Полемика о томе повела се и на Твитеру, а међу најчешћим питањима је – зашто држава не даје више новца за угрожене групе, попут сиромашних и болесних?
Уз субвенције домаћим и страним фирмама, држава издваја велика средства за јавна предузећа, на чију проблематику већ неколико година указује Међународни монетарни фонд (ММФ).
Економисти имају подељено мишљење о томе када је и да ли оправдано давати овакве подстицаје.
Данило Шуковић каже да ово нису једине субвенције које су на неки начин проблематичне, већ да је готова свака врста овакве помоћи спорна.
“Ако хоћемо отворену и слободну привреду, онда треба да се омогући слободна конкуренција и да нема дискриминације на тржишту, а не да се неко подстиче давањем субвенција.
„Узмимо на пример производњу бојлера. Једна компанија рецимо прави нову фабрику за производњу бојлера и добије одређене субвенције по радном месту, а друга, која их већ производи плаћа порез, па изгледа од тих пара финансира конкуренцију”, објашњава он.
Љубодраг Савић с друге стране каже да је у реду давати субвенције, али када су оне оправдане, када се зна како је новац потрошен и ако је то донело позитиван ефекат.
“Држава мора да утврди јасна правила када и коме даје новац, за шта и под којим условима”, каже Савић.
Колико је држава новца издвојила за субвенције?
У републичком буџету за 2019. годину за субвенције је издвојено нешто мање од 114,5 милијарди динара.
Тај новац опредељен је за субенције за привреду (15,6 милијарди динара), пољопривреду (43,7 милијарди), железницу (15 милијарди), путеве (13,9 милијарди), туризам (1,4 милијарде), културу (3,1 милијарда).
Од овог новца издвојено је и 21,7 милијарди динара за остале субвенције.
Шта је изазвало реакцију јавности?
Министар финансија Синиша Мали изјавио је недавно да је држава од 2014. године, закључно са сезоном 2019/20, финансијски помогла кошаркашке и фудбалске клубове Црвену звезду и Партизан у укупном износу који је виши од 4,4 милијарде динара.
Он је прецизирао да је држава у том периоду кошаркашким клубовима Црвена звезда и Партизан помогла са 1,626 милијарду динара, односно 1,217 милијарду динара, а да су „вечити” ривали у фудбалу добили 727 милиона – Црвена звезда и 899,4 милиона динара – Партизан.
„Када саберете ове цифре, то је укупно више од 4,4 милијарде динара које је држава издвојила преко разних предузећа, Града Београда, локалних самоуправа, министарства, Владе Србије за функционисање фудбалских и кошаркашких клубова Црвена звезда и Партизан”, рекао је Мали.
Колике су укупне субвенције које држава издваја за спортске клубове ББЦ је покушао да сазна у Министарству финансија, али одговор није стигао до тренутка објаве овог текста.
Ове речи министра Малог изазвале су реакције неких корисника Твитера.
Пензије су тада смањене за 4,9 одсто, да би до краја 2017. биле постепено повећаване.
Ново повећање плата и пензија најављено је за наредну годину.
Неки траже извештај о томе ко је одобрио та давања и у тим износима.
Одговор Министарства финансија на ово питање није стигао.
И Шуковић каже да субвенције Црвеној звезди и Партизану нису оправдане.
„Ово је специфична област. Ради се о спорту који је веома популаран и политичарима одговара да подилазе бирачима, навијачима с туђим новцем.
Он каже да је навијач Црвене звезде, али да, ако клуб добија новац то мора да буде регулисано на прави начин.
„Ако је професионални клуб, нека се бори на тржишту, нека ангажује добар менаџмент и да ангажује стручњаке”, каже он и додаје да за то не треба да добија субвенције.
Оправдане су за помоћ аматерском спорту, којим се популаризује физичка активност, додаје он.
„Када је у питању професионални спорт, субвенције су у колизији са логиком. Професионалци морају да покривају расходе приходима.”
Савић не дели ово мишљење.
„Уколико би се поштовала само тржишна правила, тешко да би било који клуб постојао.
Савић сматра да је оправдано да држава помаже професионалне клубове ако то значи да ће више људи тренирати, да ће бити здрави, да деца неће бити гојазна и имати криве кичме.
