би га могли стећи, али ретко који, а можда ни један, није остао без икаква штетног страног утицаја. Они сами не треба да се сувише уздају у себе. Прекидање живе везе с отаџбином за неколико година не остаје сасвим без штете: много добрих и природних осећања – иако само за време – утрну, много саблажњивога и нечистога поткраде се у душу. Нека сваки вративши се стави се као на искушење! Нека се сваки опет потпуно саживљује са својим народом док се сам не осети опет правим, простим Србином, који се само научио којечему у других народа. Нека заслужује ваше поверење, пре него што стече поверење у себе самога.“
Шта делује логичније од тога, ако овај народ верује да је ову државу сам себи створио, и има ли ишта нормалније него да јој се покорава и снажи је „да не би пали у безвлашће и слабост; али чувајте у себи и слободу, а нарочито слободу мишљења – како усменог, тако и писменог. Она утврђује силу духа, царство правде и живот разума у народу. Без ње се заглушују сва добра начела, као што се види из искуства многих народа. Она је потребна грађанима, а можда је још потребнија самој власти, која без ње упада у неизлечиву слепоћу и спрема самој себи пропаст. Ми велимо чувајте слободу мишљења, и чувајте је не само од власти, него и од вас самих.“
Али, све што је логично и историјски проверљиво, на удару је неолибералног похода хорди „чикашких момака“ и њихових копљаника.
Тако се ових дана у полемици о неолиберализму која се распламсала на „Пешчанику“ може читати капитална мисао како „без (нео)либерализма нема културног напретка“.
Фредерик Хајек, писац капиталног либералног списа „Поредак слободе“, згрозио би се над „ширином погледа“ ових својих следбеника.
„Посленици културе и уметности и/или цењене личности говоре ‘о свему и свачему’, тј. и о стварима које су далеко изван њихове професије“, примећује овај „српски ратник либерализма“ имајући на уму, ваљда, поделу рада која се до краја није примењивала ни у концентрационим логорима. Да свако ради оно што му је у (затворском) опису деловања. А ту су и јачи аргументи. „Није то тако било раније“, подучава читаоца „либерал“. Јер, вели, „Шекспир је писао, Леонардо је цртао, Моцарт је компоновао, али им није падало на памет да коментаришу актуелна политичка и економска збивања. Данас су многи уметници познатији по својим политичким ставовима него по уметничким делима.“
На страну што је констатација банална и што се ради о мислиоцу који се из „вулгарног марксизма“ катапултирао у „вулгарни либерализам“, те се о њеној тачности и не може расправљати, али ако знате писца, знате да му не сметају уметници типа Радета Шербеџије или Мирјане Карановић, напротив. Али, то што се пуштају речи Никите Михалкова или Петера Хандкеа, е то је за „српског либералног крсташа“ недопустиво.
Проблем са „српским либерализмом“ (како то страно звучи!) је што је он искључиво конвертитски. Добро, конвертитство само по себи није проблем. И Павле из Тарса је био конвертит. Али ови људи нису променили мисао зато што им је празно срце заиграло кад су читали Џона Стјуарта Мила, него зато што се свако цепање марксизма и старог система донирало споља – у маркама, па онда у еврима. Није се ни тражило неко згубидањење над књигама. Важно је да се само рафално пуцало по „њима“ и препознавало шта је „наше“, „ново“ и шта се подржава без остатка.
Као што су некад волели „Правце развоја политичког система социјалистичког самоуправљања“, тако су им се омилиле смернице Вашингтонског консензуса. Лепо се плаћало, а ризик је био минимални. Борите се за слободу у истој фаланги с Пентагоном, CIA и CNN. И још сте „експерт“!
И они не могу направити грешку. Знају они да је њима важнија мисао безименог чиновника из Америчке привредне коморе или преводиоца из канцеларије Светске банке него добитника Нобелове награде.
Кад је Зоран Ђинђић у марту 2001. довео Џозефа Стиглица у Београд и српски либерали су чули да „прекомерно веровање економским моделима узетих из уџбеника, који могу бити корисни при обуци студената, не може бити основа нити се на њих треба ослањати при саветовању влада које покушавају да изграде тржишну привреду“.
И баш конкретно: „Постоје бројни случајеви који показују да савети ММФ нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супротставити шок терапеутима и монетраним, тржишним фундаменталистима из ММФ, бранећи властите интересе, јер улог у транзицији је много већи од економије – у питању је развој целокупног друштва.“
Слободан Рељић, Недељник.рс