„У реду је давати субвенције ако то значи организацију великих међународних такмичења”, каже Савић.
Додаје да није против давања субвенција, али да оне морају да дају резултате и да се тачно зна у шта је новац уложен и шта се од тога добило.
Субвенције таксистима
Неколико дана пре изјаве министра Малог око субвенција Црвеној звезди и Партизану, јавност је узбуркала и вест да ће таксисти добити државну помоћ за куповину возила.
Због постојања компаније КарГо и наводног непоштовања закона таксисти су током прве половине октобра блокирали Београд.
Како би проблем делом био решен, председник Србије Александар Вучић понудио им је субвенције за куповину нових возила.
Незванично се могло чути да је реч о субвенцијама од 5.000 евра за набавку нових возила.
Економиста Шуковић каже да је „то само једна у низу мера које власт доноси испољавајући чисту самовољу”.
„Власт поступа по принципу – како хоћу – тако радим”, а то што се располаже туђим новцем – то је друго.
„Замислите сада да држава финансира неког коме сам на пример ја конкуренција. Ја држави плаћам порез, а онда она од тог новца даје субвенције. Значи, држава мојим новцем финансира моју конкуренцију”, прича Шуковић.
Савић, с друге стране, каже да је Србија талац многих струковних удружења, а највише удружења таксиста и да се може учинити да је овде подлегла притиску.
„Услов да таксисти добију овај новац је да прво исплате дуговања за порез. Ако држава од тог новца њима да субвенције то је сасвим у реду, али морају да постоје јасна правила – да такси возила буду уредна, да постоји апликација како би сви корисници знали ко ће их возити пре него што возило дође, да дају фискалне рачуне”, каже Савић.
Јавна предузећа и директне стране инвестиције
Јавна предузећа на списку су оних који од државе добијају помоћ кроз субвенције.
И Шуковић и Савић сагласни су да су оне делимично оправдане.
„Јавна предузећа су у државној својини и држава треба да успостави менаџмент да та предузећа не би имала губитке, већ суфицит, па ће то ићи у буџет”, наводи Шуковић.
Он истиче да држава мора, ако њено предузеће има губитке, види зашто они постоје – због лошег стања на тржишту или слабог менаџмента – и да их надомести.
„Пошто је реч о предузећима која обезбеђују инфраструктуру за грађане, онда она морају да постоје и у том смислу је некад оправдано помоћи им”, каже он.
Савић каже да држава мора да зна шта од предузећа жели, па да онда на основу тога даје субвенције.
„Ако држава да субвенцију неком јавном предузећу, мора да се зна како је потрошен, да ли предузеће функционише како треба или не и да се на крају зна да ли је тај новац заиста потроше на оно на шта је требало.”
Савић додаје да јавна предузећа често „на сва уста” говоре о успесима, а да у супротним ситуацијама нема ни речи о томе.
На негативно пословање и потребу да буду реформисана, годинама указује и Међународни монетарни фонд.
Након последњих разговора са мисијом ММФ средином октобра, председник Вучић рекао је да је потребна темељна реформа појединих јавних предузећа.
Још један канал у који одлазе средства кроз субвенције, а што неки сматрају проблематичним су дотације за отварање фабрика по радном месту.
Како је недавно за ББЦ речено у Развојној агенцији Србије, држава је у периоду од 2010. до 2019. године определила 540 милиона евра за то.
Субвенције су добила 224 пројекта. У већинском власништво домаћих лица је 70 пројеката, а преостала 154 припадају страним инвеститорима.
Колика је исплативост тих улагања, до сада није утврђено, каже Лјубодраг Савић.
„И у тим ситуацијама једни – најчешће власт – виде само бело, други – опозиција – виде само црно. Мора се тачно све знати – то је новац грађана ове земље.”
Шуковић каже да је давање таквих дотација често кратког даха.
Извор: BBC на српском
фото: Профимедиа
Само кад се даје ТИТИНИМ близанцима,два канцера србског фудбала,ЧУВАРИ СРБСТВА СА ЦРВЕНОМ ПЕТОКРАКОМ У ГРБУ,ЧЕТНИЦИ СЕВЕР И ТА СРАЊА, е мој глупи србски народе,не дешава нам се ово тек тако,гледа то неко од горе.
postoji pored ostalih genocida i ekonomski genocid, a krpelj odvratni, ovamo baceni uvatio se Srbije i Srbskog Naroda pa nepusta, isisavajuci sva ekonomska bogatstva potrebna za njegov zivot i opstanak; to na oko sranje, taj uzurpator i tiranin, ker mu mater jebo, dobro isplanirano, samo nastavlja rat fasisticke amerike i eu protiv Srbije na krajnje podmukao nacin, pljacka, otima unistava, zavadja, ponizava, rastura i sve to tako kako je zacrtano u ,,protokolima sionskih mudraca,, masona i planovima satanista, ljudozdera i krvopija, koje treba odmah staviti van zakona.
oni planove imaju i uspesno ih ispunjavaju, problem smo mi bezmudi i maloumni koji preko toga olako prelazimo.
pa kad volite sto da vam se brani.
ko oci i razuma ima svoj put ce naci.
У другој половини осамдесетих, када је започето реновирање Кнез Михајлове улице у Београду, догодио се један тужан случај. По први пут је у Београду један човек умро, а хитна помоћ је званично објавила да није имала слободно возило у том моменту. Председник Србије је био Иван Стамболић. Ја млад, препун идеала га питам – зашто преседниче дајете толике пара за Кнез Михајлову, а људи нам умиру јер нема довољно возила у хитној помоћи? Он ми одговара – морамо сине да урадимо нешто за народ. Ја – али и ови болесни су наш народ. Он – неће сине ти болесни да нам дижу револуцију, већ ови здрави. Зато морамо њима да се допаднемо. Тада нисам разумео, а сада знам. То је уметност владања која нема никакве везе са хуманошћу и политичким опредељењем, већ искључиво са нивоом свести народа. Зато и данас децу лечимо СМС-ом.
nema brate ni vrtalj sata, zaustavih se pred kapijom snage prikupiti i vazduha se nadisati, kad mi pridje nepoznata baba od sto i kusur gogina, al toliko nema, kukavica nemade se kome pozaliti pa k meni pristupi i poce se jadati.
od doktorke ide gde joj leka dva prepisa a koja dzaba ima uzeti, al jok, apotekarica pare oce inace leka nema; odkud babi pare, pa se vrnu ka doktorki i lekove najzad dobi, pa bogoradi kako su sve lopovi a naj gori onaj djilas sto knjige pali.
kuku mene do Boga miloga, baba nit knjigu videla a kamo i citala.
reko babo za kog si glasala.
za kucica, od njeg nema bolja.
e babo izlapela, tako ti i treba, pa ti glasaj ponovo za kleptomana, zlikovca i ljudozdera.
pa ja poce bogoraditi i razne familije pominjati a babi se izvinjavati.
i sam od doktorke dobijam lekove za slovima iljadu i dvesta a placam nekad od osam do dvanaest iljada, a apotekarica, /a ima je i gore i dole, al meni dzaba, od vrsnjaka slaba vajda/ nekad vise a nekad manje oko 500 dinara uzima, a po nekad i od mene za dve povece cokolade dobiva; malo gore raskopca il dole kao zaboravila aljinu da zakopca.
pa ti idi jos kod doktora, po zakonu ocekuje 470 eura, plus tries baksisa.
a vukodlacicu, rak ne bira, i bolovi uz to idu, da bi se bolova oslobodio i carstvo bi dao za smrt trenutnu.
sto nisam mladji, ja bi ti sudio.
ne da se hvalim, jer mi to i ne treba, jedan jugoslovenski predsednik me pismeno pohvali za sve sto cinim da konacno pocnemo vladati svojom sudbinom a nadje se i ne malo akademika i duhovnika, al oni stari koji znadose za red i imase kucno vaspitanje.
ovo sto sad imamo, bolje da nemamo, pa i da zemlju magarcima naselimo, bolje bi bilo.
tamo gde olos i kuga vlada, dusa blagorodna najpre strada, zato valja sok terapiju primeniti od koje i olos i kuga bezi.